Ko ne krsti ruke, nema razloga da kuka



          U vreme dok se kod nas podrazumevalo da se može, solidno, živeti samo radeći jedan jedini, siguran posao u društvenoj firmi, sa čuđenjem smo slušali priče o tome kako u svetu iz kojeg su dolazili većina ljudi radi više od jednog posla. Zarad sticanja sredstava za bolji standard, za kupovinu kuće ili stana, kola, jahte ili čamca, za putovanja.
     Tako su naši fizikalci - a to su nekada bili oni, bez ikakve škole i kvalifikacije, za koje u našim fabrikama nije bilo mesta, posle redovnog posla u tamošnjim fabrikama, radili na imanjima farmera ili čistili u zgradama i poslovnim prostorijama ili prali sudove u restoranima ili... Oni, kvalifikovaniji, najčešće su pružali usluge u svom domenu, tada se nekako još moglo, neprijavljeno i na crno, dok radoznale i društveno ispravne komšije nisu počele da poreskim službama prijavljuju nedozvoljene radnje u nedoba, u svojoj okolini.

     Naša, predugačka, preteška i prevelika kriza, sačinjena od više njih , koje su se nagomilavale u etapama, naterala je mnoge da počnu da se bave dodatnim zanimanjima ii bar da počnu da razmišljaju o tome. Pa su, tako, neke doktorke počele da rade multilevel onih preparata koje su mogle da uvaljuju pacijentima,podižući tako na viši nivo šverc i preprodaju, sve dok nisu bile provaljene i javno istaknute na stubu srama, neke njihove visprenije kolege postali su zvanični predstavnici odredjenih stranih firmi koje proizvode ... od raznih preparata do veštačkih kolena, kukova itd, sve veći broj prosvetnih radnika daje časove, nameštaj su počeli da prave čak i oni koji od stolarstva znaju jedino da zakucaju čekić...
     Drugi su, za sve ovo vreme, krstili ruke - pojam koji u mom kraju označava one koji samo sede i ne rade ništa, jadikujući nad svom zlehudom sudbinom, ne retko zavideći drugima koji imaju dovoljno  ili bar imaju više od njih. Njima, i dalje, ne pada na pamet da razvežu svoje ruke i preduzmu nešto. Oni "ne znaju", "nemaju sreće", "ne ide im od ruke ništa", "isuviše su pošteni da bi uspeli"...



     Moja prijateljica, diplomirani pravnik, majka devojke koja studira u Beogradu, i dalje tražeći sigurniji i unosniji izvor dodatnih prihoda, prelazno rešenje je našla u ručnom radu. Ne prodaje ga ili bar još ne - "kako da naplatim ćerkinoj koleginici čiji roditelji jedva zaradjuju za život", ali zato solidno uštedi na tome što svom detetu isplete šal, kapu, bluzu i što za poklone troši manje, ulažući u njih svoj rad, pa su tako mnogi njeni prijatelji obradovani poklonima u vidu kapa i šalova. Nedavno je, potpuno sama, savladala još jednu veštinu - kupila je u kineskoj radnji lemilice, silikone, sajle, lančiće, perlice i ostalo i počela da izradjuje nakit. Budući da ima ukusa, nadam se i želim joj da njene prelepe rukotvorine nadju put i do kupaca.

     Žao mi je što mi je, još pre onog laptopa, crko i fotoaparat, pa ovaj tekst ne mogu ilustrovati fotografijama njenih rukotvorina, kao što nemam dokaza da dokažem ni koliko lepih stvari jedna Snežana iz Beograda izradjuje u tehnici dekupaža i od sušenog cveća. To je moja, najpre blog, a onda i stvarna drugarica, čiji poklon- graničnik me uvek podseti na nju kada otvorim knjigu koju čitam. Neće se Snežana obogatiti od tih graničnika s motivima od sušenog cveća i futrola s dekupažom, ne znam ni može li uopšte nešto zaraditi,ali je bitno da nešto preduzima, da se angažuje i da se nada.
     Priča mi, nedavno, još jedna prijateljica u nizu onih koje ne krste ruke, da je svesno izabrala - umesto da kuka ili menja loše plaćeni posao koji mnogo voli, koji je ispunjava i uživa u njemu, odlučila je da pronadje još nekoliko manjih poslova. Zato je, i pored svih nedaća koje nas snalaze, zadovoljna i ispunjena žena.
     O nekima, koji su učinili iskorak u tom, dodatnom zanimanju i time ostvarili dodatne prihode, uz zadovoljstvo i samopouzdanje, pisala sam ovde , ovde, ovde i u još nekoliko tekstova. I nastaviću da pišem o vrednim, preduzimljivim, talentovanim ljudima, ne samo u ciju dalje afirmacije onih koji to zaslužuju, već i zarad potvrdjivanja teze da  je, umesto kukanja, daleko bolje razmisliti, pitati, konsultovati, učiti...

     Moj otac ovih dana muku muči da pronadje razno-razne majstore za sitne i krupnije usluge - za lepljenje tridesetak pločica u kupatilu (slavina je vlažila pa je bilo nužno obijanje zida), za izradu drvenih, ne plastičnih, vrata radi pregradjivanja hodnika, a da ne pominjem koliko je teško naći radnika, na selu, koji bi valjano orezao i isprskao voćnjak, isfrezirao ga ili pokosio. Umesto da nauče zanat koji je tražen i koji se dobro plaća,( keramičari i vodoinstalateri plaćaju se, recimo, suvim zlatom), mnogi od onih koji sede  besposleni, još žive u zabludi da će jednom ipak dobiti radno mesto na kojem se plata dobija samo zato što si se pojavio na poslu.Ili se, možda, učlanjuju u neku stranku i već uplaćuju diplomu na privatnom fakultetu.
      

Follow by Email