Dejan Jovanović, između TV emisije "Svet poljoprivrede" i portala "Agromedia"

Portal “Agromedia”, nedavno pokrenut, i emisija  “Svet poljoprivrede” koja postoji već osam godina, pružaju čitaocima i gledaocima aktuelne, korisne i uvek dostupne informacije o poljoprivredi i selu, savete stručnjaka i preporuke za unapređenje poljoprivredne proizvodnje i sveukupnog života na selu

“Poljoprivreda je najzdraviji deo našeg društva, jer su tu isključivo živi od rada”- ova rečenica Dejana Jovanovića možda najbolje ilustruje njegovu posvećenost poljoprivredi i selu. Poljoprivreda je njegova struka  (po obrazovanju je prehrambeni tehnolog), zanimanje( već osam godina je autor i voditelj televizijske emisije “Svet poljoprivrede” i nedavno je pokrenuo poljoprivredni portal “Agromedia.rs”) i oblast čijem razvoju se trudi da doprinese sveukupnim delovanjem- istraživanjem i razumevanjem ljudi na selu i njihovih potreba, pristupom temama koje obrađuje, uticajem na javno mnjenje i animiranjem ljudi u stanju da pomognu ponovnom zaživljavanju sela, koje opet može da bude mesto za život sa svim pogodnostima današnjice, a u skladu sa prirodom.

Da je život na selu daleko kvalitetniji shvatio je tek upoređujući igre svoje dece na beogradskom asfaltu sa svojom slobodom dečaka u banatskom selu  Hajdučici koji je je jeo jabuku upravo nabranu sa drveta ispod kojeg se igrao, jurio žabe po kanalima i pravio lukove i strele.

Kao novinar smatra da je informacija danas najvrednija i da mora da bude tačna, objektivna i aktuelna.

                                                                                                                   

 “CENTAR ZA SELO” I SVE INFORMACIJE NA JEDNOM MESTU

Posle TVemisije “Svet poljoprivrede”  pokrenuli ste  portal „Agromedia“  i njima je zajednička pre svega  posvećenost  poljoprivredi i onima koji se njome bave. Šta je osnovni cilj pokretanja   portala?

Televizija je medij koji ljudi u Srbiji najčešće gledaju, ali je za nju specifično da je neko nešto  video samo ako je bio pred televizorom u datom trenutku. Internet kao medij pruža mnogo veće mogućnosti od TV formata, jer omogućuje da se ljudi mogu vratiti sadržaju koji ih je zainteresovao onda kada im je to potrebno i da provere nešto ako nisu sigurni. Mi želimo da postignemo da sve ono što radimo ljudi koje to interesuje mogu i da vide kad god im je potrebno, kao i da koriste kao bazu podataka koju stvaramo. I da, kada na internetu zatraže neku informaciju, to nađu na portalu “Agromedia”. Ali da istovremeno zapaze i neke druge informacije i sadržaje, nešto što im u tom trenutku nije palo na pamet. Da imaju u vidu te dodatne informacije, koje će im kad-tad zatrebati. Želimo da vežemo  publiku koja već gleda ono što radimo u TV emisijama za naš tim, objedinjavanjem ova dva medija. U ovom trenutku u Srbiji je jedinstveno to da se TV  format objedini sa internetnet formatom, bar kada je poljoprivreda u pitanju.

S druge strane, izlaskom na internet dobija se dodatna vidljivost, pa pored lokalnih i regionalnih televizija na kojima se emituje emisija “Svet poljoprivrede”, sada i poljoprivrednici, kojima eventualno nije bila dostupna, bilo da su iz okolnih zemalja ili ukoliko ne prate neku od televizija na kojima se emitujemo, mogu doći do informacija koje im mogu pomoći u poslu.

Uz to, poljoprivrednici koji prate naš portal već znaju da na njemu mogu pronaći mnogo više informacija u odnosu na ono što se emituje u emisiji. Kao što znate, emisija ima određeno trajanje i nije moguće sve što bi proizvođačima bilo interesantno spakovati u ograničenu minutažu. Takođe, pošto se emituje jednom do dva puta nedeljno na različitim televizijama, sada imamo mogućnost da vesti i druge sadržaje koji se dešavaju između dva emitovanja odmah podelimo sa poljoprivrednim proizvođačima, bez čekanja naredne emisije.

Kome je portal  “Agromedia” namenjen i šta čitaoci mogu da očekuju od njega?

Prvenstveno svima onima koji se aktivno bave poljoprivrednom proizvodnjom, ali i svima onima koji razmišljaju o tome da tek započnu neku poljoprivrednu proizvodnju ili sa simpatijama gledaju na ono čime se bave njihovi rođaci i poznanici i imaju mogućnosti da i sami to započnu na očevom ili dedinom imanju. Svi oni mogu da očekuju savete i preporuke, informacije koje će im pomoći u unapređenju njihovog rada  ili u započinjanju proizvodnje.

Pomenuli ste da gradite bazu podataka  o poljoprivredi i selu. Kome će ona biti dostupna?

Ovo je samo početak naše zamisli da stvorimo bazu podataka koja će biti na raspolaganju svima koji traže određene podatke. Baza podataka će obuhvatiti sve ono što je vezano za poljoprivredu- opis svih biljnih vrsta, popis svih opština u Srbiji s osvrtom na poljoprivrednu proizvodnju i specifičnostima vezanim za nju, kalendar događaja, proizvođače, prevoznike, otkupljivače, semenske kuće, zanimljivosti i legende vezane za selo, narodne običaje i verovanja, recepte starih jela specifičnih za određene krajeve Srbije…

Cilj nam je da na neki način budemo internet “Centar za selo” i da svaka informacija potrebna poljoprivrednicima bude zaista na jednom mestu. 

Portalom “Agromedia” unosite promene u jednu oblast koja je inertnija od ostalih. Da li su  predrasude da poljoprivrednici ne znaju da koriste internet i je li to zaista  veliki izazov?

Moj utisak je da nema istraživanja o tome koliko ruralno stanovništvo koristi internet. Generalno, mladi odrastaju uz internet nezavisno od toga da li žive na selu ili u gradu, a oni stariji kojima je net nepoznanica često ih zamole da im pronađu neku informaciju za koju su čuli da postoji na netu.  Na taj način i oni su korisnici interneta, iako indirektno.

To nam potvrđuju i podaci o velikom učešću poljoprivrednika u nagradnim igrama koje smo uz pomoć društvenih mreža organizovali u našoj TV emisiji “Svet poljoprivrede”. Moglo bi se reći da  populacija do 45 godina starosti  u najvećem broju koristi internet, a to su upravo oni koji će  naslediti imanja i nastaviti rad na zemlji.

Šta predlažu gledaoci i čitaoci ? Uspevate li da odgovorite na sva njihova pitanja?

Trudimo se da pružimo potrebne informacije svima koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, da na pitanja iz svake oblasti pronađemo odgovore. I što je najvažnije, znamo kome da se obratimo u traženju najvaljanijeg i pravovremenog odgovora na sve dileme poljoprivrednika, za svaku oblast poljoprivredne proizvodnje. Neko želi da sazna pojedinosti vezane za neku specifičnu proizvodnju. U vreme berbe aktuelni su cene i tržište. Pratimo kalendar radova na zaštiti voća.

Dobijamo najrazličitija pitanja i nisu vezana samo za poljoprivrednu proizvodnju, nego je reč o najrazličitijim temama značajnim za život na selu. Recimo, informisanje  žena, recepti, ručna radinost, predlozi za dodatne aktivnosti kojima bi mogle  da se bave.

ULOGA NAJSTARIJEG ČLANA PORODICE U RAZVOJU DOMAĆINSTVA

Šta Vas je najviše iznenadilo, pozitivno i negativno,  a šta obradovalo tokom izveštavanja o poljoprivredi?

Uvek me iznenade neke ekstremne tačke. Kao recimo to da još imamo poljoprivrednu proizvodnju na krajnje primitivan način (oruđe i infrastruktura), a s druge strane najmodernije zasade i to u svetskim razmerama. Kao onaj koji smo nedavno obišli u Čelarevu. Moram da naglasim da nisu poljoprivredni proizvođači krivi za to, već su to uslovi u kojima se naša zemlja nalazi. U poslednjih 30 godina razna previranja i nedaće zadesile su našu zemlju. Jednostavno, pod takvim uticajem razvijala se i poljoprivreda, a već osiromašena sela nisu uspela da se izbore sa uticajima spolja i zato i postoje takve krajnosti. Kao i u svakom drugom poslu, koliko god da radite i da se trudite može se desiti da jednostavno ne možete da uspete jer nemate novca da ulažete u moderne mašine. To ne znači da ne treba da se i dalje trudite. Duboko sam uveren da pošten trud i rad na kraju moraju doneti benefite i da će, ako ne sada, primitivna oruđa uspešno biti zamenjena savremenim, barem u narednoj generaciji poljoprivrednih proizvođača. A tada će, siguran sam, njima biti lakše da žive kako zaslužuju.

Pozitivni primeri su  ljudi, a sve ih je više, koji odlučuju da zaokruže celokupni ciklus proizvodnje. Imaju  matično stado svinja pa onda sagrade klanicu, zatim  hladnjaču i onda počnu da prerađuju to meso koje sami i proizvedu.

Međutim,u našim uslovima veoma je značajno sagledati ulogu najstarijeg člana domaćinstva i to koliko on utiče na brzinu razvoja domaćinstva razvoj domaćinstva.  Neretko se dešava da mlađi ljudi, iako znaju kako ili to mogu da nauče, koji imaju i volje i snage da to realizuju, ne uspevaju da osavremene porizvodnju ili da zaokruže taj proces jer na kraju ipak odlučuje najstariji član porodice. Potrebno je razumeti da on zaista veruje u to da je najbolje raditi onako kako su radili njegov otac, deda, pradeda, čukundeda ili navrdeda, jer ako je vekovima porodica živela od poljoprivrede, ubeđen je da nije potrebno menjati naučeni način vođenja gazdinstva, jer je to ranije davalo dobre rezultate. Znate ono, kada čovek od 60 godina na pitanje: “Jeste li razmišljali o tome da osavremenite proizvodnju, da uradite ovo ili ono?” odgovori:  “Jesam, ali ne da  tata”. Tata sada ima 80 godina i uz svu želju i  volju ne može da isprati kako danas izgleda poljoprivreda.

SUBVENCIJE KAO SOCIJALNA KATEGORIJA

Poljoprivreda je velika šansa ove zemlje koja je izgubila sve trke sa razvijenim privredama i  ostala skoro bez svih industrijskih resursa. Šta kazuju informacije sa terena- postajemo li svesni toga da nam poljoprivreda i na njoj zasnovana prehrambena industrija otvaraju perspektive i oseća li se to i u praksi?

Nažalost, ne. Razlozi su mnogobrojni, a prvi je u tome da država nema nikakav osećaj da podrži one koji bi zaista mogli da ostvare zapažene rezultate. U poljoprivredi se subvencije daju kao socijalna kategorija. Svakog poljoprivrednika nagrađuju jednako, po hektaru zemljišta, što je destimulativno. Toliko država razume i želi iskorak u poljoprivredi. A to odnosi 90 odsto budžeta za poljoprivredu. Ono što ostane je nedovoljno za bilo koju vrstu investicija i podsticanja razvoja poljoprivrede.

Čini mi se da će i sve dok se u poljoprivredu meša politika i dok su  sve mere vezane za nju dirigovane  potrebom stvaranja glasačke mašine, biti tako.

Budući da ste i obrazovanjem vezani za ovu oblast, dublje i jasnije uočavate i manjkavosti, kao i perspektive i neiskorišćene potencijale  poljoprivrede u Srbiji. Da ste u situaciji da odlučujete, na čemu biste se fokusirali kada je pospešivanje poljoprivrede  u pitanju?

U Srbiji još nisu jasno utvrđeni ni potencijale i resurse, pa zato ne postoji ni jasno definisanu strategiju razvoja poljoprivrede. U poslednjih desetak godina svake druge godine ova država je radila srategiju razvoja poljoprivredne proizvodnje. I ono što dovoljno ilustruje (ne)ozbiljnost tog posla jeste  da su mnogi članovi tih radnih grupa bili ljudi koji su radili i na prethodnoj strategiji. A ja se pitam da li je to dobro, s obzirom na to da ta grupa ljudi ni do sada nije uspela da iznedri rešenje. Možda je vreme da se uključe neki mlađi stručnjaci, sa drugačijim pogledom na poljoprivredu.

Da ste u situaciji da odlučujete, na čemu biste se fokusirali kada je istinsko pospešivanje poljoprivrede u pitanju?

To je sigurno podsticanje stvaranja i razvoja malih i srednjih preduzeća koja bi se bavila proizvodnjom i preradom poljoprivrednih proizvoda. Mi smo do sada mogli  da imamo veliki broj prerađivačkih kapaciteta, da smo podsticali razvoj malih i srednjih preduzeća. Naša šansa je u preradi onoga što poljoprivrednik proizvede, kao i zdrava hrana sa geografskim poreklom. Da proizvodimo suhomesnate proizvode, sireve, slatka, džemove i ostale prerađevine.

Naši poljoprivrednici su dokazali da umeju i mogu da proizvedu. No, učinili smo  veliku grešku time  što prilikom privatizacije proizvođači nisu ulazili u vlasničku strukturu prerađivačkih kapaciteta i tako je stvoren veliki jaz između njih kao proizvođača i prerađivača njihovih proizvoda. Njihovi  problemi su i dalje prodaja i naplata onoga što se proizvede. I to su pitanja koja bi trebalo sistemski rešavati.

NA SELU, A GLADNI!?

Svakodnevno slušamo i čitamo priče o bedi i gladi u Srbiji. Sme li u zemlji sa ovakvim prirodnim i ljudskim resursima da bude gladnih? Sme li zemlja u kojoj ima gladnih da ima neobrađena imanja?

Nažalost, sve više smo svedoci činjenice da gladnih ima ne samo u gradovima, već da ih je sve više i na selu. Naši ljudi, prvo, nemaju dovoljno jasnu ideju o tome kako da organizuju svoj život i smatraju da nemaju para da bi započeli neku proizvodnju. I drugo, zahvatila nas je i neka vrsta takozvanog ludila- neću to da radim, poštujem sebe. Pa makar živeo u bedi.

A može se. Moji roditelji su penzioneri i umesto da sede skrštenih ruku i da se žale na niske penzije, oni su svoj život organizovali tako da proizvedu i žito od kojeg dobijemo brašno, i povrće i po nekoliko kokica kljuca u dvorištu. Pa tako moja majka, i pored tih malih penzija, svakoga meseca čak uspe nešto i da uštedi.

Sledeće pitanje se nadovezuje na to o čemu govorite. Mnogi koji u gradovima životare bez primanja kažu da ne mogu obrađivati zapuštena roditeljska imanja zato što nemaju sredstva za pokretanje proizvodnje. Kao neko ko poznaje selo i poljoprivredu od malih nogu i ko se čitavog života bavi njome i sa aspekta nauke i u praksi, kakav savet, predlog, imate za njih?

Oni koji imaju mogućnosti da odu na selo mogli bi to da učine iz više razloga. Prvo, oslobodili bi prostor za  svoje potomke, ali bi im ujedno obezbedili da oni kasnije svojoj deci mogu da pomognu. A onda bi mogli da budu od koristi i time što  proizvedu nešto od hrane. Mnogi misle da su im za to potrebne velike investicije, što ne mora da bude tačno. Nekoliko kokošaka koje kljucaju po dvorištu, malo krompira i luka, bašta s povrćem koje mogu da beru čitavo leto i eventualno da spreme zimnicu za sebe i decu u gradu.

Još kada bi država podržala ovakva nastojanja. Da se ustali jedinstven način pomoći ugroženim domaćinstvima, a uz to i da se ljudi pomere iz prenaseljenih gradova.

Ali, mi jako teško menjamo navike i još teže shvatamo koliko se promenio svet.  I dalje radimo protiv sebe.

Kako ste  Vi kao mlad čovek sa  regulisanim statusom odlučili da krenete u neizvesne vode privatnog biznisa i jeste li znali koliko novih obaveza i do tada malo poznatih poslova Vas čeka?

Kao prehrambeni tehnolog radio sam u struci kada se 2001. godine ukazala prilika da budem saradnik Zaharija Trnavčevića u emisiji “Znanje na poklon”. Radeći novinarski posao koji mi se dopao, upoznavao sam razne ljude i često sam putovao, što odgovara mom temperamentu. Onda sam odlučio da 2007. godine pokrenem sopstvenu emisiju “Svet poljoprivrede”. Svestan sam toga da je ona vrsta stalnog posla za kojim ljudi i danas teže, uljuljkivanje u lažnu sigurnost, zapravo onaj  takozvani tihi ubica. Čovek mora da bude spreman da bude aktivan u svom životu.

U  vreme kada je toliko nezaposlenih i istovremeno toliko ljudi s nekakvim diplomama koji ne znaju šta bi s njima,  preduzetnici ističu da je jako teško naći prave saradnike. Kako ste Vi birali  saradnike i kakva su Vaša iskustva dok ste  stvarali „svoj“ tim?

Sada vidim da smo imali sreće sa mnogim saradnicima. Tim pre, što ih nismo birali po onoj proceduri- definisanje problema, izbor saradnika pa onda tek u nekoj konkurenciji  biranje najkvalitetnijih. Mi smo saradnike birali na osnovu ličnog poznanstva i preporuka prijatelja jer nam je bilo veoma važno da smo na istim talasnim dužinama, da razumeju problematiku sela i da mogu da doprinesu na različite načine unapređenju i ispostavilo se da je to bio dobar način. Doduše, neki se i nisu uklopili u naš način rada pa smo se rastali, ali smo sa onima koji su se zadržali kod nas stvorili dobar tim.

Jelena Jovanović, direktor- Za selo je vezana od malih nogu, zahvaljujući detinjstvu kod bake i deke od kojih je saznala kako se gaje duvan i grožđe,  kako se prave vino i pita od ručno pravljenih kora i kako petao ponekad može da pojuri. Duh sela i prirode u grad je prenela u saksije na terasi u kojima gaji cveće, a kao student generacije, osoba koja stalno uči, smatra da prateći nove tehnologije može da doprinese razvoju agrara. Zato je i normalno da se sa  suprugom Dejanom bavi temama iz poljoprivrede.

Maja Miličević, urednik- Kao istraživač i novinar obišla je  150 mesta u Srbiji, upoznavajući običaje, verovanje, ljude i njihova stremljenja i nade. Sagledavajući i njihove problem, uvek je nastojala da podstakne promene koje bi donele boljitak. I kao deo “Agromedia” tima bavi se selom i poljoprivredom i iz ugla kulture i nasleđa.

Ivana Lilić, novinar- Zahvaljujući roditeljima koji su se iz Beograda vratili na porodično imanje na Staroj planini i poslovima na porodičnim farmama na kojima je pomagala, otkrila je sve blagodeti i poljoprivrede i planine. Na master studijama se bavila problemima zadrugarstva i udruživanja poljoprivrenika. Veruje da poljoprivreda zaista može da pomogne razvoju Srbije.

Ivan Đorđević, montažer- Iako gradsko dete, bez dodira sa poljoprivredom i selom, nepogrešiv je kada su u pitanju vrste i rase. U “Agromedia” timu, u kojem je od početka, naučio je i koje krajeve Srbije treba posetiti u koje vreme i gde i od čega se pravi najbolja rakija.