Vozikanje službenim vozilima za 50 miliona evra kao povod



     Prepisujem iz  aktuelnog "Blica" ove podatke:
-Više od 50 miliona evra potrošeno je u 2012. za korišćenje i održavanje službenih automobila. Na teret države putovalo se na more, a najveće kilometraže napravljene su vikendom.
Predsednik Saveta Državne revizorske institucije Radoslav Sretenović kaže za “Blic” da su u analizi o nabavci, vrednosti i korišćenju službenih automobila uočene brojne zloupotrebe: 126 budžetskih korisnika raspolaže sa ukupno 26.966 vozila - 6.244 vozila su opšte namene, a 20.722 su vozila posebne namene. Ukupan broj je oko 32.000, kada se dodaju vozila jedinica lokalnih vlasti i javnih preduzeća..
Ukupni rashodi u 2012. na ta vozila iznosila su 6,1 milijardu dinara, što je više od 50 miliona evra.- Sav ovaj novac je otišao na gorivo, ulja, gume, potrebe parkiranja, registraciju automobila - kaže Sretenović.


      I prepisujem iz "Blica" od 8.11.2013. godine ovo:
     Funkcioneri koriste državne automobile u stranačke svrhe. Kako “Blic” saznaje, u vreme predizborne kampanje pred izbore u Vrbasu za 13 dana pređeno je 5.720 kilometara o državnom trošku.

                             ovako je u Crnoj Gori

     Pojam uspešnosti u neka normalna vremena bio je postati direktor- naravno, privrednog preduzeća (politikom  se bavila sva ona kamarila revoilucionara koji ionako nisu imali obrazovanje za nešto više i bolje- čast izuzecima), a za tu funkciju vezivali su se još i fikus u kancelariji, sekretarica ispred nje i službeni vozač. Najveća zloupotreba službenog položaja bila bi kada bi direktor i sekretaricu poveo na službeni put, kada bi posle službenog ručka na teret njegove forme poneo roštilj i porodici, kada bi  nekog rođaka ili ljubavnicu (ne)zasluženo unapredio... O tome se po firmama samo šuškalo i niko nije smeo reč da mu kaže... sve dok ne bi pao. A na njegovo mesto je dolazio novi direktor, koji bi najčešće dovodio novu sekretaricu, unapređivao nju ili neku drugu ljubavnicu, zapošljavao po nekog od rodbine. Vozač i fikus ostajali su isti.
     Penzioneri su se bavili društveno -korisnim radom u mesnim zajednicama, naravno volonterski.

     Pojam uspešnosti, bar za ogromnu većinu iz svih generacija, od mladih iz školskih klupa, do onih koji su već jednom nogom u ... penziji,  danas je- imati dovoljno saveta, preporuka, intuicije, sreće, pa i pameti i izabrati stranku. Kad to uradite, uspeh vam je zagarantovan. 
     Stranka, a svaka stranka porazumeva da vi najpre morate uraditi za nju dovoljno da bi ona imala obavezu da vam uzvrati, dakle ta stranka koja će kad-tad doći na vlast u zemlji u kojoj se svaka vladajuća dovojno obruka da sama krči put konkurenciji, kad se konačno dokopa vasti, omogući će vam:

Prvo- radno mesto ako ga nemate, pa makar sedeli nad glavama svih onih prekobrojnih koji su po istom principu "deljenja spomenica" došli pre vas u dotičnu, po pravilu ili dobrostojeću ili budžetsku firmu. Ako ste skromnih kapaciteta ili skromnih zasluga za stranku, tu ćete i ostati. U suprotnom ( a možda i inače, ako ste dovoljno uporni, ljigavi i od onih koji su spremni da se uvlače ... samo da bi ostvarili svoje ambicije), u međuvremenu- čitati dok stranka ne padne, izburgijaće se neko mestašce za vas- zamenik šefovog šefa, pomoćnik direktorovom pomoćnika, savetnik (!?) nekoga za nešto... repertoar ovih novoustanovljenih zanimanja koja zapravo znače "primam platu i ne pitam se ni za šta" iz godine u godinu toliko je obogaćen da se ne mogu sva ni popisati.

Drugo- ako iole imate neko obrazovanje ili makar diplomicu makar i najbanalnijeg privatnog fakulteta na kojem se obavezno uči iz skripta sa dvadesetak sažvakanih odgovora na ispitna pitanja, već ste kandidat za rukovodioca višeg ranga. To što nemate ni dan radnog staža, ni gram radnog iskustva - znanje smo već apsolvirali, nikoga i ne tangira. A i što bi- posao ionako rade već zatečeni, koji ne smeju ni da pisnu, isuviše zaplašeni svakodnevnim pričama o višku zaposlenih i predstojećeoj, samoštonije, racionalizaciji.

Treće- kao takav "kadar", naravno, zaslužujete sopstvene službene prostorije, koje podrazumevaju novoopremljenu kancelariju za šta se uvek nađe  dovoljno para, stranačku koleginicu kao sekretaricu (ljubavnica uvek izvisi u ovoj kombinatorici), fikus je zamenjen makar bendžaminom, a preko puta vaše kancelarije, podrazumeva se, nalazi se sala za sastanke (nećete valjda stranke primati u svojoj kancelariji, pa da vam se stranački kolega iz druge firme koji ima konferencijsku salu za te namene, podsmeva?).


                           a ovako u Srbiji

Četvrto- izborićete se, svim silama, da se radno mesto vozača izbriše iz sistematizacije. Pa zašto ste uopšte polagali vozački ispit, ako sad treba da vas neko drugi vozi?! Službeni auto će petkom, obavezno, ići na     pranje, kako  se ne biste brukali pred familijom koju obilazite vikendom. Ili, ne daj bože krenuli na neki dalji put prljavim autom.

I peto (ali nije poslednje, samo ne želim da budem dosadna)-  taman posla da kompromitujete sebe zapošljavanjem nekog komšije, rođaka ili prijatelja. Uostalom, svi imaju iste šanse, svi mogu da se angažuju i da sami steknu sve to što ste i vi- ako su, naravno, dovoljno mekušci, dovoljno savitljivi, dovoljno ljigavi i dovoljno uvlekači!!

    Naravno, među kadrovima svih stranaka postoji i jedan broj sposobnih, časnih i poštenih ljudi. Nisu baš svi ljigavi, uvlekači, nesposobni, bolesni karijeristi, laktaši... I mnogi su  redovno završili redovne fakultete, mislim, one na kojima se zaista nešto i nauči i čije diplome zaista nešto znače.
     Pa su, pošto su uvideli da  u ovoj zemlji nema leba bez politike, odlučili da zaplivaju političkim vodama. I na svu sreću, mislim, svih nas, zauzeli poneko od onih radnih mesta na kojima se kroji sudbina države, umesto nekoga iz prethodno analizirane kategorije.

     I na kraju, jedno lično iskustvo, vezano za gorepomenuto šetkanje o službenom trošku, u privatne ili stranačke svrhe. Kao rukovodilac jedne službe u inače budžetskoj firmi u kojoj sam radila (pisala sam već da sam se rukovodećih funkcija prihvatala samo onda kada bih se posvađala sa urednicima, da bih izbegla  podmetanje i šikaniranje koje bi obavezno sledilo), dobila sam saradnika bez dana radnog iskustva. Stranačkog kolegu tek novopostavljenog direktora, razume se. Koji se raspukao od muke kada je shvatio da pripravnički staž po statutu firme traje godinu dana i da ne postoje nikakve šanse da u međuvremenu postane - ni manje ni više, nego pomoćnik direktora ( negde sam napisala da i sam direktor pojma nije imao o poslu i da smo svaku stvar morali najmanje po pet puta da mu ponavljamo- jedino se razumeo u kafanske račune i dnevnice za izmišljena službena putovanja).

     Elem, kada sam saznala da je, mimo mog znanja odlazio na službena putovanja u cilju obavljanja stranačkih poslova (za šta je, naravno, naplaćivao i putne troškove i dnevnice), skrenula sam mu pažnju na to da nam uskoro dolazi budžetska inspekcija i da ja, budem li išta pitana, neću da krijem istinu o tome. Već kroz dva minuta grmalj od direktora  koji do tog trenutka nije imao ni svoj stav, ni mišljenje, a najmanje znanje, skakao je i vikao u svojoj kancelariji  lupajući rukama o sto i preteći mi, kao da sam u najmanju ruku sklopila ugovor koji će upropastiti firmu. (Ako nekoga zanima, da ponovim, jer sam negde i ovo već pominjala- bila sam mrtva ladna, što je za moj temperament nezamislivo, gledajući  njega kako skače,šeficu račinovodstva koja plače od nemoći i pravnicu, sekretara kuće, koja je od muke izašla, a kasnije mi rekla- svaka Vam čast, Vi sigurno imate jaku zaleđinu, ja nisam smela reč da kažem jer iza mene niko ne stoji, pa sam izašla jer nisam više mogla ono da gledam).

     Naravno, isti je, mislim, taj koji je skakao, postavljen za nekakvog pomoćnika opet neke budžetske firme, pošto je prethodno na sednici gradske Skupštine  postavljen na stub srama kao direktor koji  se nije mešao u svoj posao ("ja sam došao ovde da okončam privatizaciju"), ali  je u istoriji naše kuće napravio najviše kafanske račune (znate ono, službeni doručak, službeni ručak i službena večera, skoro svaki dan). Njemu se stranka, tada vladajuća, odužila na taj račun za ono što po njenim instrukcija ni-je radio, a mlađahnom kolegi obezbedila je mesto gradskog većnika (ne znam šta je dalje sa njim, ali mu stranka sigurno više ništa ne može obezbediti).

     A ja, opet će možda pitati neko. Posle tog incidenta, nemajući nikakav argument za moju smenu, izmislili su mi novo radno mesto s koeficijentom višim za o,2 odsto i mogućnošću da izaberem saradnike. Doduše, tome je prethodio još jedan moj "ispad"- na zboru zaposlenih, pred tadašnjim gradonačelnikom, iznela sam još neke činjenice o zloupotrebama direktora. Kolege su zanemele, gradonačelnik se preksrtio s obe ruke, ali je sve ostalo po starom.
     Ostalo je već istorija- oni koji su ga postavili za direktora uspeli su u tome da izvedu privatizaciju kuće kako su planirali, on je nagrađen radnim mestom na kojem i ne mora da se meša u svoj posao, a ja sam se prva prijavila za "dobrovoljni" premeštaj među nezaposlene. Mnogo kasnije, kolege kojima nije bio jasan ovaj potez, rekle su mi -"Tek sada znamo koliko si bila u pravu".

     Moji zaposleni prijatelji, čije firme još nisu rasprodate, upropaštene ili podeljene na dva dela zarad stvaranja što više rukovodećih radnih mesta (ali samo što nisu, nešto od toga) prepričavaju mi ovih dana slične friške  epizode. 
     Kao svako ko sebi i svojoj državi želi dobro, naravno da želim da ova vlada nešto promeni na bolje. Mada, iskreno, nemam mnogo razloga za optimizam.

Follow by Email