Ne-pismenost na blogu- Nismo svi spremni da učimo... a neki oduvek i sve znaju

Davno sam pročitala (internet je mnogo korisna stvar za one koji znaju kako da on bude njihov sluga, a ne oni njegov) da se na internetu vidi sve, o svakome- i kakav si i koliki si čovek i kakve su ti misli i koliko si pametan ili g... nisi, i koliko si bio dobar đak i koliko si i šta naučio u životu i koliko si pismen... a i to koliko si spreman da priznaš da nešto ne znaš, da prihvatiš savet, sugestiju, da koriguješ grešku...

U Fb grupi Blogeri pre nekoliko dana pokrenuli smo (u okviru redovne animacije članova grupe među kojima su i blogeri i ljubitelji blogova, i pismeni i manje pismeni, i oni koji žele da pomognu i koji ne žele, i oni koji prihvataju savet i koji  gaodbijaju ) novu temu o kojoj mogu da se izjašnjavaju svi koji požele- Pismenost na blogovima.

Primetili smo, mi koji smo tamo prisutniji i redovnije pratimo blogopisanija, blogeri i oni koji samo čitaju blogove, da među nama, manje ili više pismenima, manje ili više obrazovanima, manje ili više obaveštenima, manje ili više ... ovakvima ili onakvima, ima i ljudi kojima bi po neka lekcija iz pravopisa i gramatike dobrodošla. Neki od nas povremeno nekima skrenu pažnju na ono što smatraju da im nije baš za diku i ponos. Nekada su u pitanju i samo sitni kozmetički potezi, ali dovoljni da neki njihov tekst zablista;  nekada obične sugestije usmerene ka tome da otklone po koju naviku u pisanju koja odbija čitaoce od njihovog bloga, a nekada nekima zaista valja skrenuti pažnju na greške koje ne bi smeo da pravi niko ko želi da se nazove blogerom.

Upravo tražimo način da u okviru grupe otvorimo rubriku za "ispravljanje grešaka" tako da, ne prozivajući i ne imenujući nikoga, ukažemo na grešku koju smo uočili u nekom tekstu i pokažemo kako se piše i kaže ispravno.

Da se razumemo, neće se blogosfera srušiti ako nepismeni, slabije pismeni ili polupismeni nastave da  pišu kako pišu.

Kako lepo reče jedan, između ostalog i bloger, za koga se doduše nikako ne može reći da nije pismen, oni koji su prestali da čitaju njegove tekstove iz perioda kada nije mnogo obraćao pažnju na ovaj segment blogopisanja jer je pogrešno verovao u to   da nije mnogo važan, izgubili su daleko više nego on. Verujte mi, verujem mu na reč. Ali je takođe napisao i kako je u međuvremenu shvatio važnost pismenosti za uspešnost blogopisanja.

Pri svemu ovome, u svakoj prilici ponavljam i to da ni za sebe ne smatram kako sam sasvim pismena i da ne pravim greške. Doduše, najčešće su posledica brzopletosti (lepo jednom neko reče da mi od svega najviše zamera na tastaturi, kada je o pisanju  reč), ali sam zaista iskreno zahvalna svakome ko mi ukaže na svaku grešku koja se pojavi u mojim tekstovima. Hvala vam i za dalje! Ipak sam ja iz Niša. A i, bila sam matematički smer  gimnaziji i profesorka srpskog me zaista nije volela pa mi je uvek zakidala na petici.

Hvala sam vrlo često čula i sama, od mnogih kojima sam se usudila da ukažem na neku grešku, na način kako da unaprede i poprave svoje pisanje... na to da malo proguglaju nešto što nazivam "beskrajnom riznicom internet saveta za bolje pisanje- teorijom blogopisanja".

Ništa mi nismo izmislili. Postoji toliko odličnih blog-lekcija o blogovanju i samo onaj ko ne želi ne može unaprediti svoje pisanje, svoj blog i posetu njemu (a, mada retki to negiraju, svi mi ipak pišemo zato što volimo da se to čita).

Kada su našem drugaru Ćazi govorili kako se primećuje da napreduje u pisanju, da piše sve bolje, on je odgovorio- "to je zahvaljući Negoslavi. Na jednom primeru mi je pokazala sve!" Doduše, Ćaza me je sam pitao o nekim sitnim stvarima vezanim za njegovo pisanje i meni je bilo lakše da mu iskasapim jedan stari tekst, po svojoj meri, nego da mu lovim ili nabrajam greške. Pametnom čoveku je dovojno nekoliko sugestija pa da usvoji te, u njegovom slučaju zaista kozmetičke primedbe i da- u potpunosti pokaže sav svoj potencijal, da zablista. Ostalo je- istorija. Ćazim je postao blog ikona, ne samo novosadska, već i šire. Ponosim se time da sam imala epizodnu ulogu  u njegovom izrastanju u Gospodina Blogera.

  „Slušaj, lepo pišeš i šteta je da onako bude plasiran tekst, hajde da probamo neki drugi i da ga postaviš sa slikom.“

Ovako je počela naša prva konverzacija, nakon objave mog teksta na blogu. Zatim je došao i novi tekst sa slikom, pa dugmići za šerovanje putem društvenih mreža i prvi čitatelji. Ne samo moj, otprilike ovako je izgledao prvi korak mnogih blogera kojima pisanje znači život a kojima je u tom životu na neki način pomogla.

Ovo je citat iz intervjua sa mnom  koji je Alisa objavila na svom blogu. 

Zašto se sada, bez ikakvog posebnog razloga naizgled, hvalim ovim detaljima?

Zato što postoje ljudi koji reguju sasvim suprotno od njih. Zato što ima onih koji kao, prihvataju po koji savet koji im samoinicijativno dam i čak prozbore i nekakvo hvala (koje niti očekujem niti tražim) ali iskoriste i priliku da me javno i kritički prozovu zato što sam im "već dosadna sa  traženjem da postave dugmenca za šerovanje, da pišu tekstove od 800 reči, da...".

Upravo zbog njih i njima sličnih donela sam čvrstu odluku da više nikome  ne delim savete, sem u slučaju da ih sami  zatraže. 

Jasno, onaj ko želi da popravi sopstveno pisanje, da manje greši i da ponudi zaista kvalitetne tekstove koji će biti zapaženi i čitani, naći će načina da osobe čijem sudu i znanju veruje, sam zamoli za pomoć. 

Oni kojima krajnje dobronamerni saveti i ukazivanje na neke, ipak nedopustive greške ili na raspoložive alate koje mogu da upotrebe kako bi povećali čitanost svog bloga  ili na nešto što su upućeniji i edukovaniji od nas već napisali kako bi svima nama olakšali blogovanje, smetaju- ne zaslužuju ni moj trud, ni moje poverenje, a najmanje zaslužuju da gubim vreme, rizikujući pritom i da izvlače iz konteksta te moje savete, javno objavljući reči istrgnute iz rečenica, koje onda mogu i da zvuče onako kako oni žele.

Da objasnim- sa osobom koja je upravo to radila u međuvremenu sam izgladila odnose i nadam se da je razumeo da ja, kao admin Blogera nisam od njega zahtevala, nego samo savetovala kao N.S,  kao stariji mlađem blogeru, kao neko kome je pisanje i zanat, da postavi dugmenca za šerovanje i da umesto šturih, ispraznih tekstova sa  jedva stotinak reči piše tekst od oko 800 reči (pomenuta teorija blogopisanja). Svako, bar prosečno inteligentan, reći će da se to podrazumeva i pitaće zašto to apostrofiram, ali ipak nekima valja i to pojednostavljeno objasniti. 

Sada o onome što je u stvari trebalo najpre da kažem. Ali se sve nekako ustežem.

Postoje blogeri kojima je sopstveni blog neka vrsta lične karte. Sastavni ceo CV-ja, možda. Bave se pisanjem,kopirajtingom, marketingom, lekturom, korekturom- a u njihovim tekstovima je toliko grešaka, neoprostivih za nekoga ko se tim zanimanjima bavi (ma koliko neko to pravdao činjenicom da i mnogi portali i sajtovi vrve od grešaka). I njima, zapravo, najviše želimo da pomognemo otvaranjem neke rubrike o greškama koje svi ili skoro svi pravimo u pisanju. Smatramo da im time činimo uslugu. Jer, ruku na srce, ni ja, a ni mnogi moji blogoprijatelji ne bismo ih angažovali kao lektore, zatreba li nam ta usluga, posle čitanja njihovih tekstova. A dobri su ljudi i ne zaslužuju da im se ne ukaže na to koliko greše!

Dakle, lično sam sigurna u to da nam tuđe primedbe na naše pisanje, saveti preporuke, mogu biti samo od pomoći. Čak i onda kada znamo bolje i više od onih koji nam nešto savetuju- bar ćemo sebe proveriti. Stoga, iako me niko ne pita, savetujem svakome ko sumnja u svoje znanje ponekad, da zamoli za pomoć osobu kojoj veruje. Kao i to, da proveri je li u pravu onaj ko mu ukazuje na grešku pa da je ispravi, pokaže li se da je bio u pravu. Ako ne drugo, da makar malo progugla na temu koja mu se sugeriše.

Rasprava o pismenosti na netu i na blogu duga je verovatno koliko o pisanje samo. Postoje i jako obrazovani, jako inteligentni i jako kompetentni ljudi koji ne smatraju da je pismenost toliko važna. Koji čak i ne obraćaju pažnju na pravopis i gramatiku.

Može im se. Ne zato što su pravu, već stoga što raspolažu znanjima, stilom pisanja, duhovitosću, informacijama ili ko zna sve čime još, što ih automatski svrstava među vrlo čitane pisce, bilo blogova, bilo nekih drugih tekstova.

Ako spadate u tu grupu, onda nemojte da prihvatite ni jedan savet iz teksta koji ste upravo pročitali.