Kad činite zlo, pomislite li koliko štete, muke i nevolje ćete naneti Čoveku

Moja drugarica je jutros krenula  s parkinga ispod Radona u Niškoj Banji i morala je posle nekoliko metara da stane, jer je ispustila guma na kolima.
Prilikom pumpanja gume ustanovila je da je neko skinuo kapicu s nje i da je zato ispustila.

Prepitujući se šta bi mogao da bude razlog ovakvog nečijeg postupka, zaključila je da jedino mora da je u pitanju to što je  "nagazila" liniju između dva parking mesta. A to nije uradila zato što je nemaran vozač, već stoga što su i ostali pre nje parkirali tako da drugog izbora nije imala. 

Kapicu s točka njenog auta skinuo je neko ko je želeo de joj se osveti- ili samo zbog činjenice da nije parkirala po propisu, između dve linije ili zato što možda nije mogao da širom otvori vrata svog auta parkiranog pored (kaže da je proverila i sa obe strane je bilo dovoljno mesta da se uđe u parkirana auta).


Pogubili smo se u ovim teškim vremenima koja su u mnogima izazvala one najprizemnije nagone koje čoveka razlikuju od životinja. Pa kidišu na čoveka zbog sitnice. Spremni da zapodenu kavgu, da se svađaju, raspravljaju, svete... zbog sitnica.
Znam da ne mogu ispraviti sve krive Drine ovog iskvarenog sveta, kao što znam da ovaj tekst neće pročitati onaj ko se bavio skidanjem kapice s gume jedne prastare lade ispred Radona. Ali isto tako znam da se mnogima od nas smrači pred očima u nekim situacijama (kao meni malopre posle trećeg telefonskog poziva onih smarača koji nude sve i svašta, uznemiravajući pošteni svet u svako vreme koje im padne na pamet) pa i ne razmišljaju o posledicama svoje osvete. Ja sam se, recimo, izgalamila na tu treću koja me je zvala, pozdravila joj gazdu koji je primorava da maltretira ljude, a onda sam se setila jedne svoje Fb prijateljice koja čita sva ta moja reagovanja i koja mi je jednom prilikom rekla: Zaposlila sam se. I sad sam i ja jedna od onih koje uznemirava ljude. 

Pa mi bi krivo...

E, zbog onih sa dušom, koji su možda opravdano ljuti, pogođeni, ogorčeni, pa im u trenutku svašta padne na pamet, kao meni maločas, i pišem ovaj tekst.

Moja drugarica je jutros odvezla majku, koja je operisana posle dvostrukog infarkta, u stacionar u zakazanom terminu. Dakle, nije mogla da se šeta po Banji tražeći pogodnije mesto za parkiranje. Prihvatila je jedino slobodno, kako bi stara i bolesna žena uspela da dopešači do Radona.

A kad je obavila sve formalnosti vezane za smeštaj majke, požurila je kući gde je čeka nepokretan otac. Koji nije doručkovao, nije dobio redovnu terapiju i ko zna šta još iz onog rituala za koji mi ne znamo, a na koji su prinuđeni oni kojima imaju nepokretnog bolesnika u stanu.

Nervoznom pakosnom vozaču koji je možda morao pažljivije da vozi dok je izlazio s parkinga pored Radona najlakše je bilo da svoj protest uputi skidanjem kapice s gume jedne lade. 

Mora da je bio jako srećan posle toga! I inače sam primetila da su pakosni ljudi jako zadovoljni kada nekoga uvrede, kada ga opsuju, kada mu na najgori mogući način daju do znanja šta misle o njemu i njegovim postupcima.


Da je svestan koliko je  i kolikim ljudima je napravio probleme jednim jedinim potezima, bio bi verovatno još mnogo srećniji!

Oni drugi, a držim da moj blog čitaju samo normalni, vaspitani, korektni ljudi,  lepše duše od ovog koji skida kapice, i kada primete nešto što im nije baš po volji, što im možda i zasmeta, što im upropasti pet minuta ili deset, što ih iznervira, najpre pomisle: koja li je muka ovog naterala da učini to i to. 

Većina ljudi ne čini sitne greške i  prekršaje od svoje volje. Nekad su prinuđeni na to, kao u ovom slučaju, nekad su rasejani, opterećeni svojim problemima i mukama, nekad jednostavno previde... nekad i vide ali kažu, ajd, na brzinu ću, moram, žurim, trčim, idem, dođem, stanem...

Dobar čovek nikada neće uraditi pakost drugom čoveku, a pogotovo ne na mestima na koja je sve njih neka muka dovela.


ilustracija je s Fejsbuka

Follow by Email