Samo su pesme koje smo već pevali ostale naše

Nekada možeš, nekada ne možeš, nekada umeš, nekada ne umeš, nekada hoćeš, nekada nećeš... nekada ti se da, a nekad ti se ne da, nekad ti ide, nekad ne ide, nekad bi hteo, nekad i ne bi. Nekada bi poleteo, a nekad su ti noge teže od olova.

 Nekada bi pevao, a nekad pevajući plačeš.
Nekad bi vrištao od sreće, a nekada od bola.
Nekad su suze tuge, nekada radosnice.

Pa tako, juriš i trčiš i stižeš i ne stižeš. Dođeš na vreme, kasniš. Strepiš i drhtiš, čekaš. Ili se desi odjednom, pa nemaš vremena ni da brineš. Pa se nerviraš, raduješ, ljutiš, slaviš il tuguješ.



I ma koliko danas bio srećan ili bar spokojan, niko ti i ništa ne može garantovati da se već sutra  neće sve pretvoriti u prah. I to što imaš i to u šta veruješ. I to u šta se kuneš i to za šta se moliš. I to čemu stremiš, i što si dostigao ili si na korak... I to što si stekao i to što ćeš tek steći.

Samo su pesme koje smo već pevali naše. Do neke sledeće pesme.

Samo ono što smo doživeli, dodirnuli, osetili, videli... samo je to zauvek pripalo nama. Samo ono što smo potrošili,  istinski je ostalo naše. 

Naše je samo ono što nas je nekada obradovalo. Do neke sledeće radosti.

Naše su samo boli već odbolovane, suze isplakane, rane zaceljene. Do nekih novih boli, do nekih novih rana. Koje će tek postati naše. 

Između sreće i tuge, suza i smeha, brige i nade, strepnje i radosti... samo je jedna mala tanka i skoro nevidljiva linija.

Kao i između života i smrti.

Nažalost, i to često saznamo, kasno.


ilustracija je s Fejsbuka

Follow by Email