DA LI SU NAM STVARNO BACALI PSIHOGENE OTROVE ILI SMO PRIRODNO POBRLJAVILI



      Slagala sam samu sebe da to, što mi je neizostavno potrebno,  može da se nabavi jedino na drugom kraju grada, pa sam sama, jer tako najefikasnije pešačim, krenula peške, u cilju da dijeti dodam terača više u nastojanju da se uljudim, mislim, dovedem u red... ma, da skinem neko kilo.
     Sretnem, posle desetak minuta brzog hodanja, jednu priju (tako se kod nas kaže kad je neko vaš oženjen ili udat-a za nekoga iz njene familije), pa korak usaglasim s njenom sporošću, kako bi se ispričale do mesta gde nam se putevi razilaze. Prelazi, ispred nas, žena koja bi trebalo da je u žurbi, mislim, ako se već potrudila da nas, ubrzanim korakom, predje, pa  naglo uspori.Taman toliko da se gotovo sapletem o nju, šutnuvši je nehotice u patiku. Zašto neko požuri da te pretekne, pa se onda parkira na pola koraka ispred tebe, nemerno ili slučajno provocirajući incident bliskog susreta, pitam priju, i samu začudjenu drskošću osobe ispred nas.

     FLEŠ - dva minuta pre susreta sa prijom, bila sam svedok ove situacije: mlada žena zaustavlja vozilo na PEŠAČKOM PRELAZU, s desne strane prometne ulice kojom se kreće u špicu, da bi iz njega izašla druga osoba. Pri pokušaju da krene, shvata da nije ostavila dovoljno prostora koji bi omogućio da samo malo skrene levo i nastavi, pa polazi malo u rikverc, pri čemu se vidi da je nevešta i da je, ili tek nedavno položila ili nije dugo vozila, ali u oba slučaja kupila dozvolu.Pa krene napred, pri čemu se penje na trotoar, umalo ne udarivši u metalni stub. Nisam sačekala rasplet njenog ne-snalaženja na pešačkom prelazu, na kojem se nepropisno i neinteligentno zaustavila, ali pretpostavljam da se debelo pomučila, budući da me je prestigla tek kada sam srela priju.


     Prepričam priji ovu situaciju, nadovezujući se na onu kojoj se žuri toliko da usporava korak da bi se prestignuti sapleo o nju, pitajući i sebe i nju, šta je ovo sa narodom, koji više ne zna ni da pešači, kamo li da vozi.

     - Nije imao ko da ih nauči, odgovara ko iz topa - roditelji, u stalnoj trci za egzistencijom, kad mrtvi umorni i nasekirani dodju kući, jedva čekaju da pozavrše i kućne poslove, pa da polegaju. Dolazi mi prvače u ordinaciju, pitam ga kako se zove, ono mi daje nadimak. Pitam za ime mame, tate, za adresu, ne zna. Đžaba ono ima kompjuter, eeeeeeeeeeeeeej, nikada mi se to nije desilo do sada, pošlo dete u školu i ne zna da kaže svoje ime i prezime. Ali, kad malo razmislim, škola je u naselju u kojem mahom žive radnici propalih preduzeća. Koji jure da neki dinar donesu u kuću. Koji od briga ne znaju šta će, a pri tome ni mnogi od njih ne mogu baš da se pohvale obrazovanjem i vaspitanjem.

     FLEŠ- pre neku godinu, priča mi prijateljica, takodje stomatolog, devojčica koja ide u osmi razred, pljunula je na pod kada joj je rekla - ispljuni.

     - Ja sve mislim da su nam, uz sve ostalo, tokom bombardovanja bacali i psihogene otrove i da se i sada osećaju te posledice, da pešaci ne znaju da vode računa o tome ko im dolazi u susret, da iz sporedne ulice ne smeju da naleću na pešake koji idu glavnom ulicom,da se ulica prelazi na pešačkom prelazu a ne gde ti se ćefne, pa i kada prelaziš tuda ne okrećeš ledja, nego gledaš ko dolazi iz trake koju ukoso prelaziš,  kažem.

     - Moguće, ali vidiš, i da nije toga, sve oko nas je zatrovano ozračeno, nezdravo... Pa kada se tome doda i evidentno siromaštvo, kud ćeš gore. Roditelji nemaju vremena da vaspitavaju decu, škola se time odavno već ne bavi, vesti prepune zločina i prljavštine.Ja više i ne smem deci da kažem, jedite najmanje jednu jabuku dnevno, jer i da nisu skupe, jabuke su toliko prskane da više i nisu za preporuku. A taman posla da preporučim meso, kada znam koliko porodica nema para za parče mesa dnevno, niti za pola litra mleka... I kako, onda, od deteta, tako loše hranjenog, što mu smanjuje i intelektualne kapacitete,  i tako vaspitavanog, očekivati da zna kako se treba ponašati, kako se ide ulicom i kako se poštuju ostali pešaci? I kako od roditelja koji od jutra do mraka misle samo o tome kako da prehrane porodicu i plate računa, očekivati da se i svojom decom bave?



     FLEŠ - letos, u rodnom selu, gledam neobradjene njive, zarasle u trnje. Otac mi pokazuje gde su nekada rasle lubenice, priča kako se mukotrpno želo, ručno, gde su stajale vršalice koje vršu žito, gde su me kao bebu u gunj pokojnog komšije uvijali, pomodrelu od hladnoće,  dok je majka vodila krave koje su vukle plug, tokom oranja... Ono malo obradjenih njiva, više rade retki vredni ljudi u selu, koji su ih uzeli u najam za male pare. Od starih, bolesnih ili nemoćnih  roditelja one dece koja po gradovima žive u iznajmljenim stanovima, bez posla i u dugovima. A kada dodju da pokupe ponešto od roditeljske muke, vreme provode pecajući u skoro presušenoj reci ili u debelom ladu. I da, stalno ponavljam ono svoje - 80 odsto kuća u mom selu nema zasadjenu šljivu! A tu su vekovima.

     - Ti, nezaposleni, o kojima pričaš, imaju roditeljske kuće i zapuštena imanja na selu. Mogu makar hranu da sami proizvedu, kažem.
   
     - Neće. Radije će gladovati u gradu, nego da se vrate na selo, u kojem mogu da proizvedu hranu, i to onu zdravu, ne ovaj otrov koji jedemo ovde. Kad nekome kažeš nešto u tom smislu, ko da si mu krunu s glave skinuo. Ni vikendom neće da odu, da pomognu roditeljima, kamo li da se vrate- odgovara prija.

     Nisam znala šta da kažem. Ne znam ni sada. Časna reč.



A onda, sinoć nadjem ovo na Fejsbuku


 
Najmanji su problem ljudi, iako mnogi vrlo uspešno proturaju tezu "narod se izopačio" kud stignu. Ne, ljudi se jako brzo naviknu na okolnosti. A, okolnosti su te koje su izazvale ponašanja ljudi. Nekada je bilo pristojnije, lepše, obrazovanije, bolje... Pa, kakve su okolnosti bile? Mnogo bolje nego današnje, to je sigurno. Razlika je ogromna između sedamdesetih godina prošlog veka i ovih današnjih dana. Namerno kažem dana, jer u poslednjih pet godina stvari se menjaju preko noći, pa vreme mogu da oblikujem u danima. Nekada je za neku promenu bilo potrebno dv-tri godine, danas se to dešava za dva-tri dana... Iz ličnog iskustva mogu reći da je najveći broj gradskih starosedelaca dobrovoljno napustio svoja gradska imanja i otišao put dedovine ili u prigradske opštine, kako bi se udaljio od muke koja mu je pred očima svaki dan. Glad, nezaposlenost, nekultura, opšta pometnja... A, oni koji su kupili ono što su gradski starosedeoci prodali doneli su novi mentalitet u grad i od grada prave selo. Ovde selo zvuči pežurativno, a bez ikakvog osnova. Ali, tako se kaže, misleći na niži nivo obrazovanja i kulture ljudi koji žive u takvim mestima. S' čime se uopšte ne slažem jer prost čovek ne mora nužno biti i prostak. Velika je to razlika. Ja obožavam proste ljude, ne prostake. Prost čovek, brđanin, gorštak, Srbenda, ma mogu ređati još ko zna koliko naziva koji se koriste za prostog, časnog, suštinski svesnog i iskonski zdravog čoveka, je onaj koji nosi svest trenutka. Od njega će sutra poći sve, kao što se danas na njemu sve slama. Ali, jedino on ima tu jačinu koja je potrebna da odoli ovom vremenu koje nas vuče na dno. Jesmo prskani, fajtani, kađeni sa svim i svačim ali nije nas to učinilo "ludima" koliko su nas okolnosti i uništen sistem vrednosti napravile neljudima... "Sistematski uništavan od idiota", saplitanje samog sebe, trovanje zdravog, ... Posledice su vidljive, ako ništa drugo ono na ulici međ' ljudima, gde niko više u oči ne gleda, dobar dan ne poželi, pomoć ne pruža, savest mu ne radi... Dokle? Nama, koji znamo da drugačije može i da je drugačije lepše ovo smeta, ali onima koji su se rodili i odrasli u društvu sa poremećenom svesti sve je u najboljem redu, sve to tako treba... Ko će nas promeniti? Što se zapuštenih kuća i sela tiče, nije se to desilo preko noći. Čitav južni deo ove zemlje kontinuirano je napuštan od pedesetih godina prošlog veka. Nego, bilo je naroda dok je najstarije stanovništvo, koje je jedino i ostalo na selu, živelo. Kad ljudi pomreše, nema nikoga... I, tad se VIDI pustoš ali VLADALA je ona i pre. Potrebno je napravit osnovne uslove za život ljudima kako bi se vratili u napuštene domove... Ali, i oni koji se vrate svoju će decu poslati u grad, baš kao što je moj pradeda poslao moga dedu, moj deda moga oca, moj otac mene. A, ja? Ja bih se rado vratila u selo i živela tamo ali avaj. Ni puta, ni druga, ni škole, ni struje, ni prevoza, ... Kako onda? Baš sam se raspisala ali tema ti je jako dobra, potpuno realna i goruća. Bravo, Nego:)
Прикажи још (39 редова)
 
Nemam šta da dodam. Hvala na ovolikom doprinosu.
 
Ljudi su cudni. Zena koju znam je, pogodjena nemastinom i nemogucnoscu da nadje bolji smestaj u rodnom Beogradu, otilsa sa decom da zivi u porodicnoj seoskoj kuci, gde je imala i solidno parce plodne zemlje. Verujem da nije imala mnogo prethodnog iskustva sa zemljoradnjom, buduci da je rodjena i zivela u gradu, ali mi nije bilo jasna ni njena odluka da ono malo socijalne pomoci trosi na odlazak na pijacu do obliznjeg grada, umesto da sama proizvodi minimum namirnica koliko joj je bilo potrebno da prehrani svoju porodicu. Kao paralela tome, moji roditelji, takodje gradska deca, vec par godina sami uzgajaju po malo od raznog povrca na placu na Fruskoj Gori. To sto uzgoje, koriste za prehranu tokom vikend izleta koje tokom godine imaju do sela, i ponose se svojim povrcem i uzivaju u tom radu. Po recima moje mame - to im dodje kao rekreacija.
Прочитајте више
 
Verujem da nije imala mnogo prethodnog iskustva sa zemljoradnjom, buduci da je rodjena i zivela u gradu, ali mi nije bilo jasna ni njena odluka da ono malo socijalne pomoci trosi na odlazak na pijacu do obliznjeg grada, umesto da sama proizvodi minimum namirnica koliko joj je bilo potrebno da prehrani svoju porodicu. I šta ja da kažem na to? Sve si sama rekla.
Прикажи мање
 
Mozda, pored nekih drugih razloga, je i taj, sto su odnosi izmedju roditelja na selu i djece, tj. sinova i na kraju krajeva snajki, poremeceni? Otac pijanica, sinovi ne zele dovoditi zene i djecu kod roditelja na selo ili im pomagati, pa se tako udaljavaju jedni od drugih tokom godina... Ili se zena i sama rodom iz sela navikla na gradski komfor, nakon teskog djetinjstva gdje je morala raditi svakojake teske poslove, pa ne zeli vise da "pipne motiku"?
 
Čini mi se se nismo-niste razumele. I Prge i ja samo potencirane činjenicu da retko ko od otišlih u grad hoće da dodje na selo makar da obradi neku zapuštenu njivu, a u gradu trpi gladan. Ostali, koji ne kukaju da su gladni, nisu tema ove priče. A to, gospodin, odnosi se upravo na dostojanstvo - da svojim radom zaradiš , stekneš, uzgojiš, svoje parče hleba. Verujem da ćete se složiti s tim činjenicama, a da je teško vratiti se na selo, teško je, mada je još teže videti njive pod korovom. I još jedan argument - zemlju na selu daleko više od onih koji kukaju da nemaju, obradjuju oni koji ne moraju i koji bi preživeli i bez toga. Možda je odgovor baš u tome?
Прикажи мање
 
I da dopunim sopstveni odgovor - sticajem okolnosti, od najmladjih dana upućena sam na poljoprivredu. Moj otac je, pri dolasku u grad, prodao imanje na selu i kupio imanje u gradu, na kojem smo najpre sejali živo i kukuruz, zatim sadili i baštu i time uzgajali sve povrće, pa onda zasadili višnjar, pa sada orahe. Dakle, to što živim u gradu od svoje treće godine nije me omelo da naučim i daa radim skoro sve poljoprivredne poslove - ne umem samo da žanjem, aa ni sadjenje paprike mi baš ne ide od ruke. Kada je i taj deo postao grad, a mi ostali bez pola imanja, opet smo se , delimično vratili na selo. Za samo dve godine podigli smo, najpre zahvaljujući trudu mog oca, voćnjak za primer - nažalost, samo dvoje i slovima dvoje ljudi se ugledalo na to, pa su podigli svoje voćnjake.A spadaju upravo u one situirane i nisu to morali da rade. Mnogi drugi i dalje krste ruke, a po šljive idu u njihove voćnjake, što javno, što tajno.E, baš to me boli, to što se sve, samo s malo rada, može postoći, ali se neće. I uvek se nadje izgovor.Pa se zato i pitam, nisu li krivi ti psihogeni otrovi.
Прикажи мање
 
Pući će mi vilica pričajući, izlizaše mi se tri tastature pišući jednu istu stvar: Mogu roditelji biti zauzeti 25 sati dnevno jureći egzistenciju, ali: mora da imaju deset minuta da detetu postave jedno, jedino, najprostije pitanje: "Šta je danas bilo u školi?" U osnovnoj i u srednjoj školi (koje sam učio između '81-ve i '92-ge) nisam mogao da se vratim iz škole a da me ovo pitanje ne sačeka. I onda sam mislio o tome što bih rekao roditeljima. Tačnije, mislio sam šta ću da uradim, jer ću to posle da kažem roditlejima. Roditeljima koje moram da slušam. Roditeljima koji su samnom pričali i pričali i pričali pred polazak u školu, koliko-toliko dok sam išao u školu. Ne može niko da mi kaže da nema deset minuta vremena za dete. Da ga pogleda u oči dok mu postavlja jednostavno pitanje: "Šta je danas bilo u školi?" i da zahteva od deteta da ga gleda u oči. Odatle se počinje.
Прочитајте више
 
Đžaba tebi pucaju vilice, kad nema ko da te čuje. Ili neće. Ili ni njega nisu ničemu naučili, pa ni on ne ume da nauči druge.

Follow by Email