Slike sa niške promocije "Jošte čekam taj reč da mi rekne"

Još sumiram utiske sa niške promocije "Jošte čekam taj reč da mi rekne"- znate već, one moje zbirke priča na zaplanjskom dijalektu koju ću vam još pominjati,barem do sledeće neke moje knjige. Šta ću, kad sam takav zadatak dobila- mislim, ne da vam dosađujem pričom o svojoj prvoj knjizi,

nego da- napišem sledeću:

Na promociji su govorili
- Stana Šehalić, urednik novosadske Izdavačke kuće "Stylos Art- Umetnost dobre knjige"

koja je objasnila motive izdavača da se upusti u izdavanje jednog ovakvog štiva na zaplanjskom dijalektu, govoreći ujedno o značaju očuvanja baštine, pogotovo one koja odumire, o potrebi poštovanja sebe, svoje tradicije i autentičnosti koje često nismo ni svesni, onoga što mi jesmo i što su naši koreni.

"Ako mi ne poštujemo sebe, a sebe poštujemo poštujući svoju tradiciju, prošlost, pretke,svoje korene, ko će to uraditi mesto nas? Zato sam smatrala da bi  ono što je Negoslava Stanojević otrgla od zaborava, a što nestaje pred urbanim životom, globalizacijom, digitalnom tehnologijom i napretkom civilizacije, trebalo da se nađe i u knjizi."

Stana Šehalić je, govoreći o Izdavačkoj kući "Stylos Art", naglasila- "Mi ne objavljujemo popularnu knjigu, mi ne radimo laku literaturu, držimo se one Ničeove da knjige koje usrećuju za nuždu  možemo pisati i sami. Mi izdajemo knjige koje postavljajuju pitanja, koje intrigiraju, knjige posle kojih se zapitate...koje vas ponekad ko maljem udare. A susret sa rukopisom priča iz Zaplanja se poklopio sa našom orijentacijom da se još malo više od onoga što smo prethodnih godina radili vratimo domaćim autorima, domaćoj književnosti, sasvim uvereni da svakoga dana susrećemo izuzetno  kvalitetne ljude i stvaraoce. Otuda smo odlučili da se uz već proverene vrednosti koje "Stylos art" objavljuje već 23. godinu, hrabrije, smelije i sa nešto većim stepenom rizika damo šansu i ljudima kojima je ovo prvi projekat. Posle beogradske promocije, promocije u Sofiji i ove u Nišu, sigurna sam da se  rizik ulaženja u ovakav projekat isplatio.I sasvim sam sigurna da će svako ko pročita ovu knjigu, tim pre što se ona može čitati gde god da otvorite, kad sklopi njene korice ostati plemenitiji, bogatiji, ispunjeniji i da će saznati ponešto o sebi, saznajući o svojim precima. Zato što, kada skinemo sve ove naše šminke i nakit i štikle, u svakom od nas pre čuči neki od ovih likova iz ove knjige, nego što čuči neki fensi, ultramoderan lik. Ovi tegobni životi u kojima je utkana hrabrost da se živi, ti mangupi koji su ovde opisani, ta vrcavost, ta lucidnost, ta večita borba sa životom u kojoj se ne trudite da nadmudrite život nego da  svojim prihvatanjem pobeđuete, je velika životna lekcija koju smo negde svi usput zaboravili."

Borim se sama sa sobom da nastavim profesionalno i da vas ne zamaram sopstvenim utiscima, izlivima ljubavi, prijateljstva i zahvalnosti jednoj divnoj osobi koja se niotkuda pojavila u mom životu, valjda zato da me podstakne na kreativnost, na stvaranje, na izražavanje pisanom rečju pa i na to da se ta reč, napisana, nađe i u knjizi, pa ću samo reći da je o knjizi govorila i Lela Saković. Po zanimanju, ja bih rekla, divan čovek, moja prijateljica, moj terač, moja svakovrsna inspiracija. Ne mogu baš da se setim o čemu je pričala, jer u stvari znam sve njene želje, ambicije, predloge i preporuke vezane za mene. Jedino nisam znala da će me,u stilu dobre vile koja podstiče moju zapretenu maštu i ambiciju, direktno na sto ispostaviti svoj sledeći zadatak meni, kojem je tako teško odoleti

A ona zahvaljujući čijem pisanju na dijalektu sam i sama počela na dijalektu da pišem, Violeta Jović, divno je govorila o značaju očuvanja dijalekta i taj njen tekst ću, umesto da vam ga prepričavam, uskoro integralno objaviti na blogu.

Tek gledajući fotografije, shvatila sam koliko smo se na promociji smejali

zbog čega sam sklona da verujem kako i onima za koje nije bilo stolica, nije baš teško palo stajanje

tim pre što su nam Aleksandra Petrović i Marko Milanović,operski pevači, priredili predivan mini-koncert, uz klavirsku pratnju Milene Pejić.

Nadam se da će se, ove večeri uspostavljena saradnja između "Stylos Arta"   i Studentskog kulturnog centra u čijoj okrugloj sali je održana promociji, uspešno nastaviti. Mislim, i ne sumnjam nimalo, znajući Stanu Šehalič, urednicu  "Stylosa" i Miroslava Jovića, direktora SKC i njihovu profesionaalnost i posvećenost poslu koji rade.

Veče je vodila Gordana Mitić Živković, urednik književnog programa SKC-a, koja me je kao drugarica i prijateljica odmenila u čitanju odlomaka uz knjige(nije da nisam imala tremu, priznajem), a umesto autora priče je čitala i Violeta Jović, već narečena moja inspiracija.

I sada, na moju veliku žalost, ne mogu da vam se pohvalim završnicom ove večeri- koktelom upriličenim od strane SKC i moje prijateljice Anđice Pavlović.
Nismo stigli ili se nismo ni setili, da ga slikamo pre nego što je počela gužva

Uz iće i piće, bilo je puno cveća (čokolade, a sve su bile "Najlepše želje" i kolače Dela Bose smo već izeli), a najžalije, osim što nemam fotografiju posluženja, mi je i to što sam tek kod kuće videla

ovu prelepu "kesu" za piće kojuje u stilu naslovne strane knjige sašila i navezla moja prijateljica Danka Petrović.
A ovo lepo dete, mlađahnu doktorku Ivanu  Vidanović, malkice sam maltretirala tokom pripremanja za promociju, ali je sve stoički podnela i čak našla vreme da bira poklon i najsvežije i najlepše cveće tih dana u Nišu

I da- vratila mi se inspiracija, izgubljena baš u trenutku kada je trebalo da pišem posvete, kada je tek izašla knjiga