Juče Interex, danas Maxi, prekosutra Idea... a mi im ćutimo

Mnogo smo se ućutali.

Uvukli se, ova kriza kojoj nikad kraja, nemanje sve veće, besperspektivnost, tuga i muka i briga i, što je najgore, strah, u ovaj narod, pa samo guta i trpi. I čeka, a da pitaš nekoga šta čega, ne bi ni znao da ti kaže (bolje sutra, što to beše?). Jer, to čekanje se produžilo ne na godine, decenijama već se meri, a to beznađe, nemanje, prazno u džepu i u pogledu, samo se produbljuju, povremeno prikrpljuju, ali dugoročno samo taj strah pojačavaju, armiraju ga svakodnevno novim i novim pitanjima bez odgovora, spiskovima nezaposlenih, spiskovima neisplaćenih zarada, spiskovima nevraćenih pozajmica i izgubljenih, zbog njih, prijatelja.

Davno sam digla ruke od namere da ispravljam belosvetske krive Drine. Od onda kada sam videla da je svako Njihovo zlo, veće od svakog Našeg dobrog. Od onda kada sam shvatila da i Oni ponavljaju kako "psi laju, a karavani prolaze". I od onda, možda i najviše od tada,  kada sam shvatila da je ogromna pozitivna energija Ovog Naroda, sadržana u borbi za promene, iskompromitovana, izigrana, prodata... za bogaćenje, razuzdanost, osionost i izdaju, na kraju krajeva, od strane onih koji su bili u prvim redovima. I koji su imali najveće, jedine zapravo vajde, od sve tragedije koja je potom usledila.



Pa se sada, evo, borim za sitnice. Gunđam, prigovaram, ponekad pokušavam da animiram ogromnu armiju korisnika neta, za neke male korake. Koji neće spasiti ni planetu, ni čovečanstvo, ni državu, nažalost, ali će nam, svima nama, ove tmurne dane ovde i sada učiniti bar malo prijatnijim.

-Primetila sam da ponekad javno kritikuješ  prodavce, pa rekoh da te pitam zašto to činiš. Ja, recimo, uvek gledam da nekoga pohvalim- kaže mi sinoć Fejsbuk prijateljica, sve u strahu da ću se naljutiti.

                         Da li je ustinu tako?

-E vidiš, draga moja, pošto sam videla da od ličnih rasprava sa prodavcima koji odlože metlu i prljavu kofu i hvataju se za meso, pecivo, voće i povrće, nema vajde, počela sam da malo više širim tu priču. Ne da bih tužakala baš onoga koga sam zatekla kako  priljavim rukavicama ili rukama, svejedno, hvata namirnice, već najpre zato da sve ostale animiram da se bune protiv takvog ponašanja. Da ih svi, kolektivnim gunđanjem i odbijanjem da nas usluže pre nego što operu ruke, nateramo da to ipak učine. I konačno, da shvate i sami kolko je to ružno, opasno i bezobrazno. Da im više ne padne na pamet da dohvate u ruke koje su držale metlu, hleb ili meso. I da se i mi sami, kao potrošači, dozovemo pameti.

Neposredni povod za ovu našu priču je komentar koji sam napisala na Fb stranici Maxija, pa ga zatim šerovala i na svoj profil i na još nekoliko stranica:
"Vrtim se jutros oko odeljka s pecivom i kolačima u Maxiju u Naselju Stepa, čekajući da se pojavi prodavačica. Dolazi, u belom od patika do kape. U rukama nosi kofu i džoger. Vrtim se i dalje, ko velim, opraće ruke, ko što je i tamo negde oprala pod, ali- odlaže sve to, otvara rernu, vadi tim istim neopranim rukama pecivo, stavlja ga u gondolu. I sve vreme ima rukavice na rukama. Učite li vi njih nečemu?"

(Reč je o Maxijevom objektu u beogradskom Naselju Stepa).

Posle odgovora administratora njihove stranice da je primedba prosleđena nadležnom odeljenju, dobila sam i sledeći odgovor:

" Poštovana Negoslava Stanojevic,
Svi zaposleni na beloj liniji su upoznati sa procedurom rada na odeljenju. Do sada nismo imali primedbe potrosaca po pitanju higijene, ali svakako ćemo dodatno obaviti razgovor sa svim zaposlenima na odeljenju i ponoviti proceduru rada.
Ubuduće, najbolje bi bilo da se direktno obratite poslovođi Maxi objekta kako bi se što pre rešio problem.
Lep pozdrav!"

I odgovorila sam im:

"Hvala Vam na odgovoru, ali odmah ću Vam odgovoriti- neću Vaš savet poslušati. Moj cilj nije da se raspravljam sa šefovima i radnicima, nego da javnim objavljivanjem nepravilnosti, gde god ih primetim, podstaknem odgovorne da preduzmu mere kako bi se te stvari iskorenile, a ujedno i potrošače da takođe ovako javno reaguju na sve to. Uverena sam da jedino javnim iznošenjem ovakvih pojava možemo postići i da budu iskorenjene. Pozdrav."

Verovatno zvučim jako rigidno i možda vam se čini da su ovakve moje reakcije usmerene protiv - radnika.

Da napišem nekoliko primera u svoju odbranu:

- sve kasirice su mi svedoci da odbijam da mi one pakuju kupljenu robu u kese, jer mi je stvarno žao da, pošto tone i tone robe prođu kroz njihove ruke u jednoj smeni, dodatno moraju da izigravaju pakera, meni, sa dve prave i zdrave ruke

- ne maltretiram prodavce, od kojih svaki, u prodavnicama svakog prodajnog lanca, ima po nekoliko zaduženja (npr- da meri, da donosi robu, da čisti pod makar u svom odeljku, da prebira pokvareno voće i povrće i još, da zamenjuje kolegu koji je morao...nekud, na susednom odeljku, da daje informacije, pa onda da u "slobodno vreme" sakuplja kolica po placu), za sve ono što mogu sama. Odnosno, izmerim kupljeno, ako im nije strogo naređeno da to kupcima ne dozvoljavaju, pomognem još nekome ko se zatekao na vagi a ne snalazi se oko merenja,

- kolica ne ostavljam po placu već tamo gde sam ih uzela,

- ne ostavljam nešto za šta sam se predomislila ni na kasi ni u nekom pogrešnom rafu, nego tamo gde sam ga i uzela

- i tako dalje...

Ali i dalje ne mogu da se načudim prodavcu koji rukama na kojima ima i rukavice, ko zna kad još stavljene, prvo prebira po gajbi sa, naravno neopranim povrćem koje je uneo u odeljak sa suvomesnatim proizvodima, a onda dohvati pečenicu, kobasicu, salamu i secka je i tako dodirne svako parče, tim prljavim rukama ili još prljavijim rukavicama. Kao što još manje mogu da shvatim kupca koji sve to vidi i ćuti, a verujte mi, bila sam svedok i ovoga.

I dalje, takođe, ne mogu da se načudim onome ko radi na mesari i ko, dok nema kupaca, prljavom krpom briše gondolu, a onda odloži tu krpu i hvata meso. Ajd, opraćete ga ako ga kupujete u komadu, ali šta radite s mlevenim mesom, pitam vas kojima ovo ne smeta. I da, interesuje me i to, da li će taj prodavac na isti način izmeriti meso i svoj mami, ženi, prijatelju.

Isto tako se čudim i prodavačici s početka ove priče i svim njenim kolegama- da li bi, pitam se, svom detetu stavili u usta pecivo koje su uhvatili rukama kojima su pre dva minuta ribali pod.

Znam, reći će neko- mnogo gore stvari se rade iza. Tamo gde ne možemo da zavirimo.

Sve se to može srediti i rešiti, samo kada bi vlasnici trgovinskih lanaca imali volje za to. Kada ne bi samo gledali, kratkoročno, u svoj profit i u to kako da zafrknu i potrošače i svoje radnike.

Od kad su uvedene kamere, nezadovoljni radnici ne mogu da pljuju i da bacaju žvake u, recimo, mleko koje se prerađuje. Ne mogu da stavljaju crkotine u hleb i suvomesnate prerađevine (u Nišu je jednom neko kupio hleb sa sve ispečenim pacovom, davno beše, al se pamti). Mogu i smeju da rade samo ono što im se naredi i što im se dozvoli-  recimo ovo.

Kratkoročno, rekoh, vlasnici trgovinskih lanaca imaju vajde i od toga što maltretiraju svoje radnike i u radne liste im upisuju i zadatke koje ne bi smeli, a sve to za minimalne plate i odvratne uslove rada, najčešće,  a i od toga što ih boli uvo za gunđanje potrošača.

I kako rekoh, ovakvi moji tekstovi i reagovanja nisu cilj sami sebi, nego da podstaknem još nekoga da reaguje. Ne da se svađamo sa radnicima i da ih tužakamo kod šefova, nego da rukovodstva kompanija nateramo da tim radnicima objasne pravila ponašanja, da uvedu red u ono što se zove poštovanje osnovnih pravila higijene.


I zato vas pozivam, podstičem... molim vas, reagujte i vi. Dovoljno je da FB stranice i sajtove koji im služe za reklamu, zasipamo primedbama i zahtevima da poštuju zdravlje potrošača. Da tražimo, predlažemo, zahtevamo. I da o tome obaveštavamo i svoju okolinu. Pa kad se sakupi dovoljna snaga, da krenemo u kolektivni bojkot.

Mislite da je to nemoguće?

Hajde da proverimo!

(Fotografiju sam pozajmila sa Fb stranice Maxija)

PS- ovo je jedan od retkih tekstova, kao što znate, za koje vas molim da šerujete i da širite priču. Unapred hvala.

Follow by Email