Ne-pismenost na blogu- Nismo svi spremni da učimo... a neki oduvek i sve znaju

Davno sam pročitala (internet je mnogo korisna stvar za one koji znaju kako da on bude njihov sluga, a ne oni njegov) da se na internetu vidi sve, o svakome- i kakav si i koliki si čovek i kakve su ti misli i koliko si pametan ili g... nisi, i koliko si bio dobar đak i koliko si i šta naučio u životu i koliko si pismen... a i to koliko si spreman da priznaš da nešto ne znaš, da prihvatiš savet, sugestiju, da koriguješ grešku...

U Fb grupi Blogeri pre nekoliko dana pokrenuli smo (u okviru redovne animacije članova grupe među kojima su i blogeri i ljubitelji blogova, i pismeni i manje pismeni, i oni koji žele da pomognu i koji ne žele, i oni koji prihvataju savet i koji  gaodbijaju ) novu temu o kojoj mogu da se izjašnjavaju svi koji požele- Pismenost na blogovima.


Primetili smo, mi koji smo tamo prisutniji i redovnije pratimo blogopisanija, blogeri i oni koji samo čitaju blogove, da među nama, manje ili više pismenima, manje ili više obrazovanima, manje ili više obaveštenima, manje ili više ... ovakvima ili onakvima, ima i ljudi kojima bi po neka lekcija iz pravopisa i gramatike dobrodošla. Neki od nas povremeno nekima skrenu pažnju na ono što smatraju da im nije baš za diku i ponos. Nekada su u pitanju i samo sitni kozmetički potezi, ali dovoljni da neki njihov tekst zablista;  nekada obične sugestije usmerene ka tome da otklone po koju naviku u pisanju koja odbija čitaoce od njihovog bloga, a nekada nekima zaista valja skrenuti pažnju na greške koje ne bi smeo da pravi niko ko želi da se nazove blogerom.


Upravo tražimo način da u okviru grupe otvorimo rubriku za "ispravljanje grešaka" tako da, ne prozivajući i ne imenujući nikoga, ukažemo na grešku koju smo uočili u nekom tekstu i pokažemo kako se piše i kaže ispravno.




Da se razumemo, neće se blogosfera srušiti ako nepismeni, slabije pismeni ili polupismeni nastave da  pišu kako pišu.

Kako lepo reče jedan, između ostalog i bloger, za koga se doduše nikako ne može reći da nije pismen, oni koji su prestali da čitaju njegove tekstove iz perioda kada nije mnogo obraćao pažnju na ovaj segment blogopisanja jer je pogrešno verovao u to   da nije mnogo važan, izgubili su daleko više nego on. Verujte mi, verujem mu na reč. Ali je takođe napisao i kako je u međuvremenu shvatio važnost pismenosti za uspešnost blogopisanja.

Pri svemu ovome, u svakoj prilici ponavljam i to da ni za sebe ne smatram kako sam sasvim pismena i da ne pravim greške. Doduše, najčešće su posledica brzopletosti (lepo jednom neko reče da mi od svega najviše zamera na tastaturi, kada je o pisanju  reč), ali sam zaista iskreno zahvalna svakome ko mi ukaže na svaku grešku koja se pojavi u mojim tekstovima. Hvala vam i za dalje! Ipak sam ja iz Niša. A i, bila sam matematički smer  gimnaziji i profesorka srpskog me zaista nije volela pa mi je uvek zakidala na petici.

Hvala sam vrlo često čula i sama, od mnogih kojima sam se usudila da ukažem na neku grešku, na način kako da unaprede i poprave svoje pisanje... na to da malo proguglaju nešto što nazivam "beskrajnom riznicom internet saveta za bolje pisanje- teorijom blogopisanja".

Ništa mi nismo izmislili. Postoji toliko odličnih blog-lekcija o blogovanju i samo onaj ko ne želi ne može unaprediti svoje pisanje, svoj blog i posetu njemu (a, mada retki to negiraju, svi mi ipak pišemo zato što volimo da se to čita).

Kada su našem drugaru Ćazi govorili kako se primećuje da napreduje u pisanju, da piše sve bolje, on je odgovorio- "to je zahvaljući Negoslavi. Na jednom primeru mi je pokazala sve!" Doduše, Ćaza me je sam pitao o nekim sitnim stvarima vezanim za njegovo pisanje i meni je bilo lakše da mu iskasapim jedan stari tekst, po svojoj meri, nego da mu lovim ili nabrajam greške. Pametnom čoveku je dovojno nekoliko sugestija pa da usvoji te, u njegovom slučaju zaista kozmetičke primedbe i da- u potpunosti pokaže sav svoj potencijal, da zablista. Ostalo je- istorija. Ćazim je postao blog ikona, ne samo novosadska, već i šire. Ponosim se time da sam imala epizodnu ulogu  u njegovom izrastanju u Gospodina Blogera.

  „Slušaj, lepo pišeš i šteta je da onako bude plasiran tekst, hajde da probamo neki drugi i da ga postaviš sa slikom.“

Ovako je počela naša prva konverzacija, nakon objave mog teksta na blogu. Zatim je došao i novi tekst sa slikom, pa dugmići za šerovanje putem društvenih mreža i prvi čitatelji. Ne samo moj, otprilike ovako je izgledao prvi korak mnogih blogera kojima pisanje znači život a kojima je u tom životu na neki način pomogla.

Ovo je citat iz intervjua sa mnom  koji je Alisa objavila na svom blogu

Zašto se sada, bez ikakvog posebnog razloga naizgled, hvalim ovim detaljima?

Zato što postoje ljudi koji reguju sasvim suprotno od njih. Zato što ima onih koji kao, prihvataju po koji savet koji im samoinicijativno dam i čak prozbore i nekakvo hvala (koje niti očekujem niti tražim) ali iskoriste i priliku da me javno i kritički prozovu zato što sam im "već dosadna sa  traženjem da postave dugmenca za šerovanje, da pišu tekstove od 800 reči, da...".

Upravo zbog njih i njima sličnih donela sam čvrstu odluku da više nikome  ne delim savete, sem u slučaju da ih sami  zatraže. 

Jasno, onaj ko želi da popravi sopstveno pisanje, da manje greši i da ponudi zaista kvalitetne tekstove koji će biti zapaženi i čitani, naći će načina da osobe čijem sudu i znanju veruje, sam zamoli za pomoć. 

Oni kojima krajnje dobronamerni saveti i ukazivanje na neke, ipak nedopustive greške ili na raspoložive alate koje mogu da upotrebe kako bi povećali čitanost svog bloga  ili na nešto što su upućeniji i edukovaniji od nas već napisali kako bi svima nama olakšali blogovanje, smetaju- ne zaslužuju ni moj trud, ni moje poverenje, a najmanje zaslužuju da gubim vreme, rizikujući pritom i da izvlače iz konteksta te moje savete, javno objavljući reči istrgnute iz rečenica, koje onda mogu i da zvuče onako kako oni žele.

Da objasnim- sa osobom koja je upravo to radila u međuvremenu sam izgladila odnose i nadam se da je razumeo da ja, kao admin Blogera nisam od njega zahtevala, nego samo savetovala kao N.S,  kao stariji mlađem blogeru, kao neko kome je pisanje i zanat, da postavi dugmenca za šerovanje i da umesto šturih, ispraznih tekstova sa  jedva stotinak reči piše tekst od oko 800 reči (pomenuta teorija blogopisanja). Svako, bar prosečno inteligentan, reći će da se to podrazumeva i pitaće zašto to apostrofiram, ali ipak nekima valja i to pojednostavljeno objasniti. 

Sada o onome što je u stvari trebalo najpre da kažem. Ali se sve nekako ustežem.

Postoje blogeri kojima je sopstveni blog neka vrsta lične karte. Sastavni ceo CV-ja, možda. Bave se pisanjem,kopirajtingom, marketingom, lekturom, korekturom- a u njihovim tekstovima je toliko grešaka, neoprostivih za nekoga ko se tim zanimanjima bavi (ma koliko neko to pravdao činjenicom da i mnogi portali i sajtovi vrve od grešaka). I njima, zapravo, najviše želimo da pomognemo otvaranjem neke rubrike o greškama koje svi ili skoro svi pravimo u pisanju. Smatramo da im time činimo uslugu. Jer, ruku na srce, ni ja, a ni mnogi moji blogoprijatelji ne bismo ih angažovali kao lektore, zatreba li nam ta usluga, posle čitanja njihovih tekstova. A dobri su ljudi i ne zaslužuju da im se ne ukaže na to koliko greše!

Dakle, lično sam sigurna u to da nam tuđe primedbe na naše pisanje, saveti preporuke, mogu biti samo od pomoći. Čak i onda kada znamo bolje i više od onih koji nam nešto savetuju- bar ćemo sebe proveriti. Stoga, iako me niko ne pita, savetujem svakome ko sumnja u svoje znanje ponekad, da zamoli za pomoć osobu kojoj veruje. Kao i to, da proveri je li u pravu onaj ko mu ukazuje na grešku pa da je ispravi, pokaže li se da je bio u pravu. Ako ne drugo, da makar malo progugla na temu koja mu se sugeriše.

Rasprava o pismenosti na netu i na blogu duga je verovatno koliko o pisanje samo. Postoje i jako obrazovani, jako inteligentni i jako kompetentni ljudi koji ne smatraju da je pismenost toliko važna. Koji čak i ne obraćaju pažnju na pravopis i gramatiku.

Može im se. Ne zato što su pravu, već stoga što raspolažu znanjima, stilom pisanja, duhovitosću, informacijama ili ko zna sve čime još, što ih automatski svrstava među vrlo čitane pisce, bilo blogova, bilo nekih drugih tekstova.

Ako spadate u tu grupu, onda nemojte da prihvatite ni jedan savet iz teksta koji ste upravo pročitali.


12 коментара

  1. Smatram da neko ko piše blog mora stalno da se edukuje o blogovanju...ukoliko ste dovoljno pametni gledaćete kako to drugi rade, čitaćete blogove koji pišu o tome i ako imate sreću, dobićete savet iskusnijih blogera...

    Ono što sam ja primetio je da ljudi ne znaju gde se nalazi Enter na tastaturi i ne znaju čemu služi ono "Bold"

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne tvrdim uzalud da je net zajednica najpredusretljivija zajednica na svetu. Retko će neko kome se obratite za savet ili pomoć odbiti da vam pomogne.
      Isto važi i za blog, ako ne još i više. Onda, tu je i Gugl, gde ima odgovora na sva pitanja.
      I trebalo bi da svako ima u vidu značaj stalne edukacije. Ako možemo mi iz nekih generacija kojima je ipak teže da savladavaju lekcije s kojima se mlađi rađaju, trebalo bi da je još lakše njima. No, u stvarnosti je sve daleko od realnosti, od toga kako bi i šta bi trebalo. Što manje znaju, to su glasniji u odbrani neodbranjivog neznanja i što se više osećaju ugroženima, to jače, glasnije i beskrupuloznije napadaju one koji potenciraju i kritikuje neznanje u vreme kada je znanje tako svima dostupno.

      Избриши
  2. Ja sam prestala da čitam blogove nepismenih. Toliko.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja, ali sam i admin u Blogerima, pa će neko pomisliti da ropagiram nepismenost kad oćutim nepismen tekst :(

      Избриши
  3. Negoslava, ja sam već ostavila komentar u grupi na ovu temu, ali bih volela da prokomentarišem sam tekst. Mislim da je problem osoba koje su se ljutile na tebe ili koje se generalno ljute kada im se uputi dobronamerna kritika vezana za pismenost neko ubeđenje da su na taj način ponižene. Ali zapravo niko ne zna baš sve, čak ni u svojoj struci i uvek postoji mesta da se još malo znanja nadogradi.
    Takođe, pročitala sam komentar, čini mi se na Radinom blogu, da lektori trebaju biti besprekorni, a ako nisu oni, kao, zašto bismo se mi trudili...
    Mislim da to nije u potpunosti tačno jer se i nama (bavim se lekturom) može desiti greška: meni recimo pri kucanju uglavnom, mada se trudim da proverim svaki put tekst, ali eto, nešto propustim. Smatram da to nije sramota, samo da se ne dešava često, jer u suprotnom, ispostavlja se da nisam baš dobro ovladala svojim "zanatom".
    Recimo, kada sam uređivala stranicu na blogu "O meni", napisala sam na kraju: Dobrodošli na Zrno pozitve! I ostavim ja to tako, ne razmišljajući... Nakon par dana, čitam tekst na sajtu baš o pismenosti i tu nađem prekor kako se jezičkim stručnjacima dešava da pogreše u osnovnim stvarima koje su nedopustive. I ja lepo proverim u Pravopisu kad ono piše ovako: "dobrodošao, dobrodošla" ako je pridev, "dobro došao" ako je pozdrav. I setim se tog pravila, znam da ga znam, ali eto, zaboravih u tom trenutku... I lepo sam ispravila. Dakle, poenta je da svi pravimo manje ili veće greške, ali ne treba biti opravdanje stručnost/nestručnost, već Pravopis, Gramatiku u šake, Rečnik srpskog jezika ili na kraju krajeva, Google, pa se lepo nedoumica reši.

    ОдговориИзбриши
  4. Ma jasno, niko nije apsolutno bezgrešan, samo se nekima manje prašta. Recimo, novinaru greške ispravlja lektor pa može dozvoliti sebi luksuz i nesmotrenost ... ali, ko je lektoru revizija, kada on pogreši to kao greška i ode... Kako reče Meri, lektorisanje je sitan vez i još neko reče... lektor mora da ima na svom stolu najmanje tri knjige, da bi bio dobar i obavešten lektor. Inače, znam i ja (nisam lektor :) ) da debelo omanem i zaista mi ne bi smetalo da mi se ukaže na svaku greščicu koja mi promakne, slučajno ili iz neznanja. Tim pre, verujem, ovo bi bilo još važnije nekome ko živi od ispravljanja tuđih grešaka :)

    ОдговориИзбриши
  5. Sve je baš tako! Kao i uvek, odličan post.
    Neke greške, kao na primer, progutano slovo u kucanju, koje ne uočimo ni nakon što pregledamo tekst pre objavljivanja su oprostive. Često ih uočim kad se nakon izvesnog vremena, pa tada ispravim, iako je mala verovatnoća da će stari post neko čitati.
    Druge su zaista nedopustive. Jezik i pravipis se menja, zato stalno moramo biti otvoreni za učenje.
    Još samo da je vremena više :)
    Volela bih da mi svako ko kod mene uoči grešku, na to ukaže.
    I ja sam bila matematički smer u gimnaziji, ali se maternjem jeziku posvećivala ista pažnja, a većina stvari se nauči u osnovnoj školi.
    Dakle, učimo se na ispravljanju grešaka.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sam se malo šalila pominjući smerove. U stvari,primećujem da sam iskvarila svoj govoro od kako pišem na dijalektu, pa tako, kako se inače šalimo... govorim, govorim, s naglaskom na pravo O, pa se za..frknem u naglasak :)
      Hvala ti

      Избриши
  6. Više puta sam ti zahvalio ali evo i ovde ću. Hvala Negoslava što si mi sama ali kada sam ti tražio pomoć, skrenula pažnju na greške. Uvek si tu kada nešto treba i retko kada nešto tražiš za uzvrat.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I znaš dobro da je hvala nepotrebno, baš kao što je i činjenica da kao kompjuterski polupismena nemam otpor prema tome da te zamolim za- pojašnjenje, pomoć, šta već...
      Vidiš, razlika između tebe i sličnih tebi, i onih kojima smetaju moje sugestije jeste u tome što vi znate da treba i dalje učiti, ma koliko naučili, da postoje ljudi koji nešto znaju bolje ili znaju gde piše nešto da bi bio još bolji i koji sve što savetuju, savetuju dorbonamerno. Isto kao što znate i da nesebično delite sosptveno znanje sa onima koji su u oblasti u kojoj ste poznavaoci, slabiji od vas. To je ono- razmena energije, ne samo znanja. Ali, za to treba biti vaspitan, iole obrazovan, svestan da nisi sveznalica, neopterećen sujetom, zlom, pakošću... i ne gledati na druge kao na potencijalnu opasnost. Hvala ti Miloše.

      Избриши
  7. Super post, slazem se sa Vama. Iskreno, jedna sam od onih koji prestanu da citaju/posecuju blog cim vide da je pun pravopisnih gresaka. Ne znam zasto je ljudima tesko da procitaju to sto su napisali i isprave, ili da prosto pitaju prijatelja da procita pre nego sto se objavi. U krajnjem slucaju, tu je Gugl i razni sajtovi poput ovog http://kakosepise.com/. Par drugarica pisu blogove na engl, naravno da im je tesko jer im nije maternji ali se trude da uvek sve isproveravaju, srecom pa za engleski ima milion alata za pisanje kao npr ovaj za proveru pravopisa http://respelt.com/;
    Pozdrav i citamo se jos! :)

    ОдговориИзбриши

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email