NEZAPOSLENOST: KAKO IZAĆI IZ ZAČARANOG KRUGA- Ja,pisac-volonter

Nameravala sam da ne učestvujem u pisanju na zadatu temu u našoj Fejsbuk grupi Blogeri:  NEZAPOSLENOST - KAKO IZAĆI IZ ZAČARANOG KRUGA. Opravdanje sam nalazila u činjenicama da sam status nezaposlenog sama izabrala (silom prilika, čitati- prodaja firme nekome od koga se niko nikakvom dobru nije nadao) i da, ruku na srce, posle toga posao nikada nisam ni tražila (što ne znači i da bih ga dobila, da jesam, ali je red da i to kažem).

U stvari, možda i lažem. Najveći razlog je taj da mi je od svega, a najviše od statusa nezaposlen, jednostavno- muka.

Blog nisam otvorila zarad zarađivanja i neprekidno ponavljam da je najveća greška ulazak u blogovode prevashodno iz ovog razloga (osim, naravno, ako niste član nekog od onih krugova u kojima se poslovi dele na osnovu  pripadnosti ili imate nekoga u onim klanovima za koje upućeni tvrde da su hermetički zatvoreni i da posluju u stilu ja tebi- ti meni, a u situaciji su da dele poslove).

Pisanje je moja potreba, strast, ljubav, želja. Moj zanat, posao, hobi, razonoda i zabava. Hrana i lek. Izazov. 

Upravo zato, kako se bar meni čini, spadam u blogere koji su napisali najveći broj besplatnih tekstova za mnogobrojne magazine, portale, blogove (hvala blogerima, mnogi su pisali kao gosti i za moj blog). 

Na početku svog blogovanja osećala sam kao izazov priliku da pišem za druge. Nekako sam živela iluziju da i dalje radim. Radovala sam se svakom tekstu, svakom šerovanju, svakom lajku, jednako kao i tekstovima na mojim blogovima. No, kako je vreme volontiranja prolazilo, čari izazova su bile sve manje a moj elan je posustajao- znajući za to, vlasnicima sajtova za koje sam pisala često sam sugerisala da iskoriste taj moj elan dok je  u zenitu, jer će uskoro, neumitno, pod pritiskom upravo tog volonterisanja, početi da pada. 

Nekada se na startu znalo da pišem volonterski, kako volim da kažem, za dž, a nekada se ta mora pisanja  produžavala sve u ime nekog u međuvremenu sklopljenog prijateljstva i pratećeg obećanja da "biće, samo još malo, samo što nije... vrlo brzo, uskoro...". Najčešće je na kraju ostajalo samo prijateljstvo, budući da su se ranije ili kasnije rasprsli snovi nesuđenih poslodavaca o ostvarivanju zarade od magazina ili portala. Pa i stvaranja mogućnosti za plaćanje tekstova koje su naručivali.

Neretko se dešavalo da me ljudi pitaju otkud mi toliko snage, ideja, volje i vremena za pisanje, uz konstataciju da me potpuno razumeju, jer, eto, samo se borim za egzistenciju. I ostajali bi širom otvornih očiju kada bi saznavali da sam od svih za koje sam pisala bila kratko plaćena samo od strane jednog portala, koji je pokušavao da  medijskim širenjem  ostvari značajnije finansijske efekte, izostale nažalost.

Malopre sam poželela berićetnu saradnju sa jednim novim net magazinom blog drugarici, a ona mi je uz hvala reka i ovo: " Si videla. :) Posle kaži da ne možeš naći posao preko FB!".

I to je bilo TO!

Prelomna tačka mog volonterskog blogopisanja.

Da, najpre sam joj rekla da imam sva prava na tu tvrdnju i dalje, čak i pored činjenice da je ona eto dobila posao.

Odluka da prestanem sa pisanjem za dž, osim za svoje blogove, za svoje blogoprijatelje koji takođe pišu za mene... i realizacija još nekoliko datih obećanja nekim blogoprijateljima sa kojima pitanje "kolko košta" i ne dolazi u obzir, je definisana.

Jednostavno, trebalo je samo preseći i odlučiti da bude tako. A veliki razlog postoji odavno- nemam više vremena za bacanje. 

Moja druga knjiga je isuviše dugo čekala da bude ispisana i nikakvo opravdanje u smislu toga da treba napisati ovome ovo ili ono, više me ne vadi, u sopstvenim očima.

Razmišljam nešto, mnogim mojim prijateljicama ide odlično prodaja ručnih radova (nekima sam i sama napravila vrlo uspešan epp). Zbog toga sam možda ponekad bila nepravedna prema nekim pletiljama koje takođe lepo rade (na one čijih bih se radova postidela ovoga puta ne mislim) ali ne uspevaju da ih unovče. Tvrdeći da ima tržišta i da samo treba raditi.

Nesporno je da ja umem da pišem. Ali eto, meni moje pisanje, osim beskrajnog zadovoljstva zbog samog pisanja i zbog činjenice da mnogi ljudi vole da čitaju to što pišem, nije donelo ništa konkretno kao, recimo, posao. I kako stvari stoje, ni neće. Ne umem da nudim usluge pisanja, da vučem ljude za rukave, da radim epp sebi samoj (kada bih bila uspešna kao kada eppeišem druge, gde bi mi bio kraj :) ) A kažu, da bi se dobio jedan posao, trebalo bi napisati najmanje 100 ponuda.

Ipak ću se ja posvetiti knjizi.

Ali, ako je nekome potreban novinar-bloger-pisac koji se razume i u ekonomiju i u blogovanje i u politiku i u kuvanje, krojenje, heklanje, pletenje, šivenje, koji prat prati popularnu psihologiju i zna mnoge probleme mladih, odrastanja, starih, zrelih, savršenih i nesavršenih, samih, usamljenih, bogatih i siromašnih, kao i "recepte" za njihovo rešavanje... evo mesta na kojem ga može naći.


ilustracija je s Fejsbuka