Zašto je učestvovanje u raspravama na portalima pogubno za normalnog čoveka

Sinoć, dok sam telefonom razgovarala sa prijateljicom, pošto smo elaborirale glavne teme, s primesama brige u glasu rekla mi je:- Dobro, a sad' mi kaži šta ti se desilo danas.

Da kažem "nije mi ništa", ne biva, kad je ionako primetila moju uznemirenost, koju su verovatno odavali i moj glas i rečenice koje sam sklapala i misli koje sam koj prenosila tim rečenicama.

- Dozvolila sam sebi tu glupost da se uključim u komentarisanje, pa još  ispod dva teksta, na dva različita portala. A to, ako već počneš, podrazumeva obavezu da pratiš šta se dalje komentariše i kakve su reakcije na tvoje mišljenje. Pa, ako ustreba, da se i ponovo oglasiš.Pa te ono što vidiš i saznaš porazi toliko da nemaš snage... nego se udaljiš, ućutiš.

- Ccccc... pa šta ti je to trebalo?-  (ona, inače, ne dangubi po društvenim mrežama i samo teoretski zna o njima)



Sve što bi mogla da mi kaže znam i sama. Nije da sam do sada ćutala, pa da sad odjednom otkrivam zamke petljanja u nešto što nisu moja posla- desilo se, tu i tamo, da mi se omakne pa ponekad kažem koju reč na portalima, ko neka zaludna Mara koja je pozavršavala sve svoje obaveze pa se, eto, našla i tu. No, na svu sreću, bile su to sporadične pojave, da ne kažem ispadi na koje nisam obraćala mnogo pažnje. Ovoga puta dozvolila sam sebi luksuz da čitam baljezgarije, lupetanja, izlive pakosti, mržnje, provokacija... čega sve ne i da, šta više, sve to toliko utiče na mene da se smatram prozvanom i da im sve skrešem u brk. Iako me niko ništa nije pitao, naravno. I iako se ništa nije odnosilo na mene, lično.

Zašto vam se, posle svega, ovako javno i samokritički, ispovedam?

Zato što sam se probudila s osećanjem nelagode, nervozna, i zato što mi je prvo pitanje koje sam sebi jutros postavila bilo- šta mi je ono trebalo. Daleko od toga da sam rekla nešto što ne bi trebalo- to su moji stavovi i nisam rekla ništa što bih već danas ili sutra promenila ili što nisam mislila i pre pet ili deset godina.

Komentare ispod tekstova na portalima, ne mislim na stručne, nego ove, manje ili više informativnog karaktera, ostavljaju osobe svih profila. No, što je tema intrigantnija, u nju se uključuje sve i svja- sakupljeno s koca i konopca: dežurni mrzitelji svega tuđeg, ostrašćeni mrzitelji Srba ili Srbi koji mrze druge, provokatori koji samo bace kosku pa iz prikrajka posmatraju kako se zastupnici jedne i druge a možda i treće strane, glođu, nacionalisti, šovinističke svinje, besposličari, nedoklepani, neobrazovani, obrazovani, nedovoljno obrazovani, neuki, potkovani znanjem i argumetima i oni drugi koji seju laži (a neki možda u te laži i veruju), pošteni i nepošteni, pismeni i nepismeni, kriminalci i časni građani, budale... ali sam sigurna u to da se genijalci tu ne oglašavaju.

A najteže je nepismenom, neukom, idoktirniranom neistinom i mržnjom, onome ko je kivan na čitav svet pa mu to komentarisanje dođe ko ventil za pražnjenje sopstvenih frustracija, onome kome istina smeta i svesno je pobija lažima, mutivodama svih boja... najteže je njima, ako nije i nemoguće, objasniti ono što ne želi da zna. Možete se vi ubiti pozivajući se na naučne i istorijske činjenice, možete na svako njihovo "jeste" imati deset "nije"- džaba vam to pred tim ostrašćenim, neistinama indoktriniranim, zlom i mržnjom ispunjenim "sagovornicima". Uostalom, ko još veruje istoriji, kada smo i sami sluđeni saznanjem da smo je učili iz pogrešnih udžbenika i da su nas lagali? Za mene je, recimo, najveći dokaz tog civilizacijskog poraza, činjenica da su Crnogorci, koji se vekovima kunu u Njegoša (do skora, kad im brkneš u Njegoša ko u oko da si im brknuo) pod pritiskom najveće falsifikatorke istorije, Evrope, počeli da ga se odriču upravo po tom njenom diktatu.

Toliko dobrih knjiga  je na ovom svetu, da ih ne možemo pročitati i za nekoliko života. Toliko dobrih tekstova, e-knjiga, časopisa, sajtova, pa i blogova, što da ne, postoji na netu,da bi nam i čitav radni dan bio nedovoljan da propratimo sve. (Zato sam i neizmerno zahvalna i ponosna zbog svakog čitaoca koji to svoje, tako dragoceno vreme, odvoji da pročita i neki moj tekst i to ponavljam svuda i uvek, pa mi oprostite na ovoj digresiji i ovde). I toliko toga lepog nas čeka i van neta i van knjiga- u krugu porodice, prijatelja, u šetnji, rekreaciji... u ćutanju sa samim sobom, uostalom; tako da je zločin prema sebi samom, najpre, ta beskorisna razmena mišljenja na portalima, koja najčešće prerasta u svađu i raspravu, unapred izgubljenu za obe strane. Jer će svako odatle, uz gomilu negativnih osećanja, otići sa onim stavom sa kojim je u raspravu i ušao.

Samo će retki nešto i naučiti.

Evo, na primer ja- da  se jutros ne bih probudila mrzovoljna, s osećanjem nelagode u stomaku i kajanja što sam sebi pokvarila čitav jedan dan i još koji sat pride, da nisam iznosila sopstveno mišljenje tamo gde me niko za njega nije ni pitao.

Naučeni da mrze i dalje će mrzeti.
Oni koji vole da vređaju druge narode, a i dalje je  najmodernije vređati Srbe (a i isplati se), to će i dalje činiti.
Oni kojima odgovara izvrtanje činjenica i dalje će ih izvrtati.
Oni za koje istorija počinje od datuma kada su oni "dobri i nevini" i dalje će se držati te svoje "istorije".
Naviknuti da samo uzimaju, i dalje će mrzeti zemlju koja ne može da im daje onoliko koliko njima treba, jer su i mnoga druga njena čeda u međuvremenu osiromašila. I ne samo što se više ne može uzimati od njih da bi se ovima davalo, nego i oni sami pružaju prazne ruke da im se nešto udeli.
A najgori su oni koji znaju da su vam nešto dužni. I da taj dug nikada, sve i da hoće, ne mogu vratiti.






Follow by Email