Zašto se ljudi stide da čitaju bonton

Znate li po čemu beogradski konobari  razlikuju Nišlijku od Beograđanke? Po tome što Nišlijka čim sedne za sto počne da- rasprema.

Ovaj vic, od kako sam ga čula, ponovim gotovo prilikom svakog odlaska u kafanu. Ne shvatam ga ni kao ismevanje, ni kao samokritiku, već više kao objašnjenje mentaliteta. A koristim ga kao- alibi za sopstveno ponašanje.

Ne, dakle, u stilu mnogih muškaraca, nezavisno od mesta življenja, koji pred stepenicama damama koje očekuju da prvi krenu, kažu- ma izvoli, molim te, znaš da sam ti ja bečka škola, i to sa sve džentlmenski pruženom rukom kojom valjda određuju pravac kretanja. Možda više kao malu šalu na  račun mojih ruku koje uvek reaguju brže od mozga, pa počnu brže-bolje da pomeraju zatečene posude na stolu kako bi konobaru olakšale postavljanje novih ovala, čaša i tanjira. Pa se onda mozak malkice postidi, zbog toga što je sam sebi prilikom poslednje ovakve situacije obećao da če biti brži od ruku i sprečiti da njihovom inicijativom odam mesto svog življenja.

Mnoga pravila lepog ponašanja razlikuju se od zemlje do zemlje, od perioda do perioda, ali ako je način pozdravljanja pri susretu različit ili je ultimativno ustajanje ženskom čeljadetu u prevozu, bez obzira na godine, odlika samo retkih, mahom arapskih  zemalja, većina pravila je univerzalnog karaktera i svevremenska.

Nedavno sam bila u Operi u Sofiji (iz Niša su postali redovni organizovani odlasci na operske predstave i sa nekoliko autobusa tokom vikenda) i porazila me je činjenica da su samo naši ljudi prolazili dup.... leđima okrenuti ka onima koji su ustajali da im naprave prolaz do njihovih sedišta.Ali verujte, ovako su se ponašali samo naši. Bugarima se to neće desiti.To isto se dešava i u niškim institucijama tipa pozorišta ili simfonijskog orkestra, a istu sliku sam videla i preksinoć u Pozorištu na Terazijama. Mladi, stari, deca...  svejedno.

Jedan saputnik iz naše grupe je u Sofiji namerno okrenuo leđa prilikom drugog prolaska takođe leđima okrenutih naših zemljaka, valjda kao nekakvu vaspitnu meru na koju, nažalost, nisu odreagovali. A i kako bi- da bi im zasmetalo njegovo ponašanje, trebalo bi najpre da znaju da se i sami ne ponašaju korektno. A da znaju, sigurno ne bi okretali leđa onima sa kojima se tiskaju dok prolaze između sedišta.

Pre jedno godinu dana bila sam na nekom službenom ručku tokom kojeg mi je zapelo za oko ponašanje mlade žene za stolom za kojim su sedeli glavni učesnici događaja koji se proslavljao, kao i svuda u siromašnoj provinciji, golemim krkanlukom za sve zvane i nezvane. Napirlitana neprimereno mestu i događaju, očito ubačena u sredinu kojoj nije dorasla, sve vreme je zalogaje stavljala u usta- nožem. Normalno je da se čovek pita- otkud ovakvo stvorenje na ovom mestu.

Odgovor sam dobila vrlo brzo, jer je neko za mojim stolom dobacio:  NN doveo sekretaricu, nakon čega su usledili saučesnički pogledi i smejuljenja, u smislu- jesam li ti rekao...

I ne mislim ja ništa loše o sekretaricama samim- obavljaju li posao korektno i pritom imaju sve potrebne kvalifikacije, mogu da budu i više od desne ruke svakog rukovodioca. Sretala sam sekretarice svih nivoa obrazovanja, sve do fakultetskog, svih nivoa vaspitanja, sve do prostačkog, svakojakog izgleda i ponašanja. Ali, one koje su se tog mesta dokopale postavši najpre nečija ljubavnica, a ponajpre upravo onoga čije su sekretarice, e, te su baš oličene u liku goreopisane. I ništa bolji nije ni taj koji je izabrao za ljub...... sekretaricu, jer da jeste, naravno da bi mu smetalo takvo ponašanje i naravno da bi, čim to primeti, odreagovao tako da ona ne bruka ni sebe ni njega.

Slično stoje stvari i kada je u pitanju odevanje. Poslovna žena nikada neće krenuti na posao raspuštene kose ko u Ravijojle, taman posla da nosi bluzu bez rukava, a o papučama, bosim nogama i bretelama da i ne govorimo.

Kao što ni muškarac koji drži do sebe neće staviti kravatu uz košulju kratkih rukava. Bele čarape su toliko ismevane da je prosto pitanje nivoa inteligencije onoga ko ih nosi uz drugu obuću osim sportske. O davanju prednosti ženi koja ulazi u prostoriju ili zgradu prilikom njegovog izlaska iz nje, da i ne govorimo. Ne mogu da se setim nijednog drugog mesta gde ni godine , ni pol, ne daju prednost u nekoj situaciji, već jedino činjenica da ste onaj ko- izlazi. Normalno, jer da bi neko ušao, trebalo bi da prvo otud neko izađe.

Prekjuče mi se, u centru Beograda, smučio čovek koga sam simpatisala na malom ekranu. Palcem desne ruke, kako to, čini mi se, samo muškarci rade, pritisao je desnu nozdrvu, izduvao sadržaj iz nosa na trotoar, obrisao ruku o pantalone i produžio, sa sve velikim slušalicama na ušima koje su ga muzikom delile od buke.

E baš sam srećna što ga ne poznajem, pomislila sam u tom trenutku. Da se znamo, on bi mi sigurno pružio ruku. I šta bih ja mogla tada da uradim?