ŽIVOT PIŠE ROMANE S HEPIENDOM, ALI I ONE S TUGOM NA KRAJU

- Da li ste nekada u životu nestrpljenje platili teškim i bolnim kajanjem? Ako jeste, onda najbolje znate zašto se kaže da je strpljenje majka mudrosti!

     - A šta će biti ako ja izgubim strpljenje za njegova predomišljanja i prihvatim udvaranje nekog drugog i on se, onda, pojavi kroz dva meseca, shvatajući konačno da smo jedno za drugo? - pita me jedna mlada prijateljica, izgleda, nažalost, nesrećno zaljubljena u momka koji je zaboravio na svoju nedavnu najavu skorašnjeg susreta ( mnogo ih kilometara deli).

     U ovakvim situacijama najbolje je biti samo slušalac. Odgovor, kakav god da bude, najčešće je pogrešan. Ili će to biti, kad-tad. Svejedno da li se dotični pojavi ili više od njega ne bude ni glasa. U ovako nedorečenim situacijama, koje nikada nisu bile konačno okončane (nije pleonazam), postoji latentna opasnost da će jedna strana - obično ona koja čeka, kad-tad zažaliti. Ako sačeka pa i dočeka, moguće da će jednog dana zažaliti što je uopšte čekala. Ako ne sačeka, kad god joj bude teško u životu, kakav god da joj bude izbor, zažaliće zbog toga što nije čekala.
 Znam za sijaset situacija iz života koje mi daju za pravo da ovo tvrdim, jer sam neretko slušala priče o kajanju, zbog ovog ili onog poteza, ali se sve svode na ono - ko  uzme kajaće se, ko  ne uzme kajaće se (svejedno je to  što je Sezamova pećina bila puna bisera i dragulja).

Ispričala sam svojoj mladoj prijateljici samo jednu priču iz stvarnog života, o osobi koja je svoje nestrpljenje skupo platila. Nažalost, ne samo ona, već i mnogo nedužnih ljudi oko nje, najpre njena porodica.

     Ona je bila srećno zaljubljena mlada seoseka učiteljica. Sve dok se nije posvadjala sa momkom, koji je živeo u jednom dalekom mestu.

     Tugu zbog nesrećne ljubavi lečila je vezom sa onim ko joj je bio najbliži i zaljubljen u nju -  učiteljem u istoj seoskoj školi.
     Kada je momak, već bivši, shvatio da je njihov raskid bio greška i došao sa rodjakom, da je prosi, već je nosila dete onog kolege, sa kojim je samo lečila tugu zbog nesrećne ljubavi.
     Umesto iz ljubavi, udala se zato "što mora" - takvo je bilo vreme, takva je bila sredina u kojoj je živela i radila, tako su nalagale okolnosti, roditelji, sredina...

     Sopstvenu grešku nikada nije oprostila - svojoj ćerki. U njoj je videla jedinog krivca- za svoj promašeni brak sa čovekom kojeg nikada nije volela, štaviše, iako je bio dobar, pošten i cenjen, nikada ga nije ni cenila,  za  svoju izgubljenu ljubav, za svu nesreću koja ju je snašla. Budući večito nezadovoljna, namrgodjena,besna... od sopstvene kuće napravila je pakao ne samo nevoljenom mužu i isto tako nevoljenoj i  neželjenoj ćerki, već i sinu, kojeg je kasnije rodila, nadajući se valjda da će bar njega moći da zavoli. Muž se propio, oboleo i otišao prerano  na onaj svet, a ćerka je zauvek ostala nesocijalizovana i nesigurna osoba. Sin je krenuo očevim putem opijanja, ostao je bez devojke, bez društva i na kraju i bez posla.

     Kako rekoh na početku, strpljenje je, izgleda, zaista majka mudrosti. E sad,da li svako ko čeka i dočeka - drugo je pitanje.