- Sine, oće mi kažeš koji autobus ide do Doma zdravlja, onomad sam pogrešila pa me odvezoše natam nekud, jedva sam se vratila- pita, dok zgužvanom maramicom svaki čas briše oči- Ja ne vidim dobro, imam kataraktu, a bezobrazni, neće me operišu, nego kaže doktorka, imaš infekciju, to mora da se leči. Pa turam nekve kapi i nekvi maz, a neće me operišu.
- Da li su Vam rekli da je vreme za operaciju?
- Nisu, doktorka u Dom zdravlje mi rekla da imam kataraktu, rekla mi i doktorka u bolnicu, ali neće me operišu. Kažu, čeka se po dve godine za operaciju.
- Zašto im sami ne tražite da Vas upišu na spisak, kad se toliko dugo čeka?
- Pa mora prvo izlečim infekciju, pa posle...
- Ali za dve godine imate vremena da izlečite infekciju sto puta, bolje Vi na vreme tražite da Vas stave na spisak.
- Ne znam, dete, muke si imam, ne znam šta ću, ja sam od skoro u Niš, živeli smo u Aleksinac, moj ti je život mnogo težak, pobegli smo otud, sin iz prvog braka mi je obijao stan... muke moje - njene suze prekinde dolazak autobusa, ali nastavi da trlja, čas jedno, čas drugo oko, onom zgužvanom maramicom.
- Nemojte svaki čas da trljate oči, tako ih još više inficirate i nikad nema da se izlečite od infekcije.
- Ali grebe me, grebe, grebe, pa moram da se počešam... A je l' ti ideš do Dom zdravlja? Ja sam kod Ciglanu, pa juče pođomo u grad, kad on nije za grad nego ide za Novo groblje, pa smo sišli pa posle pešice...
-Ako ide do Groblja, on prolazi kroz grad, što niste prvo pitali...
- Ne znam, sinko, muž mi reče da siđemo. I siđomo. Moj ti je život mnogo težak, muke moje da ti ne pričam, pa sad idem kod zubara, kažu ne mogu da mi poprave ove vilice, opet će se polome, nego da mi nove naprave. Ono, plastika, tvrdo, mora da se lomi. Pa sam išla u socijalno da mi overe da imam malu penziju, za preko 70 godine kad imaš malu penziju je džabe. Ono, što će mi, kad ću i' pa iskoristim, ja imam 75 godine, nema ni da i' izabim, sinence, moj je život mnogo težak bio. I ostao. A za onaj svet zubi i ne trebaju. E hvala ti, sine, saću ja da se pripremim, oni valjda od dva rade, kolko li ima sati?
Stežući izgužvanu, suzama napunjenu i mašću iz očiju zamrljanu maramicu u ruci, "mojživotjemnogotežak" ode... po nove zube.
Daće Bog da joj potraju. Da joj posluže što duže, na ovom svetu.
Da ih izabi. Do onog sveta neka se ishabaju od korišćenja.
***
Jedna sasvim obična životna priča.
Kakvih je toliko mnogo oko nas.
Neki svoju muku kriju "kao zmija noge", neki se nadaju, veruju, misle bar, kako uspevaju da je zadrže u okvirima zidova svojih kuća iz kojih odjekuju vika, dreka, a često i one prejake reči koje suze ne leče i posle kojih samo modrice još dugo "odjekuju".
Srećni ste, vi, retki, koji se nikada niste lično uverili da su ovakve priče istina.
- Da li su Vam rekli da je vreme za operaciju?
- Nisu, doktorka u Dom zdravlje mi rekla da imam kataraktu, rekla mi i doktorka u bolnicu, ali neće me operišu. Kažu, čeka se po dve godine za operaciju.
- Zašto im sami ne tražite da Vas upišu na spisak, kad se toliko dugo čeka?
- Pa mora prvo izlečim infekciju, pa posle...
- Ali za dve godine imate vremena da izlečite infekciju sto puta, bolje Vi na vreme tražite da Vas stave na spisak.
- Ne znam, dete, muke si imam, ne znam šta ću, ja sam od skoro u Niš, živeli smo u Aleksinac, moj ti je život mnogo težak, pobegli smo otud, sin iz prvog braka mi je obijao stan... muke moje - njene suze prekinde dolazak autobusa, ali nastavi da trlja, čas jedno, čas drugo oko, onom zgužvanom maramicom.
- Nemojte svaki čas da trljate oči, tako ih još više inficirate i nikad nema da se izlečite od infekcije.
- Ali grebe me, grebe, grebe, pa moram da se počešam... A je l' ti ideš do Dom zdravlja? Ja sam kod Ciglanu, pa juče pođomo u grad, kad on nije za grad nego ide za Novo groblje, pa smo sišli pa posle pešice...
-Ako ide do Groblja, on prolazi kroz grad, što niste prvo pitali...
- Ne znam, sinko, muž mi reče da siđemo. I siđomo. Moj ti je život mnogo težak, muke moje da ti ne pričam, pa sad idem kod zubara, kažu ne mogu da mi poprave ove vilice, opet će se polome, nego da mi nove naprave. Ono, plastika, tvrdo, mora da se lomi. Pa sam išla u socijalno da mi overe da imam malu penziju, za preko 70 godine kad imaš malu penziju je džabe. Ono, što će mi, kad ću i' pa iskoristim, ja imam 75 godine, nema ni da i' izabim, sinence, moj je život mnogo težak bio. I ostao. A za onaj svet zubi i ne trebaju. E hvala ti, sine, saću ja da se pripremim, oni valjda od dva rade, kolko li ima sati?
Stežući izgužvanu, suzama napunjenu i mašću iz očiju zamrljanu maramicu u ruci, "mojživotjemnogotežak" ode... po nove zube.
Daće Bog da joj potraju. Da joj posluže što duže, na ovom svetu.
Da ih izabi. Do onog sveta neka se ishabaju od korišćenja.
***
Jedna sasvim obična životna priča.
Kakvih je toliko mnogo oko nas.
Neki svoju muku kriju "kao zmija noge", neki se nadaju, veruju, misle bar, kako uspevaju da je zadrže u okvirima zidova svojih kuća iz kojih odjekuju vika, dreka, a često i one prejake reči koje suze ne leče i posle kojih samo modrice još dugo "odjekuju".
Srećni ste, vi, retki, koji se nikada niste lično uverili da su ovakve priče istina.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.