Do juče je bio samo običan beogradski momak, student Visoke poslovne škole i radnik jednog kineskog restorana (" takvo je vreme, ne može se živeti od studiranja"), a danas je već "momak koji je Srbiju digao na noge"*. Jovan Simić, mladić za koga je Srbija preko noći saznala zahvaljujući njegovoj humanosti- odluci da se odrekne svoje, godinama brižljivo sakupljane kolekcije sportskih dresova, koji će se 28. aprila naći na aukciji, kako bi pomogao lečenju male Nađi Novaković.
Najavila sam juče, po objavljivanju prve novinske vesti o ovoj akciji, intervju sa Jovanom koga sam odmah pronašla na Fejsbuku. Radio je u noćnoj smeni i obećao mi odgovore do jutra, a onda su novinari, sportski klubovi, institucije i pojedinci toliko počeli da ga saleću, da se, onako fin, očigledno odgovoran i lepo vaspitan (čudi li vas?), više puta izvinjavao što kasni.
Jovan Simić, mladić koji nam je, svima nama koji sebe smatramo humanim i nesebičnim ljudima, održao lekciju iz humanosti i nesebičnosti, zaslužuje mnogo više reči na mom blogu, od onih nekoliko rečenica koje je uspeo od silne prezauzetosti da mi napiše. Pa zato, umesto intervjua, i ovi redovi.
Da li je to što je rođen, kako sam kaže, na dan onih strašnih demonstracija, 9. marta 1991. godine, obeležilo i sam njegov život ili je to samo usputni podatak iz krštenice? Ili stvar kućnog vaspitanja i zdravog razuma, kako pokušava da objasni- briga o bližnjima, nepoznatima, nesebičnost?
Tek, momak koji je do sada samo (sme li se reći to, samo, u situaciji kada se mnogi ni time ne mogu pohvaliti) učestvovao u humanitarnim akcijama pomažući koliko je to u njegovoj moći ("Učestvovao sam pasivno, slanjem porukica ili davanjem odeće, ali ovo je prvi put da sam se zauzeo za nesto ovako veliko, i drago mi je sto je odjeknulo ovako jako"), odlučio je da se odrekne svoje zbirke dresova ( a znate šta dresovi mladićima tog doba znače i koliko su se i čega odricali da do njih dođu), kako bi se sakupilo što više para za Nađinu transplataciju koštane srži, koja joj je neophodna zbog retke i teške bolesti matičnih ćelija.
Sam je, kaže, štedeo da bi kupovao svoje dresove koje sada poklanja, zarađujući kao vozač dostava. Ne može ni sam da veruje koliko će se još retkih dresova naći na aukciji .
"Iskreno, volim kada čujem za ovakve akcije kao sto sam i ja pokrenuo, i kada se dogadja nesto pozitivno i kreativno,a ono što mi u zadnje vreme mnogo smeta jesu te neke stvari kada pročitam da se maloletna deca bodu noževima, da se upucavaju. To nije porazavajuce samo za državu, iako bi za nju trebalo da bude najviše, nego i za mene kao gradjanina, jer ja jednostavno i dalje ne mogu da pojmim takve situacije.Moja zbirka, inače, broji dvadesetak dresova, ali s obzirom na to da je ovo odjeknulo nemoguće i da se javljaju ljudi sa svih strana, fudbaleri, novinari, prijatelji novinara ili samo dobri ljudi, ovo ce biti veoma ozbiljna kolekcija i veoma ozbiljna stvar, što mi je veoma drago"- kaže Jovan kome je, iznenađenom ovolikim odjekom sopstvene akcije, srce prepuno - "Odjek je fenomenalan, zaista, nisam mogao da očekujem bolje, kao sto rekoh, svi se javljaju, mediji pomažu što je najbitnije, i ukljucili su se Partizan i Zvezda, što je isto veoma bitno."
Na pitanje kakve su reakcije roditelja i okoline, odgovara -"Svi su odusevljeni i zaista ništa ne moze da se meri sa tim osećanjem, kada procitam da je neko napisao da sam vratio nadu ljudima u nesto dobro i plemenito."
Misliš li da kao drustvo mozemo uspeti da ovakvim primerima promenimo nešto na bolje, da počnemo više da brinemo o bližnjima i nepoznatima kojima je pomoc neophodna, pitala sam ga, a on kaže:
"Pa za drustvo nisam siguran, ali ja sam siguran da sam svoju duznost ispunio, da kao jedinka u ovom društvu prvo pokrenem sebe, a kao što vidite, pokrenuo sam i druge, dogodila se prava lančana reakcija. Za sada zamišljam samo taj ponedeljak i nadam se da ce to proteci kako i dolikuje i da ce "povuci nogu" za mnogo veće stvari. A ono što ne bih voleo desilo koliko danas- naslovnu stranu Blica krasila je "moja vest", dok je nije smenila vest o dečaku koji je upucan. To je za mene poražavajuće."
I da, fotografije Jovana Simića, heroja naših dana, nema uz ovaj tekst. Zamolio me je da je ne skidam s njegovog Fb profila jer, kaže, nije važan on, važno je da se sakupi što više para za Nađu. Poštujem njegovu želju. Umesto svoje fotografije, predložio mi je da postavim fotografiju plakata kojom se reklamira ova akcija. Pozajmila sam je odavde i verujem da mi neće zameriti.
Dakle, osnovna škola "Ivo Andrić", Kanarevo brdo, Beograd, 28. april u 19 sati. Retkim dresovima , od kojih mnoge nemaju ni sami igrači koji su ih nosili, a koji će se naći na aukciji, kupićete pravo na zdravlje i život jedne devojčice, koja zaslužuje lečenje.
Šta je bilo posle - http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:489382-
Nadam se da će se na kraju ovde naći i link do teksta naslova sličnog ovome- Nađa je danas zdravo dete
* http://sport.blic.rs/Fudbal/Domaci-fudbal/251386/Momak-koji-je-digao-Srbiju-na-noge-lecenje-male-Nadje-bitnije-od-cudesne-kolekcije
Na mlađima svet ostaje! Da je ovakvih mlađih više, daleko bi nam kraj bio.
ОдговориИзбришиTako je, Olja. Dečko je zaista sjajan i svaka čast roditeljima koji su ga vaspitali, a i njemu samom.
ОдговориИзбриши