Društvene mreže i ljudske duše koje se dotaknu zahvaljujući njima

   

     "Život nije rečenica napisana suhom olovkom, pa da se može brisat."- reče mi jedna Fejsbuk prijateljica pre par dana, komentarišući pojavu da su se ljudi, u  neaktivnosti, nezainteresovanosti... ulenjili, omrzli i da se, eto, i ovako na daljinu  prepoznajemo po tome ko šta i kako (ne) radi. Čestitajući mi jutros Uskrs, reče mi da je svojoj komšinici koja slavi ovaj praznik napravila kolač, jer ima taj običaj da  prijateljice  obraduje o njihovim praznicima.




     Da ne bi ovog bloga, sigurna sam, mi ne bismo ni znale jedna za drugu. Ona je, kaže, mnogo  naučila iz njega. A ni sama nije svesna koliko radosti meni priređuju njene reči i koliko i sama učim od nje- onoliku spontanost u komuniciranju nisam nikada videla, a njena životna energija, njen stav prema životu, optimizam koji isijave iz svake  njene rečenice, kao i sama njena životna priča zasnovanu na radu i stvaranju, poštenom sticanju... sve to je  velika riznica mudrosti svojstvena samo običnoj ženi iz naroda. Svesnoj toga da se mora oslanjati samo na sebe i svoje najbliže  i da, onda kada se spoje  želja i napor, svaki cilj može biti ostvaren.

     "Uvek mi se  u životu desi da se žene oko mene same podele u dve grupe"- reče mi danas još jedna Fb prijateljica sa kojom me je spojio blog, trenutno na radu u inostranstvu, sa lepim izgledima da napušteno slavonsko nebo zameni sokobanjskim- "U prvoj grupi su žene koje me prihvataju takvu kakva jesam i ne čude se što ne umem da razvučem kore za pitu, već me nauče, a stepen obrazovanja nikada tu nije bio problem. Prihvataju te takvu kakva jesi i... to je to. I postoji druga grupa, koja se uvek krije iza porodičnih fotografija i obavezno gomile ličnih, koje te tako vešto obrlate učenim jezikom, a na kraju imaju na svom zidu jedino fotke s golotinjom i uvek, ali uvek žele da  menjaju pošto-poto moj svet, jer, nisam se ja to njima "pokazala". Srećna sam što pripadam prvoj, divnoj grupi žena koje stvaraju lepotu svojim radom, ne čekajući da im padne s neba ili iz kreveta. Bog da Vas poživi, mnogo sam nešto zavolela ovaj Fejs, koji pre ili kasnije pokaže ko ima kakav obraz, onaj pravi, suštinski. Hvala za svaki intervju koji ste napisali, u svemu sam pronašla nešto što mogu da naučim i primenim".

     Evo, dve će već godine (3. maja) od kako sam se vinula u predivno carstvo blogersko, od kako i doživljavam toliko lepih stvari zahavljujući Njegovom veličanstvu Blogu- počevši od komentara koji su mi bili, a i danas su, ogroman vetar u leđa i podsticaj za pisanje i traganje, ne samo za zanimljivim temama, nego sve više i za isto tako interesantnim ljudima. Za koje, tako,  čuju i mnogi ljudi koji nisu u njihovim vodama i koji, tako, mnogo toga mogu da nauče od njih. Ne shvatajući, kao ni moja prvopomenuta Fb prijateljica, da isto tako i ja od svih njih, i onih o kojima pišem i onih koji meni pišu, saznajem mnogo toga novog i uvek i sama nešto naučim.

     Ovo je trebalo da bude tekst o net prijateljstvima, o kakvima sam i inače puno puta pisala- recimo, ovde i ovde i ovde i ovde i ovde. Umesto (samo) o tome, ispade  tekst o- čoveku, u obliku žene , ovoga puta. O razumevanju na koje naiđeš, nenadano, tamo gde ga nisi ni tražio, ni očekivao. O ljudskim dušama, svakojakim, razasutim svetskim daljinama, koje se nikada ne bi dotakle da nije ove mašine ispred koje sedim i beležim samo maleni deo sopstvenih iskustava kakva, verujem, imate svi koji čitate ovaj tekst. Oni koji u to ne veruju ne znaju šta gube tim odbijanjem da se uključe u virtuelni svemir zvani društvene mreže.

Lidija Morvai дели ово преко Google+

пре 10 месеци  -  Дели се јавно
 
 
 · 
Одговори
 
Iz nekog razloga, čitajući ovaj post, setila sam se Meše Selimovića.
 
Kako rekoh na kraju, tema me vodila sama, jer mi je zamisao bila drugačija. Hvala, Jelena.
 
Već dugo realna prijateljstva menjam virtuelnim. Mnogo prijatelja koje sam upoznala na netu, upoznala sam i u RL, i svi su bili baš takvi kakvim sam ih zamišljala kroz net druženje. Niko me nije razočarao. Nekako ne prepoznajem sebe ni u jednoj grupi, izgleda da sam po malo od obe, dobro je da postoje različiti ljudi, inače možda ne bismo videli šta je dobro, a šta ne.
 
A ja sam jedna od onih koje imaju zadovoljstvo da su medju njima...
 
Slični se sličnima raduju. :)

Follow by Email