- Mislite li, verujete li, nadate li se, da Srbija ima šanse? Ja priželjkujem, ali kada čujem ovakve priče, lagano klizim ka pesimizmu!
Grupa mladih ljudi iz jednog našeg grada učestvovala je na nekom bečkom festivalu, zajedno sa još puno mladih iz velikog broja evropskih zemalja. Svi oni su bili u prilici da, zahvaljujući svojem muzičarskom daru, provedu nekoliko dana u austrijskoj prestonici, što je podrazumevalo, uz nastup na festivalu i praćenje rada ostalih ansambala, i priliku da organizovano obidju Beč, sa sve vodičem koji je svih tih dana brinuo o njima.
Njihovi vršnjaci iz ostalih zemalja, priča mi očevidac,svakog jutra su silazili u salu za doručak na vreme da na miru doručkuju i da budu u holu u zakazano vreme, gde ih je već čekao vodič. Kako bi stigli na vreme tamo gde su već bili najavljeni i kako bi bilo vremena za ispunjavanje svih tačaka iz programa njihovog boravka.
Samo su naši u tom hotelu boli oči svojim ponašanjem. Beskrajno dugim kašnjenjem, najpre na sam doručak, pa razvlačenjem od sale za doručak do hotelskog hola, pa vraćanjem u sobe, gde je kao po pravilu uvek neko nešto zaboravio...
I tako, svaki dan. Dok je, skoro isto tako mladi vodič, neprestano nervozno cupkao i grickao prste. I svaki put iznova ih molio da više ne kasne, jer... svaka grupa ima svoje vreme i ne mogu se zbog njih termini pomerati, niti je lepo to što se drugima remeti red zbog njihovog kašnjenja... i sve tako i sve uzalud.
Poslednjeg dana, kada je na programu bio obilazak dvorca Belvedere i kada su se na jedvite jade, posle ko zna kolikog kašnjenja, sakupili da krenu, beskrajno dugo su se razvlačili na ulazu u sam dvorac i uvek je neko nedostajao i uvek nije moglo da se krene zbog tog nekog koji nedostaje, jer su oni organizovana grupa i jer...
- Objasnite im da ova grupa, kao i sve ostale, ima zakazano vreme za obilazak i zamolite ih da se konačno okupe kako bismo krenuli - obratio se vodič iz Muzeja kolegi, vodiču grupe.
- Kajne šanse - samo je prokomentarisao mladić, očito već naviknut na poimanje odgovornosti kod mladih ljudi iz Srbije.
- Umetnici... - rekoh na kraju ove priče.
- Ne. Nevaspitanje - odgovori mi svedok ovih dogadjanja.
I potkrepi svoju tezu još jednim iskustvom - Proveo sam sa njima sve te dane, duputovali smo u istom autobusu, i nisu umeli da mi kažu dobro jutro kada me sretnu. A ostala deca, koja su me možda srela, a možda i nisu, pre toga, obavezno bi mi pri susretu nazvala- dobro jutro.
Kajne šanse, Srbijo?
PS- zahvaljujući tome što su posetioci mog bloga šerovali ovaj tekst u velikom broju, on se trenutno nalazi na prvom mestu sajta http://www.peekmedio.com
NAJBOLJI POSTOVI U POSLEDNJA 2 DANA / 7 DANA / MESECDANA
Grupa mladih ljudi iz jednog našeg grada učestvovala je na nekom bečkom festivalu, zajedno sa još puno mladih iz velikog broja evropskih zemalja. Svi oni su bili u prilici da, zahvaljujući svojem muzičarskom daru, provedu nekoliko dana u austrijskoj prestonici, što je podrazumevalo, uz nastup na festivalu i praćenje rada ostalih ansambala, i priliku da organizovano obidju Beč, sa sve vodičem koji je svih tih dana brinuo o njima.
Njihovi vršnjaci iz ostalih zemalja, priča mi očevidac,svakog jutra su silazili u salu za doručak na vreme da na miru doručkuju i da budu u holu u zakazano vreme, gde ih je već čekao vodič. Kako bi stigli na vreme tamo gde su već bili najavljeni i kako bi bilo vremena za ispunjavanje svih tačaka iz programa njihovog boravka.
Samo su naši u tom hotelu boli oči svojim ponašanjem. Beskrajno dugim kašnjenjem, najpre na sam doručak, pa razvlačenjem od sale za doručak do hotelskog hola, pa vraćanjem u sobe, gde je kao po pravilu uvek neko nešto zaboravio...
Poslednjeg dana, kada je na programu bio obilazak dvorca Belvedere i kada su se na jedvite jade, posle ko zna kolikog kašnjenja, sakupili da krenu, beskrajno dugo su se razvlačili na ulazu u sam dvorac i uvek je neko nedostajao i uvek nije moglo da se krene zbog tog nekog koji nedostaje, jer su oni organizovana grupa i jer...
- Objasnite im da ova grupa, kao i sve ostale, ima zakazano vreme za obilazak i zamolite ih da se konačno okupe kako bismo krenuli - obratio se vodič iz Muzeja kolegi, vodiču grupe.
- Kajne šanse - samo je prokomentarisao mladić, očito već naviknut na poimanje odgovornosti kod mladih ljudi iz Srbije.
- Umetnici... - rekoh na kraju ove priče.
- Ne. Nevaspitanje - odgovori mi svedok ovih dogadjanja.
I potkrepi svoju tezu još jednim iskustvom - Proveo sam sa njima sve te dane, duputovali smo u istom autobusu, i nisu umeli da mi kažu dobro jutro kada me sretnu. A ostala deca, koja su me možda srela, a možda i nisu, pre toga, obavezno bi mi pri susretu nazvala- dobro jutro.
Kajne šanse, Srbijo?
PS- zahvaljujući tome što su posetioci mog bloga šerovali ovaj tekst u velikom broju, on se trenutno nalazi na prvom mestu sajta http://www.peekmedio.com
NAJBOLJI POSTOVI U POSLEDNJA 2 DANA / 7 DANA / MESECDANA
1.
KAJNE ŠANSE, SRBIJO!?
Blog negoslava.blogspot.com
- Mislite li, verujete li, nadate li se, da Srbija ima šanse? Ja priželjkujem, ali kada čujem ovakve priče, lagano klizim ka pesimizmu! Grupa mladih ljudi iz j...
Pročitaj više...
Blog negoslava.blogspot.com
- Mislite li, verujete li, nadate li se, da Srbija ima šanse? Ja priželjkujem, ali kada čujem ovakve priče, lagano klizim ka pesimizmu! Grupa mladih ljudi iz j...
Pročitaj više...
Hvala na čitanju i na šerovanju, a najviše na tome što postoji mogućnost da je ovaj tekst videlo više ljudi na koje će, on, možda uticati. Da, umesto onoga, nema šanse, stoji ono potrebno - ima, ima anse, Srbijo.
Ovo me rastuži, ali na žalost, istina je. Nekad smo mogli da se ponosimo, ako ne znanjem, al sigurno vaspitanjem naše dece, ali danas... teško. Sad, opet će neko reći kriva je država, ali,, nije. Sve počinje iz kuće, znači, zatajili su roditelji i nikakv izgovor, a takvih je uvek sijaset, to ne može da opravda:(
ОдговориИзбришиSlažem se. Osakaćene generacije, čije roditelje nisu vaspitavali, pa zato ne možemo da se ljutimo na svet i politiku i ...
ИзбришиRadim u Biblioteci.Ulaze roditelji koji ne znaju da kazu "dobar dan".Kakav su primer svojoj deci,koje vode za ruku?Ali,nisu svi takvi.Jednostavno,ima "nas" od sorte.:)))
ОдговориИзбришиSada mi dadoste tamu za još neki tekst. To, dobar dan, fali nam mnogo i u mnogi situacijama.
Избришиje. Da li veruješ da sam prepoznavala naše u inostranstvu ? Bahato ponašanje na svakom koraku , turbo muzika itd. A nejavljanje je kod nas postalo deo ( ne )kulture . Danas jesi poznat nekom , sutra nisi zavisno koliko si težak.
ОдговориИзбришиMeni su u inostranstvu najupečatljiviji Rusi - ko pušteni s lanca. Pa posle naši. Jedino ne smeju da pljuju na ulici i da prelaze van zelenog na pešačkom, jer je to tamo skupo.
ИзбришиDeca su samo duhovno ogledalo svojih roditelja. Zato Srbija nema šansu. Jer premijer i ministri pevaju s kafanskim pevačicama, Pink ih okuplja kao stoku na Farmi, dnevnici se ponavljaju. Na TV Jagodina odgledah crtani film u 7 i 15. A nekada je bilo laku noć deco, bajke, priče, naučne emisije. Od kada je RTS postao Javna Kuća, a ne javni servis, PINK i B92 dominiraju sa svojim gadostima (Brat i sl)..Nema lepe muzike, kulture. A deca su TV i internet konzumenti. Ali, da ih je neko kaznio, umesto molio...Moja prijateljica mi je slikovito prokomentarisala današnje mlade. Važno je da se brecnu, da imaju stav, umesto da urade ono što je logično. Da uče, da budu pristojni isl. NAravno ima i dobre i pametne i pristojne dece. Pa, takvi su bili i moji drugovi. Zato su i ta deca takva.
ОдговориИзбришиU ovo malo reči obuhvatili ste sve.Našu stvarnost. Nažalost, i našu budućnost.
ИзбришиПрави коментар после одличног текста! Може се много тога урадити са децом, али их најпре треба васпитати, а за то је потребно јако пуно стрпљења... А у данашње време већина не жели трошити своје драгоцено време на васпитање свог детета, већ ту обавезу препушта телевизији, улици, интернету... Уместо да науче своју децу да из мноштва свакаквог садржаја одаберу оно што је корисно!
ИзбришиSlažem se. Hvala, ja inače malo kasnim s odgovorom, crko mi komp.
ИзбришиSurova realnost današnjice. Kada bi se malo udaljili i sagledali celu situaciju, ovo je samo deo jedne ogromne slagalice.
ОдговориИзбришиDa bi se ovo promenilo, mora se raditi na tome. A da bi se radilo, ova država se mora dovesti u red.
Još samo to - mislim, kada je država i kada smo svi mi u pitanju.
Избриши