Počne, tako, negde krajem avgusta, a možda i pre toga, da se gradom širi miris pečene paprike. Kako prolazite ulicama, taj miris vam se uvlači u nozdrve, i tačno znate u kojoj kući se paprika peče, čak i da nisu izneli šporet na drva, kube ili električni roštilj u dvorište. A neki imaju i ćuškopek.
Sutradan, na tom istom šporetu je velika šerpa puna mlevene, seckane ili paprike ucelo, a uz nju najmanje jedan poslužitelj, zadužen da neprestano meša budući kavijar srpskog juga, ne dozvoljavajući da zagori. Čak i onda, kada su crvene cigle ispod šerpi, stavljene tu kako bi spasle i šerpu i ajvar.
Prethodno noći domaćica je, sama ili sa svim il samo nekim ukućanima, često i sa bližom i širom familijom ili komšijama, ohladjenu pečenu papriku ljuštila, pa je onda stavljala u kojekakve mrežice i djevdjire da se ocedi od vode. Pa onda mlela ili seckala. Ili i jedno i drugo.
Lenje domaćice izmisliše i recepte za ajvar od skuvanih paprika, koje se i ne ljušte. Takav je, valjda, i ovaj što ga prodaju u radnjama, dvesta-trista dinara kilo?!
U mom kraju, retko ko papriku za ajvar kupuje na kilo. Merna jedinica su đžakovi, dopremljeni iz bašti okolnih moravskih sela. Kupljeni na pijaci, kvantašu, od preprodavaca ispred zgrade...
Na početku sezone, ajvarka je najjeftinija. Letos beše 40 dinara za kilo. I kako vreme odmiče, a kupaca je sve više, cene polako rastu. Do nekih 70 dinara, u normalnim uslovima. Ono, kad su tezge poluprazne ili je padala kiša prethodnog dana.
Već će sredina oktobra, a miris pečenih paprika se i dalje širi gradom. Ili bar mojim naseljem.
Kupuje se, uz crvenu, i zelena ajvarka, obrana u strahu od slane koja bi mogla da bude brža. A prodavci ubedjuju da je ajvar od njih jednako ukusan i lep.
Još malo, pa će miris pečenih paprika isčeznuti sa naših ulica i iz kuća. Ostaće pune podrumske police našeg kavijara,pravo malo blago svake kuće koja ga pravi. Putovaće, ajvar, u sve naše krajeve, u daleke zemlje i na mnoge kontinente. S ponosom će, uz prošvercovanu šljivovicu, biti služen dragim gostima, zajedno sa lepim sećanjem na mamu, baku ili tetku koja ga je spremila.Možda i na ponekog tatu.
Nema, čini mi se, skuplje namirnice od pravog niškog ajvara, napravljenog od lepih crvenih paprika sa moravskih njiva. U njega je uloženo toliko rada, da bi cena tog, pravog, istinskog ajvara od paprika, ne onog s nekim zamenama i izmenama, kada bi neko seo da je izračuna, bila za - ne verovati.
Ali je zato užitak vrlo realan.
Sutradan, na tom istom šporetu je velika šerpa puna mlevene, seckane ili paprike ucelo, a uz nju najmanje jedan poslužitelj, zadužen da neprestano meša budući kavijar srpskog juga, ne dozvoljavajući da zagori. Čak i onda, kada su crvene cigle ispod šerpi, stavljene tu kako bi spasle i šerpu i ajvar.
Prethodno noći domaćica je, sama ili sa svim il samo nekim ukućanima, često i sa bližom i širom familijom ili komšijama, ohladjenu pečenu papriku ljuštila, pa je onda stavljala u kojekakve mrežice i djevdjire da se ocedi od vode. Pa onda mlela ili seckala. Ili i jedno i drugo.
Lenje domaćice izmisliše i recepte za ajvar od skuvanih paprika, koje se i ne ljušte. Takav je, valjda, i ovaj što ga prodaju u radnjama, dvesta-trista dinara kilo?!
U mom kraju, retko ko papriku za ajvar kupuje na kilo. Merna jedinica su đžakovi, dopremljeni iz bašti okolnih moravskih sela. Kupljeni na pijaci, kvantašu, od preprodavaca ispred zgrade...
Na početku sezone, ajvarka je najjeftinija. Letos beše 40 dinara za kilo. I kako vreme odmiče, a kupaca je sve više, cene polako rastu. Do nekih 70 dinara, u normalnim uslovima. Ono, kad su tezge poluprazne ili je padala kiša prethodnog dana.
Već će sredina oktobra, a miris pečenih paprika se i dalje širi gradom. Ili bar mojim naseljem.
Kupuje se, uz crvenu, i zelena ajvarka, obrana u strahu od slane koja bi mogla da bude brža. A prodavci ubedjuju da je ajvar od njih jednako ukusan i lep.
Još malo, pa će miris pečenih paprika isčeznuti sa naših ulica i iz kuća. Ostaće pune podrumske police našeg kavijara,pravo malo blago svake kuće koja ga pravi. Putovaće, ajvar, u sve naše krajeve, u daleke zemlje i na mnoge kontinente. S ponosom će, uz prošvercovanu šljivovicu, biti služen dragim gostima, zajedno sa lepim sećanjem na mamu, baku ili tetku koja ga je spremila.Možda i na ponekog tatu.
Nema, čini mi se, skuplje namirnice od pravog niškog ajvara, napravljenog od lepih crvenih paprika sa moravskih njiva. U njega je uloženo toliko rada, da bi cena tog, pravog, istinskog ajvara od paprika, ne onog s nekim zamenama i izmenama, kada bi neko seo da je izračuna, bila za - ne verovati.
Ali je zato užitak vrlo realan.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.