Dubajćanski ručni sat i vaga za tačno merenje ili- šta slatkiši imaju sa tim

Slaba sam prema slatkišima.

Ma kakvi slaba- alava, to je najbolji opis mog odnosa prema šarenim kalorijskim lažama umotanim u raznobojne celofane i šarene papiriće i kutijice, a koje inače ne služe ničemu osim pogoršavanju stanja naših zuba, nagomilavanju santimetara oko nečega što se nekada zvao struk i kratkotrajnom popravljanju našeg raspoloženja, ako ne lažu s tim tvrdnjama.

A ovih dana me baš poteralo.

Da ne brojim mnogo daleko,  vraćam se u neposrednu prošlost.

Najpre je dolazila Snežanka iz Bugarske, kojoj je moja ljubav prema konditorskoj industriji poznata još s početka našeg druženja. Onda kada mi je, dok sam je čekala u sofijskom CUM-u, konobarica ispred nosa odnela nepojedeni kolač koji je koštao 2,5 marke- pola marke više od moje tek primljene hiperinflacijske plate.



Čurčhela- slatkiš na koji sam nailazila na putovanjima po nekim istočnim destinacijama, ali za divno čudo, nikada nisam poželela da ga probam. Ovaj specijalitet poreklom iz Gruzije, danas se može videti i na jermenskim, turskim, grčkim... pijacama.  

Pravi se tako što se orasi, lešnici, bademi ili suvo grožđe nižu na kanap, koji se zatim umače u zgusnuti vinski sok, pa se tako dobijena kobasica suši na suncu.

Sneška je čurčelu donela iz Sočija. Sa sve ovim- uh, uh, uh... divnim, ako ne i najboljim čokoladnim bombonama iz Nemačke, gde je prethodno bila u poseti sestri.



Povodom fotografije istih na Fejsbuku,  Tanja iz Majdanpeka reče, znam šta je u toj kutiji. Dobijaš najbolje čokolade. Što me podseti na njen komentar kada sam prilikom zajedničkog izlaska u grad dobila Mersi čokoladice od Gage iz Kraljeva i neke divne čokolade od moje niške prijateljice Goce: - Pa to ima samo u Nišu. Ti si, evo sada, dobila dva poklona onako, bez ikakvog razloga.

Nije bilo razloga ni da Nadežda iz Moskve pronese preko pola Evrope bombonjeru sa ruskim čokoladnim bombonama, koju smo otvorile na zajedničkoj kafi sa Lelom, koja inače takođe zna da odnekud iz belog sveta uprti naramak slatkiša- poslednja dva puta, čini mi se, iz Londona i Beča. Sad je gotovo praznu kutiju ponela deci, jedva je ubedih, navikloj na slatkiše iz onog drugog dela Evrope, kolko da vide kako izgleda čokolada i iz Rusije.



Da bi me kroz samo nekoliko sati Desa iznenadila ferero roše kuglicama, na arapski način. Iz Dubaija. Pretpostavljam da su lišene svinjske masti, onog tajnog sastojka evropskih i ostalih belosvetskih prefinjenih slatkiša. Doduše, nismo primetili raziku, mi koji tu mast ne primećujemo, ali mora da je primećuju oni koji se hrane po halalu.



Još se pitate čemu služi ovaj tekst? Znam. I ne čudi me. I ja bih, da ga nisam sama pisala.

Elem, uz  arapske ferero roše kuglice Desa mi je donela i ručni sat.

A ja, kad imam uz sebe ovakve perverzije od slatkiša sa raznih svetskih merdijana i kad se, uz to, setim  da se uskoro iz Amerike vraća Daca, da će Marika brzo iz Nemačke, a ni Lena iz Beča neće da se mnogo zabavi, pa kad pogledam u onaj sat, pri tome, setim se vage, one za tačno merenje, pa mi postane jasno da više nije ni minut do 12, ni 12.10, nego da je već prošlo i pola jedan i da... ljudi moji, ko boga vas molim, da se vi lepo manete svih ovih đakonija i da me bar u narednih godinu dana  lišite bilo kakvih izazova ove vrste.


Unapred i večito vam zahvalna, vaša drugarica i  sestra,
rešena da, pošto uz pomoć rodbine i prijatelja potamani ovu preslatku pošast,
više i ne pomisli ni na šta što se zove čokolada. Bar dok na onu vagu za tačno merenje staje sa suzama i strahom.

Ovo je taj sat. Od Dese, iz Dubaija.


Vagu ne smem da slikam. Do daljeg.

Follow by Email