Hana Kazazović, intervju- Sanjam o tome da pisanjem činim dobro

   

  Kada se kaže- blog, blogeri, blogovanje, jedno od prvih imena koje pratiocima ovog pisanja na društvenim mrežama padne na pamet  je Hana Kazazović, odnosno njen blog Cyberbosanka, koji je postao gotovo institucija na prostorima bivše države. Lakoća s kojom razrađuje svaku temu koju obrađuje, od najobičnije recenzije nekog proizvoda, preko predstavljanja knjige koja joj se dopala, sve do uskostručnih tema vezanih za online PR i internet  marketing, privukli su i privlače ogroman broj čitalaca na njen blog.



     
     Na moju molbu da sama sa nekoliko reči predstavi sebe onima koji je ne znaju ( jer moj blog čita mnogo više ljudi koji nisu u tom svetu), kaže - "U principu nisam komplikovana osoba za predstavljanje. Imam 37 godina, rođena sam i živim u Zenici (BiH), ali maštam i sanjam o tome da živim na moru. Imam diplomu ekonomiste, neuspio pokušaj bavljenja privatnim biznisom u vidu prodavnice suvenira, te blog Cyberbosanka koji pišem punih 5 godina. Volim ljude koji vjeruju u sebe i svoje snove i koji stalno rade na sebi, jer se i sama trudim tako živjeti. Volim životinje i trenutno imam mačka, a čim budem imala mogućnost za to imaću i bar jednog psa. Ne volim bavljenje tuđim životima i guranje noseva van svog dvorišta. Mislim da svako ima pravo da živi kako hoće, da voli koga hoće, da jede šta hoće, sluša muziku koja se njemu sviđa i da ništa od svega toga ne određuje kakva je ko osoba.
I jedina stvar koju skoro mogu reći da mrzim jesu generalizacije – bilo kakve."


NAJBOLJE SE SNALAZIM U TIŠINI

      Moguće je da i ne postoji ništa o tebi što već  nije negde napisano ili rečeno. Ali me kopka da znam- postoji li makar neka  tajna, ne moraš da je podeliš sa mnom i onima koji će ovaj intervju čitati, ali eto, postoji li?

     Koliko ja znam, ne postoji. Ne sjećam se jedino da li sam pisala o tome kako sam u četvrtom razredu osnovne škole imala plastičnu operaciju ušiju.Od tetke sam naslijedila klempave uši koje su kod mene dodatno dobile na dimenziji, pa sam kao dijete imala kompleks zbog toga. Moja mama je srećom prepoznala  da je to nešto što me muči i odvela me na operaciju, tako da sam se na vrijeme riješila muka. Danas se, kad čitam o plastičnim operacijama koje zvijezde rade, zezam kako one nisu ni znale za to u vrijeme kad sam se ja “popravljala” :)


             Ko je Hana Kazazović privatno, kada isključi kompjuter i sedne sa društvom koje nije ovoliko vezano za net? Koju muziku slušaš, šta voliš da kuvaš ako kuvaš, da li si još u nečemu kreativna kao na  netu? O čemu sanjaš, na realizaciji koje želje radiš?

     Jedna vrlo obična osoba koja se trudi da bude zadovoljna onim što ima. Veoma rijetko slušam muziku, odnosno ja se najbolje snalazim u potpunoj tišini. Tišina me odmara i opušta i najbolje funkcionišem tako.Moram priznati da ne volim provoditi puno vremena u kuhinji i osnovno pravilo mi je da ono što spremam kratko traje i da je zdravo. Pod zdravo mislim na to da  nije  u pitanju industrijski prerađena hrana, tako da  najčešće na grill tavi ispečem neko meso uz povrće ili smiješam neku salatu u koju natrpam sve što mi dođe pod ruku.
Ne znam da li mogu reći da sam nešto pretjerano kreativna, mada sam, na primjer, osmislila kompletan asortiman  prodavnice suvenira koju sam imala, od čestitki, natpisa na majicama, do kreiranja suvenira. Valjda je to neka vrsta praktične kreativnosti ili kako se već zove, nemam pojma.
Sanjam o tome da pisanjem činim dobro – da inspirišem ljude i da im dajem ideje kako da budu bolji, da to moje pisanje donese dobro onima o kojima pišem ili čitaocima, zavisno od teme i teksta. Na tome u suštini i radim pišući.

NAPISALA SAM NA BLOGU DA TRAŽIM POSAO... 

           Kako si prepoznala sebe ili kako su drugi prepoznali tebe kao potencijal  u smislu u kojem si danas ostvarena, budući da si se bavila sasvim običnim poslom  i živela život jedne obične balkanske žene?

     Čuj, ne znam šta u principu predstavlja pojam život jedne obične balkanske žene, odnosno koliko se ja uklapam u njega. Ja sam sa nekih dvadeset pet godina sa kolegama pokrenula svoj prvi privatni biznis, reklamni atelje koji i danas oni prilično uspješno vode. To je vodilo do te prodavnice koju sam sama vodila, tako da sam sve te,recimo najbolje godine, provela radeći privatno. To znači da sam provodila na poslu i po 12 do 16 sati dnevno, da nisam imala ni vikende, a nekih sedam godina u nizu nisam imala ni godišnji odmor.
U svemu tome se desilo da počnem pisati blog i pratiti teme o internet marketingu, koji je počeo da dobija na značaju i kod nas. To me zainteresovalo pa sam često pisala o tome i na blogu, a to je sve opet dovelo do upoznavanja sa ljudima iz tog svijeta. Kad sam 2011. konačno shvatila da moja prodavnica nema budućnost sa mnom, a ni ja sa njom, napisala sam i na blogu da tražim posao. Nije dugo trebalo da mi se jave ljudi iz Prime Communications i da mi ponude posao, a glavna preporuka za njega su mi upravo bili tekstovi sa mog bloga.




           Čime se danas baviš, šta je tvoja osnovna poslovna preokupacija i koliko traje tvoj radni dan? Možeš li da svoj život uopšte podeliš na sam život i onaj deo posvećen netu, blogu i ostalim pratećim dešavanjima, ili je sve to isprepletano i povezano?

     Danas se bavim community mangementom, odnosno  u principu svim što ima veze sa internetom i marketingom, u Primeu, te pisanjem bloga. Moj radni dan traje u zavisnosti od toga koliko ima posla. Ja sam malo naopaka po tom pitanju a i radim od kuće, tako da često pravim klasičnu grešku da ne odredim kad radim a kad odmaram, pa znam provesti uz računar i čitav dan. Ali, recimo da je neko moje efektivno radno vrijeme osam sati, mada je sve prilično isprepleteno i kad nisam uz računar onda sam uz telefon na kojem pratim sve što se dešava.

MOGLA BIH BEZ NETA SAMO NA MORU, UZ PSA I PUNO KNJIGA

            Pod kojim uslovima bi prihvatila život bez neta?

    Pod uslovom da živim na moru i da imam psa i pristup velikom broju knjiga. Ili mi se bar sad čini da bi mi to bilo dovoljno i da bih mogla godine provesti sjedeći i gledajući u more, odmarajući mozak i dušu i čitajući.

            Živiš u međunacionalnoj sredini koja je pregrmela mnogo toga. Smem li da te pitam za ocenu sadašnjeg stana u tvojoj sredini- koliko ste podeljeni ili povezani, koliko sarađujete, koliko se družite i koliko imate poverenja jedni u druge?

    Da budem iskrena, ne samo da živim, nego ja to i lično živim. Sama sam dijete iz miješanog braka, a kao djevojčica sam rekla da bi bilo jedino logično da se udam za nekog ko nije nijedno od to dvoje, da bih imala sve izmiješano. To se dvadesetak godina kasnije i desilo.
Sadašnje stanje u mojoj sredini je prilično loše, velikim dijelom zbog lošeg ekonomskog stanja. Kada se govori po povezanosti ili podijeljenosti, tu je situacija složena za objasniti.
Ja, takva kakva jesam, nisam nikad imala problem sa podjelama i meni su svi ljudi sa prostora regiona isti – dijelim ih samo na dobre i loše. Iako na prvi pogled situacija danas nije ni blizu tako loša kao prije dvadesetak godina, ne bih mogla reći da je sjajna.
Ljudi sarađuju, to je činjenica.Ljudi putuju, to je takođe činjenica. Podjele na prvi pogled nisu tako uočljive i neko sa strane ih neće tako lako uočiti. Međutim, tu na scenu stupa po meni jedan od najvećih problema BiH, a ja ga zovem “Ovdje ti ljudi uglavnom govore ono što misle da bi ti volio čuti”. Zbog toga je teško prepoznati te podjele koje su vjerovatno duboko ukopane u ljudima i bojim se da se tu još dugo neće moći ništa popraviti.
Govorim konkretno o situacijama u kojima sam se ja našla previše puta, toliko da mi je muka od toga. Kako na prvi pogled nisam definisana ko sam i kako razmišljam, a ovdje se po pravilu stavovi i “strane” poistovjećuju sa imenom koji nosiš, imala sam priliku da čujem razne stavove i razmišljanja koja inače ne možete čuti ako niste insajder, da tako kažem. I ta ogromna količina licemjerstva u stvari zamagljuje sliku koju mnogi imaju, čak i o ljudima koji su im veoma bliski i za koje možda nikad ne bi pomislili da misle tako kako misle.
Uglavnom, tužna sam što je to tako i što ne vidim način da se situacija poboljša.

SVE SU NAM ZEMLJE, BLAGO REČENO, UPROPAŠTENE

           Budući da puno putuješ, možeš li ekonomsku situaciju i stav malog čoveka o situaciji u kojoj živi uporediti, recimo, na liniji BIH-Srbija-Hrvatska-itd?

    U suštini, mislim da smo svi mi iz regiona manje više u istoj situaciji. Ekonomija od raspada bivše države uopšte nije bila prioritet političarima i sve su zemlje blago rečeno upropaštene. Mali čovjek je svuda izgubljen, prepušten sam sebi i nemoćan da uradi bilo šta.
Činjenica je da je Hrvatska ipak nekako najuređenija od svih, a ni ona nije ni blizu toga da možemo reći da je super. Ako ništa drugo, kod njih imate te odlične ceste i autoputeve u koje su stvarno dosta uložili i koji ipak predstavljaju bitnu stavku u uređenju države. To znamo mi koji se drndamo po krivinama i rupama i kod kojih se 50-ak kilometara autoputa gradi više od deceniju. To znate i vi, jer ni kod vas situacija nije sjajna.
Meni mnogi ne vjeruju ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji, kad kažem da je BiH gora, jer ni kod njih nikako nije dobro. Ali onda kad im ispričam neke stvari,  shvate o čemu govorim.

           Prisutna si na mnogim  „net“ događajima širom ex države. Možeš li kao neko ko je, verujem, solidno obavešten, da oceniš u kojoj sredini se najviše odmaklo s poslovnim iskorišćenjem mogućnosti koje net pruža?

   Mislim da su tu nekako Slovenija i Hrvatska na čelu, Srbija je odmah iza njih, a na začelju smo mi u BiH, Crna Gora i Makedonija.
Iako u BiH ima dosta firmi koje koriste internet i društvene mreže, još  je više onih koji ne odgovaraju na emailove koji im stoje na web stranicama, niti koriste sve prednosti koje im internet pruža. O upotrebi interneta za olakšavanje života običnim ljudima da ne govorim. Na web stranicama MUP-ova, opština ili bilo kakvih državnih ustanova uglavnom nemate ni sve potrebne informacije, da ne govorim o mogućnosti predavanja nekih zahtjeva ili skidanja obrazaca. Dvosmjerna komunikacija sa takvim ustanovama je misaona imenica. Doduše, vrlo često je njih skoro nemoguće dobiti i na telefon, pa me to ni ne čudi.

PONEKAD, NEKO... PROMENI SVOJU NAVIKU

          Budući da spadaš u prvi ešalon takozvanih uticajnih blogera, kako bi nekome van ovog sveta objasnila šta to znači?

     Ja uopšte ne mislim da sam uticajna, bar ne u smislu u kojem se to često navodi. Ali, ako bih morala upotrijebiti taj termin, onda bih rekla da se ponekad zna desiti da neko, nakon čitanja nekog mog teksta, uradi nešto – pročita neku knjigu, promijeni neku svoju naviku, pogleda na neke stvari drugačije.
Mislim, pretpostavljam da je to tako jer se kod mene to dešava – kad čitam knjige ili blogove, razmišljam o tome što sam čitala i korigujem sebe ili preduzimam neke konkretne korake.




         Kao uticajnoj, verujem da ti se mnogi poznati i nepoznati obraćaju za savet, pomoć, podršku. Da li je i koliko tebi neko pomogao na početku i ako jeste, koji savet ti je bio najvredniji? I šta ti kao najvredniji savet kažeš onima koji se tebi obrate?

     Meni je na početku najviše pomoglo čitanje blogova, konkretno Dragana Varagića i tada aktivnog Blogowskog. U principu, skoro sve što znam o blogovanju i internet marketingu  sam naučila od njih. Kasnije sam tome dodala i blog Dragane Đermanović. Svaki njihov tekst je bio važan savjet, a kako sam ja pravi štreber, sve to sam shvatala vrlo ozbiljno i skoro školski primjenjivala, pa mogu izdvojiti neki posebno važan, jer su mi svi važni.
Najvrjedniji savjet koji ja mogu dati nekome jeste da bude uporan i da na sve što radi gleda kao na maraton. Nema uspjeha preko noći i vrlo rijetko se do njega dolazi brzo.

           Da li ti se desilo nekada da nemaš temu za blog? U onom smislu, da znaš kako je vreme da se nešto objavi, a ti danima ne znaš o čemu bi pisala?

     Dešava se, naravno. Sve zavisi od mog raspoloženja i stanja u kojem se nalazim. Nekad teme nalazim u svemu oko sebe, a nekad sam kao prazna ploča i ne vidim ništa. Srećom sam našla sistem, pa u periodima kad imam inspiraciju pišem tekstove i slažem ih u draftove, tako da uvijek u rezervi imam nekoliko njih koji čekaju.

         Šta se u tvom životu promenilo od kada si postala javna ličnost? Koliko je narušena tvoja privatnost i koliko kod sebe osećaš promene na bolje u onom smislu da postaješ bolja osoba?

     Nisam uopšte javna ličnost, osim što me na internetu malo više ljudi zna, tako da mi se u suštini nije promijenilo ništa. Činjenica jeste da sam svjesna gubitka privatnosti na internetu, tako da ja već odavno ne postavljam tamo bilo šta što nije primjereno ili što ne bih mogla reći ili objaviti na udarnom dnevniku. E sad, bilo bi super kad bih mogla reći da zbog toga pazim šta radim i da me to tjera da budem bolja osoba. Međutim, činjenica je da sam ja osoba koja živi prilično dosadnim ili običnim životom tako da u suštini uopšte ne moram paziti na to šta se o meni gdje pojavljuje :)

LOŠ ČOVEK NA NETU NE MOŽE SAKRITI DA JE LOŠ

                         Zamolila bih te da ukratko ponoviš onu svoju tezu s bloga- šta je po tebi dobar čovek? I može li se i na netu to pouzdano  proceniti, odnosno koliko loš čovek na netu može da sakrije da je loš i koliko dugo?

     Po meni je dobar čovjek onaj koji ne misli da je najpametniji i najbolji na svijetu i da sve najbolje zna. Odnosno, svaki onaj koji živi svoj život i pušta druge da žive svoje živote onako kako oni misle da najbolje znaju i trebaju.
Dobar čovjek ne gura nos tamo gdje mu nije mjesto, ne osuđuje i ne nameće svoje mišljenje, jer je svjestan da je svako osoba za sebe i da svako za sebe najbolje zna šta želi i kako želi da živi.
Dobar čovjek želi svakom drugom čovjeku dobro i raduje se svakom uspjehu drugog.
I na kraju, kako reče i Kundera - "Stvarna dobrota čovjeka može se pokazati u svoj svojoj čistoti i slobodi samo u odnosu prema nekome ko ne posjeduje nikakvu moć."
Loš čovjek ne može na netu da sakrije da je loš. Prije ili kasnije to ispliva na površinu, nekad potpun nesvjesno. Loš čovjek na netu samo može da sakrivanjem identiteta sakrije tu svoju “lošost”, pa valjda zbog toga imamo toliko anonimnih likova po društvenim mrežama.

1        Mogu li, po tebi, društvene mreže, odnosno aktivni ljudi na njima promeniti na bolje našu stvarnost?

     Društvene mreže ne mogu, ali kvalitetni ljudi njihovim korištenjem mogu promijeniti neke dijelove stvarnosti. To se u suštini već na neki način i dešava, jer je sve teže plasirati laži od strane medija i političara. Uvijek se nekako otkrije istina i premda nije uvijek veliki broj onih koji je prepoznaju, činjenica je da ih ima i da ih je svakim danom sve više.

Stvarnost se mijenja na bolje i tom lakoćom komunikacije i povezivanjem istomišljenika bez obzira na udaljenost, a iz toga se uvijek može izroditi nešto dobro. U suštini,  od nas koji ih koristimo zavisi i to  kako ćemo ih iskoristiti. 

Hana Kazazović преко Google+

пре 10 месеци  -  Дели се јавно
 
Ovo je vjerovatno moj najteži intervju, jer me skoro svako pitanje natjeralo  da se dobro zamislim prije odgovaranja.
+
7
8
7
 
 · 
Одговори
 
Hvala puno svima na divnim komentarima, zaista sam dirnuta svakim :)
 
Slažem se, Ana- primer koji zaista treba slediti.
 
Uzivancija za citanje i uzor koji valja slediti!
 
Drago mi je. I još jednom se potvrđuje-- sličan se sličnome raduje.
 
Ono malo što smo se upoznale, tačno sam nekako ovakvu sliku imala o Hani :) Divna osoba sa normalnim razmišljanjima - hvala vam obema za ovaj intervju, baš mi je ulepšao dan!
 
Miljo, potpisujem i tvoj komentar.Hvala.
 
Trebalo bi da se podrazumeva, ali navešću kao Haninu vrlinu - vaspitana osoba! Nažalost, toliko je nevaspitanih, da jedna ovakva osobina ispliva kao pravo osveženje. Naravno, uz tu su i njene druge lepe osobine (koje se ne podrazumevaju): toleranacija, misaonost, zanimljivost... Sećam se svog komentara na jedan njen post. Komentar, iako uljudan, uopšte nije bio prijatan, ali nije bio prijatan za temu, ne za njeno pisanje. Naprotiv. Čim sam se javila, znači da sam smatrala da bloger zaslužuje pažnju. Njeni odgovori bili su pravo moderiranje između učesnika polemike - nekih drugih čitalaca i mene. Od tada je - obožavam. U ovim smutnim vremenima malo je ko iskren kad govori o toleranciji, a ona jeste. Šteta što nema više ovakvih ljudi u regionu - pomirljivih a sa stavom. Hana pokazuje kako je to moguće biti u jednoj osobi.
Прикажи мање
 
Drago mi je, hvala Neno.
 
Savršeno. Drago mi je što sam više saznala o Hani.

Follow by Email