Mala tašna ili kako zafrknuti lopova

     Kada bi trebalo da odlučim za čim, od minulog, najviše žalim, od detinjstva, mladosti,svežine i lepote,vitalnosti, bistrijeg mozga, vitkije figure,bezbrižnosti... izjasnila bih se za ovo poslednje. Bezbrižnost - pod tim pojmom podrazumevam i ono slatko odsustvo sekiracije za zdravlje i život najbližih (jer još nisi svestan opasnosti koje  vrebaju sa svih strana, a ni oni nisu u godinama kada bolesti počinju da nagrizaju), kao i onu bezbrižnost koja je pratila život na ovim prostorima u nekim vremenama, sada tako davnim i nedostižnim.Bezbrižnost da osvaneš o omrkneš u bilo kojem kraju zemlje, da slobodno ideš ulicom dok ti tašna visi o ramenu, gde joj je i mesto, da nosiš zlatni lančić oko vrata bez straha da će te neko zadaviti u pokušaju da ga strgne, da ostaviš kola na parkingu, gde im je i mesto, bez bojazni da ti neko ne skine akumulator preko noći ili istoči gorivo, ili da ih ujutru i ne zatekneš...

     Dok sam sinoć išla ka obližnjem marketu, automatski sam čvrsto stegla tašnu koja mi je visila o ramenu, čim sam čula zvuk bicikla koji mi se približavao s ledja. A bio je samo komšijski mališan, koliko juče prešao s tri na dva točka.
      Naplašili me, što pričama o sopstvenim iskustvima, što vesti o gotovo svakodnevnim otimanjima tašni na niškim i ulicama ostalih gradova,pa čak i kada nosim bezbačajnu sumu para, trgnem se na svaki šum iza sebe, isto kao i prilikom bliskog  mimoilaženja sa nekim prolaznikom.


     Pre neki dan, priča mi drugarica, lopovi su opet pokušali da ukradu akumulator iz  njenih kola.Nov, pošto su joj nedelju dana pre toga ukrali onaj stari.

     Poslednji put, kada sam bila u Beogradu, prijateljica me je naterala da skinem narukvicu s ruke.Koliko juče bila je svedok pljačke žene iz komšiluka, koju je napao  manijak za koga svi u kraju znaju da je nasilan i problematičan. Ali i dalje slobodno šeta gradom. Da ne pominjem još strašniji dogadjaj, kada je koleginicu koju je očekivala, drugi ili isti manijak napao pred samom  njenom kapijom. U pravom rvanju oko tašne njene gošće, uspeo je da je obori na zemlju i čak, polomi joj ruku u ramenu, pošto nikako nije uspeo da joj je istrgne  iz ruke. I danas ima posledice, a za nauk joj je ostao savet policajaca - kada vas napadnu, ne otimajte se, prepustite im tašnu, jer svako opiranje doneće teže posledice po vas.

     Pre par dana, opet, u Knjaževcu sam čula priču o tome kako su moji sugradjani opljačkali ženu dok je vozila - dakle, auto u pokretu, koji se probijao kroz subotnju gužvu niškog pijačnog dana. I kako su, takodje, opelješeni ljudi koji su krenuli u svatove i samo svratili na buvljak, u prolazu, jer im je trebala neka sitnica.

     Nije, ono što mi u novije vreme doživljavamo, svojstveno samo našim siromašnim uslovima življenja.To bar znamo. Pre neke tri decenije, sećam se, u Napulju sam morala da držim ispod jakne, ne tako malu ručnu torbu , pa je izgledalo da sam stavila jastuk na bok. Drugog načina zaštite, rekla nam je vodja grupe, nije bilo. Slično je gotovo svuda u svetu. Videla sam, a i čula, od ljudi koji su bili tamo gde ja nisam.
     Ako nismo uspeli da taj svet oko nas pratimo u tehnološkom napretku i u industrijskom razvoju, ako se na naše uslove ne primaju inovacije, gradnja, novi kapaciteti i radna mesta, kriminalci, od najsitnijih do krupnih riba, ne manjkaju nam ni malo.

     Ako se plašite da vam ne opljačkaju kuću, ako stalno strepite, vi time privlačite baš lopove, kaže popularna psihologija.
     A ja sam oduvek volela da nosim ogromne tašne. Najveće što postoje. Tolike, da su me jedno vreme zavitlavale kolege - u tvoju tašnu može da stane ceo minimatik. Na svoju veliku žalost, prešla sam na najmanje tašne. Mogu komotno da ih, bar dok je hladno, stavim ispod đžempera i jakne. Pa da se više ne štrecam kada u pustoj ulici čujem korake ili bicikl iza sebe.