Nišlije, udavismo reku

     Ne, nemam dokaze da ovo i dokažem. I nemam nameru da prilažem fotografije, nit dva svedoka da potpisima potvrđuju moje reči. I da, morate mi verovati na reč.

     Više od pola detinjstva provela sam tik uz Nišavu. Vrlo često i u njoj, odnosno u plićaku.

      Onda, kada su u Duvaništu, novijem naselju na bliskoj periferiji Niša bile samo široke njive na kojima su vlasnici, mahom žitelji obližnjih sela s one strane reke,  ovde sejali kukuruz  i pšenicu. Znate ono, njiva, nepravilnog oblika, pod kulturom na koju je te godine red – jedne godine žito, druge kukuruz. U njoj orah ili šljiva – kolko da pružaju hlad kopačima, žeteocima, beračima, kad umorni sednu ispod njihovih krošnji da predahnu i pojedu ono malo ponete hrane – prejedanje otežava saginjanje uz motiku ili srp, pa nije preporučljivo.

     Od kuće do njiva koje je otac kupio prilikom odlaska iz sela – ko će stalno putovati 50 kilometara  čitava tri sata,  drndavim kamionom po makadamu, sa stajanjima ispred svake kafane u kojima su šoferi, po dvojica u svakom, ispijali besplatna pića, pešačili smo svakodnevno malo manje od dva kilometra.

     A njive, skoro da se ulivaju u reku. Samo stara stabla vrba, čije su ogromne krošnje natkrivljavale plićak, odvajale su nas od vode, koja mi se tada činila kristalno bistrom. Što i jeste bila, s aspekta sadašnjeg rugla.

     Moje omiljeno mesto je bila stara vrba , povijena u obliku klupe, s koje je, sedeći, mogla da se dotakne voda nogama. Na tom mestu Nišava se neznatno sužavala, praveći prelepu malu uvalu posutu sitnim šunkom. Mesta na toj improvizovanoj plaži bilo je uvek dovoljno za sve posetioce, mahom žitelje našeg obližnjeg naselja koje je počelo naglo da se širi.

     Tu bismo sedali u ogromne naduvene, crne kamionske gume i spuštali se niz reku. Sve do pred Đačkim ostrvom, noćne more svih naših roditelja – tu se nalazio vir koji je svake godine odnosio po nekoliko žrtava. Dobrih plivača il neplivača, nije birao.

     Kažu da su, odatle pa ka gradu, nekada bile prave velike gradske plaže. Sa kabinama za presvlačenje, imrpovizovanim tuševima i suncobranima. I nezagađenom vodom u kojoj su osveženje nalizili svi redom, od beba  koje su roditelji oprezno unosili u vodu, do staraca koji su znali svaki nišavski metar.

     Mnogo godina posle, kada su na obalama duž čitavog toka Nišave nikle  fabrike i naselja,  a plastika okupirala svaki njen  deo, moj pokojni kolega Slobodan Jovanović napisao je divan tekst za subotnji dvobroj lokalnog lista, s još divnijim naslovom – Nišlije, udavi se reka.

    Nažalost, njegov vapaj, krik, alarm, nije bio dovoljno glasan. Kao da ga niko nije ni čuo.

     Da je bilo drugačije, plaže mog detinjstva ne bi danas bile samo  gomile smeća koje  istovaraju, gotovo i ne krijući se, oni koji svojim konjskim zapregama sakupljaju otpad iz obližnjih i udaljenih domaćinstava, oni koje danas nazivaju ugroženim manjinskim grupama i zbog čega im niko ne sme reći da se to ne sme.

     Stare ogromne vrbe odavno su posečene, visoki bedemi kriju tok Nišave od pogleda iz naših njiva, pored kojih su nikli soliteri, bulevari i megamarketi u koje dolazi čitav grad, kao nekada davno na plaže. Tik ispod prozora tih zgrada  i dalje rastu gomile smeća, kukuruze i pšenicu na preostalim njivama zamenili su voćnjaci ili utrine. U voćnjacima rastu mahom višnje i orasi. Do skora su ih brali vlasnici njiva, oni koji su ih sadili ili njihovi potomci.

    Došlo je neko novo vreme. Vlasnici , u vreme berbe, gotovo i da ne smeju da kroče na svoje imanje. Njihove višnje i orahe beru neki opasni momci, koji to nazivaju poslom. Okupljeni u grupe, opremljeni svim alatkama potrebnim za branje i lako veranje po drveću i za mlaćenje oraha sa zemlje, postali su strah i trepet za ove mučenike koji jedva čekaju da se pojavi neki investitor koji će otkupiti preostali deo nekada velikog imanja.Da ne gledaju, izdaleka, kako njihovu muku, njihov trud i znoj, ubire neko dovoljno drzak, dovoljno besraman i dovoljno bezobrazan da krađu tuđeg naziva poslom.

     Dok prljava mutna Nišava protiče pored one preostale njive, sa koje smo jesenas sakupili ono malo oraha preostalih od lopova, pitala sam se, šta bi danas rekao moj drug Slobodanče.

     Nišlije, stvarno se udavi reka!