Odstupnica za neuspeh





Ja to ne mogu. Ne umem. Neću uspeti. Imam dve leve ruke... dve leve noge. Pokvariću. Polomiću. Pašću. Neću ni da počinjem kad znam da neće valjati. To meni ne ide...


Ovo su uobičajene uzrečice mnogih od nas kada se nađemo pred nekim izazovima za koje smatramo da su pretežak zadatak ili preveliki korak za naše, već unapred znamo, u mnogim oblastima manje ili više ograničene kapacitete:

Nikada neću naučiti da igram. Antitalenat sam za sport. Koje pisanje, pa meni su mama, tetka i pola komšiluka pisali pismene zadatke od prvog osnovne. Lepe neke salvete na starudije i prave umetnička dela, ali sam ti ja duduk za to. Sve što dotaknem, upropastim i pre nego što počnem da radim nešto. Hehe, slikanje i ja!
Eno, prodaju se materijali na kilo, sašiješ suknju za dž, al ja ni štep ne umem da teram pravo...

... i tako dalje.

Uplašeni da pokušamo, u startu odbijamo i da razmišljamo na neku temu, na neki korak, na preduzimanje nečega što nam je nepoznanica. Unapred stvaramo odstupnicu, bojeći se neuspeha. A da sebi nismo ni dali šansu, da možda i ne znamo šta podrazumeva to za šta tvrdimo da ne znamo.




U koliko aktivnosti se nismo oprobali, samo iz prokletog straha od tog  mogućeg neuspeha! Koliko lepih događaja smo propustili jedino zato što nas je bilo blam od podsmeha! Koliko divnih poznanstava smo propustili, samo zato što smo izbegli da krenemo... u teretanu, na bazen, u školu pisanja ili slikanja? Šta bismo sve uradili sebi i svojima, samo da smo hteli da uzmemo igle u ruke ili da zamolimo nekoga da nam pokaže osnovne petlje?

Neću vam ponavljati ono što i sami znate- da nikuda nećete stići ako odbijate da krenete. I da svaki put počinje prvim korakom. I da taj korak nije neizostavno težak, niti isključivo nepoznanica, niti pak vodi obavezno u pad.


Samo ću vam navesti nekoliko primera iz sopstvenog iskustva. O nekim sam već pisala- da me nisu ubedili, naterali kako volim da kažem, nikada ne bi bilo najpre mesta na kojem sada ovo čitate. 


Ne bih naučila da igram kazačok pre polaska u školu. Ne bih otišla na kurs šivenja kada sam bila na raspustu između prvog i drugog razreda gimnazije. Ne bih naučila da se održavam na vodi (nikako, nažalost, ne mogu to nazvati plivanjem).  Ne bih videla Peking, ni Dubai. Ne bih izdala svoju prvu knjigu . Ne bih imala e-knjigu. Ne bih krenula u školicu slikanja.





Hvala svim mojim teračima na upornom navaljivanju i ubeđivanju da se upustim u sve ono što sam apriori odbijala u stilu: 

Ja to ne mogu. Ne umem. Nisam ti ja za to. Neću uspeti.  Pokvariću. Polomiću. Pašću. Kukuu, kud da se brukam. Neću ni da počinjem kad znam da neće valjati. To meni ne ide...

I kako to inače biva, da nikud nije stigao samo onaj koji nikad nije ni krenuo, ja danas vozim- ne baš kao Fanđo, ali bolje od mnogih, šijem- otprilike kao osrednja krojačica koja vadi modele iz Burde i po koji štep malo iskrivi, na moru se držim bova ali ne sedim u plićaku a plivala sam i u Tihom okeanu, vodim dva, kažu zanimljiva i aktuelna bloga, autor sam dve knjige, a od skora i prve slike- neću vam tvrditi da je neko remek delo, jer nije i verovatno ni sledeća neće to biti, ali uživam u pogledu na nju više nego gledajući bar polovinu onoga što se podvodi pod umetnošću...















Koje su vaše odstupnice za neuspeh?
Ustežete li se da nešto pokušate?

Follow by Email