Kome smetaju blogovi i blogeri? Ko se boji njihovih poruka i njihovog uticaja? Zašto su, neki, ovoliko uplašeni narastajućom snagom, ne samo reči, već i samom esnafskom jačinom i kompaktnošću blogomanije, koja, ako već nije , postaje ogromna pozitivna pokretačka društvena sila i remetilački faktor svake žabokrečine, prevarantsko-bolimebriga-lakoćemo-idimidodjimi i ostalog nepoštenog ponašanja i mimikrije negativnosti svake vrste? Odgovor znamo i mi, koji čitamo ili pišemo blogove, a i oni, koji ih napadaju i nipodaštavaju!
Ne znam kako mi je promakao ovaj tekst, moje, iskreno kažem, omiljene autorke. Kako ništa u životu nije slučajno, verujem da nije ni ovaj moj...khm, propust. Jer, da ga jesam tada pročitala, ko zna da li bih se uopšte usudila da otvorim blog, na šta su me, kako sam pisala više puta, jedva naterali. I ko zna za koliko bih divnih trenutaka , u tom slučaju, bila uskraćena - ono, kad s ushićenjem pratiš kako raste armija ( nije neskromno, časna reč) ljudi koji čitaju to što napišeš, kako saznaješ mišljenje čitalaca svoga bloga o temama na koje pišeš, kako upoznaješ, virtuelno a nekada i stvarno, ljude čije tekstove i sam čitaš i kojima se oduševljavaš, nekada do mere da kažeš, žao mi što ovo ja nisam napisao. I kako se, skoro po principu koncentričnih krugova, emituje i širi ta specifična pozitivna blogerska energija, pa ti dodje milo i što si u tom društvu, što ih čitaš i što si čitan, što te neki tekst natera na dugo razmišljanje, obogati, informiše, usreći ili rastuži... baš kao i tvoj nekoga.
I sreća, moja, takodje, što ovo anti-blogersko naklapanje, ponavljam, autorke koju inače uvažavam, nisam pročitala u vreme početničkih blogerskih preispitivanja, kada mi se broj čitalaca nije mesecima micao od jednocifrenog bledog podatka,koji me nije mnogo onespokojavao, ali je s razlogom nametao pitanje - zašto? Da odustanem? Ćemu?
Pročitati da neko s majmunima uporedjuje ljude u čije kolo kanite da se uhvatite, da prostite, nije nimalo ohrabrujuće, niti može doprineti da se osećate dobro dok istražujete mogućnosti neta, bloga,pa i sebe sama.
Saznati, da neki ozbiljni ljudi koje cenite i za koje verujete da su informisani, ama baš ič nemaju pojma o onome što pišu, pa još da ih toliko nekih, takodje neobaveštenih i, prema blogerima očito nedobronamernih , ljudi, podržava u tome, sa sve onim ironijom otrovanim strelama uperenim u njihovom pravcu, može u samom korenu saseći vašu nameru da otvorite blog.
Oduvek je bilo ljudi koji su omalovažavali druge ljude. Pa još ako bi ti, drugi, pokazali inicijativu, ambiciju, želju da urade nešto , pa još ako to dobro rade, e, onda bi se debelo zamerili onima , koji misle da su jedini i Bogomdani, i da je samo ono njihovo "vjeruju", za sva vremena za sve, i ko je taj ko će s njihovog polja odvlačiti poglede i pažnju zabludelih netalentovanih, ali znanja željnih ovčica, koje su se do juče samo njima i u njihovom ataru divile?!
A niti su ti, drugi, koji su eto dobili priliku da pokažu kako se može lepo pisati i za dž, ne samo za honorar ili sigurnu platu, majmuni , niti su posetioci njihovih blogova ovčice koje i ne znaju šta je dobro i koje se moraju zadovoljiti štivom koje im ti, Bogomdan, i svi koji pišu SAMO za novine, servirate!
Za ovu priču nije najvažnije, ali da krenem od sebe - novinarstvom sam počela da se bavim 1983. godine, nije mi stalo ni do kakvog, a najmanje ispraznog eksponiranja, svakodnevno sam objavljivala tekstove, ne samo iz ekonomske oblasti što mi je struka, već i iz mnogih drugih oblasti, napisala sam se svega i svačega, hvalili su me i osporavali, neki me nisu nimalo voleli ali su me poštovali, neki su mi pretili da će me tužiti...
Dakle, to što ne mašem svojim profesionalnim iskustvom, ne znači ni da sam amater, ni da sam nepotkovana za pisanje, ni da sam - majmun. Koji tipka po tastaturi i iz čijeg tipkanja izlaze netalentovane reči i rečenice onoga ko je željan malo nekakve medijske pažnje!
Kao što to nisu ni stotine onih blogera čije tekstove sa zadovoljstvom, često i ushićenjem, čitam, sve i da od novinarstva poznaju samo to da su na prvim stranicama novina političke, a na zadnjim, sportske teme. Načitala sam se toliko lepih, kvalitetnih, pametnih, informativnih, ma, svakojakih tekstova, na blogo stranicama, da slobodno mogu reći - srećna sam što jesam, i zahvaljujem Tvorcu na tome što je stvorio kompjuter i internet i blog, baš i kao i na tome što je stvorio Dostojevskog, Tostoja, Gogolja, Perl Bak, Ivu Andrića, Mešu Selimovića, Stendala, Cvajga, Dučića, pa i MirJam, što da ne...
Novine koje se štampaju imaju puno razloga da se osećaju ugroženim, ne samo od strane net portala, već i od samih blogova. Jer,ako blogovi imaju milionsku posećenost, normalno je da je velikim delom u pitanju i čitalačka pažnja odvučena s njihovih strana! Ako o mnogim dogadjajima gradjani mogu najpre da se informišu na blogu, zamislite, ne na stranicama novina koje se sve manje bave ozbiljnim novinarstvom, a sve više poprimaju žutu i pink boju, sasvim je normalno da će tiraži, ionako mizerni, nastaviti da padaju.
Biće da je to u pitanju - neobaveštenosti ( što je podvrsta ili posledica amaterizma) i - strah. Naravno, od konkurencije. Koja ne čeka da joj se isplati honorar, pa da potrči. Koja ne kaže, nisam dovoljno plaćen, da bih rizikovao... Koja ne kaže, nije me briga, na odmoru sam... Koja ne zažmuri nad temom, zato što - nisu moja posla... Koja, puna srca i duše, iskreno, bez kalkulisanja, sabiranja i oduzimanja, bez straha od blama i- štaćešef(bilo koji)dakaže, korača za svojom idejom. Da napiše dobar tekst, da bude aktuelan, zanimljiv, da nekome pomogne, nekoga iskritikuje , opomene...
Pa šta i da bloger nije najtalentovaniji pisac na svetu? Ne možemo svi da budemo talentovani kao neki, tamo, koji misle da su talenat oni izmislili! Oni imaju svoju publiku, od kojih neki aplaudiraju i na nebuloze kakve sam navela, a neki ih kritikuju. Baš kao što i blogeri imaju te, svoje čitaoce, verne manje ili više, prisutne češće ili redje, kritički raspoložene, kad osećaju da je potrebno, a rukama pruženim u aplauz, kad im se prohte. Kad je za njih dobro to što su pročitali.
A to, dal za njih neki kažu da su netalentovani i da zato čitaju blogove, a ne njih, jedine i Bogomdane za čitanje, neka obese mačku o rep.
Nadam se da je i autorka linkovanog teksta to shvatila, u medjuvremenu.
Ne znam kako mi je promakao ovaj tekst, moje, iskreno kažem, omiljene autorke. Kako ništa u životu nije slučajno, verujem da nije ni ovaj moj...khm, propust. Jer, da ga jesam tada pročitala, ko zna da li bih se uopšte usudila da otvorim blog, na šta su me, kako sam pisala više puta, jedva naterali. I ko zna za koliko bih divnih trenutaka , u tom slučaju, bila uskraćena - ono, kad s ushićenjem pratiš kako raste armija ( nije neskromno, časna reč) ljudi koji čitaju to što napišeš, kako saznaješ mišljenje čitalaca svoga bloga o temama na koje pišeš, kako upoznaješ, virtuelno a nekada i stvarno, ljude čije tekstove i sam čitaš i kojima se oduševljavaš, nekada do mere da kažeš, žao mi što ovo ja nisam napisao. I kako se, skoro po principu koncentričnih krugova, emituje i širi ta specifična pozitivna blogerska energija, pa ti dodje milo i što si u tom društvu, što ih čitaš i što si čitan, što te neki tekst natera na dugo razmišljanje, obogati, informiše, usreći ili rastuži... baš kao i tvoj nekoga.
I sreća, moja, takodje, što ovo anti-blogersko naklapanje, ponavljam, autorke koju inače uvažavam, nisam pročitala u vreme početničkih blogerskih preispitivanja, kada mi se broj čitalaca nije mesecima micao od jednocifrenog bledog podatka,koji me nije mnogo onespokojavao, ali je s razlogom nametao pitanje - zašto? Da odustanem? Ćemu?
Pročitati da neko s majmunima uporedjuje ljude u čije kolo kanite da se uhvatite, da prostite, nije nimalo ohrabrujuće, niti može doprineti da se osećate dobro dok istražujete mogućnosti neta, bloga,pa i sebe sama.
Saznati, da neki ozbiljni ljudi koje cenite i za koje verujete da su informisani, ama baš ič nemaju pojma o onome što pišu, pa još da ih toliko nekih, takodje neobaveštenih i, prema blogerima očito nedobronamernih , ljudi, podržava u tome, sa sve onim ironijom otrovanim strelama uperenim u njihovom pravcu, može u samom korenu saseći vašu nameru da otvorite blog.
Oduvek je bilo ljudi koji su omalovažavali druge ljude. Pa još ako bi ti, drugi, pokazali inicijativu, ambiciju, želju da urade nešto , pa još ako to dobro rade, e, onda bi se debelo zamerili onima , koji misle da su jedini i Bogomdani, i da je samo ono njihovo "vjeruju", za sva vremena za sve, i ko je taj ko će s njihovog polja odvlačiti poglede i pažnju zabludelih netalentovanih, ali znanja željnih ovčica, koje su se do juče samo njima i u njihovom ataru divile?!
A niti su ti, drugi, koji su eto dobili priliku da pokažu kako se može lepo pisati i za dž, ne samo za honorar ili sigurnu platu, majmuni , niti su posetioci njihovih blogova ovčice koje i ne znaju šta je dobro i koje se moraju zadovoljiti štivom koje im ti, Bogomdan, i svi koji pišu SAMO za novine, servirate!
Za ovu priču nije najvažnije, ali da krenem od sebe - novinarstvom sam počela da se bavim 1983. godine, nije mi stalo ni do kakvog, a najmanje ispraznog eksponiranja, svakodnevno sam objavljivala tekstove, ne samo iz ekonomske oblasti što mi je struka, već i iz mnogih drugih oblasti, napisala sam se svega i svačega, hvalili su me i osporavali, neki me nisu nimalo voleli ali su me poštovali, neki su mi pretili da će me tužiti...
Dakle, to što ne mašem svojim profesionalnim iskustvom, ne znači ni da sam amater, ni da sam nepotkovana za pisanje, ni da sam - majmun. Koji tipka po tastaturi i iz čijeg tipkanja izlaze netalentovane reči i rečenice onoga ko je željan malo nekakve medijske pažnje!
Kao što to nisu ni stotine onih blogera čije tekstove sa zadovoljstvom, često i ushićenjem, čitam, sve i da od novinarstva poznaju samo to da su na prvim stranicama novina političke, a na zadnjim, sportske teme. Načitala sam se toliko lepih, kvalitetnih, pametnih, informativnih, ma, svakojakih tekstova, na blogo stranicama, da slobodno mogu reći - srećna sam što jesam, i zahvaljujem Tvorcu na tome što je stvorio kompjuter i internet i blog, baš i kao i na tome što je stvorio Dostojevskog, Tostoja, Gogolja, Perl Bak, Ivu Andrića, Mešu Selimovića, Stendala, Cvajga, Dučića, pa i MirJam, što da ne...
Novine koje se štampaju imaju puno razloga da se osećaju ugroženim, ne samo od strane net portala, već i od samih blogova. Jer,ako blogovi imaju milionsku posećenost, normalno je da je velikim delom u pitanju i čitalačka pažnja odvučena s njihovih strana! Ako o mnogim dogadjajima gradjani mogu najpre da se informišu na blogu, zamislite, ne na stranicama novina koje se sve manje bave ozbiljnim novinarstvom, a sve više poprimaju žutu i pink boju, sasvim je normalno da će tiraži, ionako mizerni, nastaviti da padaju.
Biće da je to u pitanju - neobaveštenosti ( što je podvrsta ili posledica amaterizma) i - strah. Naravno, od konkurencije. Koja ne čeka da joj se isplati honorar, pa da potrči. Koja ne kaže, nisam dovoljno plaćen, da bih rizikovao... Koja ne kaže, nije me briga, na odmoru sam... Koja ne zažmuri nad temom, zato što - nisu moja posla... Koja, puna srca i duše, iskreno, bez kalkulisanja, sabiranja i oduzimanja, bez straha od blama i- štaćešef(bilo koji)dakaže, korača za svojom idejom. Da napiše dobar tekst, da bude aktuelan, zanimljiv, da nekome pomogne, nekoga iskritikuje , opomene...
Pa šta i da bloger nije najtalentovaniji pisac na svetu? Ne možemo svi da budemo talentovani kao neki, tamo, koji misle da su talenat oni izmislili! Oni imaju svoju publiku, od kojih neki aplaudiraju i na nebuloze kakve sam navela, a neki ih kritikuju. Baš kao što i blogeri imaju te, svoje čitaoce, verne manje ili više, prisutne češće ili redje, kritički raspoložene, kad osećaju da je potrebno, a rukama pruženim u aplauz, kad im se prohte. Kad je za njih dobro to što su pročitali.
A to, dal za njih neki kažu da su netalentovani i da zato čitaju blogove, a ne njih, jedine i Bogomdane za čitanje, neka obese mačku o rep.
Nadam se da je i autorka linkovanog teksta to shvatila, u medjuvremenu.
Сузана Филиповић преко Google+
пре 1 године - Дели се приватно
·
Одговори
Bravo :) Svaka ti je reč na mestu :)
ОдговориИзбришиNisu ni svi pisci sveznajući i ne moraju imati lepo mišljenje o blogerima, ali malo poštovanja prema osobama koje se late pera, pa bilo to i ovo kompjutersko, ipak sam očekivala od uvažene književnice :)
I ja sam iznenadjena.I neobaveštenoću i nevaspitanjem.Hvala ti.
ИзбришиVolim pisanu reč, neku više-neku manje. Ako mi se ne dopada stil il' tematika, preskačem određenog pisca i tačka. Za one koje volim čitati, moj naklon.
ОдговориИзбришиBaš tako A ko jos, nije u nekom peridu čitao i najprostije ljubavne vikend romane?
ОдговориИзбришиKomentar pišem a da nisam pročitao tekst na koji si linkovala. Zato ću svoje mišljenje dati na ono što si ti napisala.
ОдговориИзбришиIma jedan novinar koji je svoje tekstove sabirao u knjige, koji čini mi se svu snagu svog cinizma upire da bi potcenio blogere. Pokušavam da nađem link na netu, ali ne uspevam ovako na brzinu. Komentar koji ću dati, ipak, nije na brzinu, jer sam dugo razmišljao o tome što je taj novinar rekao, o njegovom stavu. Dakle, po mom mišljenju ključ je u slobodi. Jer on, kao i svi novinari u vreme kada je on počinjao, a verujem i sada - mora da se izbore za novinski prostor, a mi blogeri ne moramo. I sad: on je stara garda ratnika, on je "krvario" za svoje mesto, pa se pomalo oseća i arbitrom da kaže ko sad to sme a ko ne sme da piše. I verovatno mu smeta činjenica da je "njegovo radno mesto arbitra" ukinuto. Pogrešio je, na njegovu žalost, vreme, ali to mu, očito ne smeta da vređa blog kao medij.
Da je moj blog rekao bih ime i prezime tog novinara, ovako neću (valjda ćeš me razumeti). Reći ću samo da sam dve njegove knjige pročitao, da ga u njegovom listu pročitam s vremena na vreme (kad izađe na netu), ali otkako je pre par godina pisao o blogerima i blogu na način na koji je pisao, rado ga zaobilazim.
Da ti onda dočaram - uz njeno pljuvanje po blogovanju, koje je omalovažavanje svih koji se usudjuju da pišu, kao da do sada, na drugi način, nisu takodje pisali i talentovani i netalentovani i kao da knjige nisu izdavali i jedni i drugi, nego je sada za sve to kriv blog, nadovezali su se komentari onih za koje sam sigurna da ni jedan jedini blog nisu pročitali. Čuli su, samo, za tamo neku pojavu na tom netu da neki ljudi, s kojim pravom i ko i je dozvolio, pišu nešto o svojim osećajima, mislima i doživljajima i da time ugrožavaju - bem li ga šta i koga, al svakako nisu podobni. Nit poželjni.
ОдговориИзбришиSva sreća, pa su im uspešno oponirali oni drugačijeg stava, uspešnije, kažem, verovatno stoga što su oni jedini znali o čemu pišu.
Ostavih ja komentar i na njenom tekstu, ako ga objave ;) Ako je i od nje, mnogo je.Strah malicioznost, ljubomora, generalizacija, usko, blinkerisano razmišljanje itd. Lepo si joj "objasnila", a bilo bi lepo da dođe i da pročita, ne samo ovaj tekst i komentare, već i da malo poštenije "pročešlja" blogove, jer, ipak ne mogu svi u isti koš.
ОдговориИзбришиJa se zaista nadam da je u medjuvremenu uvidela koliko greši.
ИзбришиBravo za tekst i stav!
ОдговориИзбришиIsti tekst gđe Arsić svojevremeno je i mene inspirisao, a dok sam se bavio stavovima iste, otkrio sam i da je to što je napisala - uglavnom je - prepisala...
http://preslicavanje.blogspot.com/2010/10/sunce-mu-blogovo.html
Zapazila sam taj kometar, i kako vidi, nije imala hrabrosti da odgoovri na njega. Hvala.
ИзбришиSuzana Tijanic
ОдговориИзбриши18.08 (пре 5 минута)
коме мени
Suzana Tijanic је оставио нови коментар на ваш пост "MISLI POZITIVNO, UPRKOS SVEMU - UINAT SVEMU":
Draga Negoslava, ne bi trebalo da te dotiču ove reči iz teksta, jer ona zarađuje pare na taj način. Ja pišem blogove jer tako hoću, može da ih neko čita ili ne, to nije moje jedino zadovoljstvo, već neka vrsta "pražnjenja",da li to nekom odgovara ili ne, to nije moj problem. Ako vidim da su mi blogovi posećeni znači da ljude interesuje to što pišem, i drago mi je. Na blogovina sam pročitala puno korisnih tekstova, putovala, uživala, makar na trenutak mi je bio osmeh na licu( na tuđim blogovima ). Nisam provodila vreme po smrdjivim kafanama, odala se alkoholu, već radila nešto korisno za mene, a možda i za onog ko čita te blogove. Dok je sveta i veka, biće onih koji su kontraši :) Osmeh draga moja :) Ljubi te tetka Saveta :)
Iskopirala sam komentar, jer znam da se odnosi na ovaj tekst - i slažem se sa tobom, hvala.
ИзбришиPa, oki, deluje mi novinarka koju citiraš kao neko ko bi mogao da bude sklon elitizmu, a samim tim i osnovnom neoliberalnom principu - ili si kvalitetan ili propadaš (u prevodu - crkni). Drugi neoliberalni princip je konkurencija... I sad, šta da se radi, ako se neki kolumnista oseti ugroženim od gomile majmuna, to više govori o njegovom kvalitetu, nego o majmunima...
ОдговориИзбришиUzgred, pitanje je koliko je velikih pesnika kroz istoriju skončalo ne napisavši niti jedno slovo, zato što su bili - nepismeni...
Išavši za principom koji promoviše novinarka, nije trebalo otvoriti ni škole... Posledično, možda će se naći neki ''majmun'' da izmisli - struju... ???
(Oblogovan)
E, super da si pomenuo struju, meni se nije uklapalo to ime jer sam navela sve same pisce.
ОдговориИзбришиKada neko ima dovoljno smelosti, da ne kažem obraza, pa potpiše tudji pljuvački tekst, naravno uz to uzme honorar, onda se podrazumeva da neće ni da se obavesti o onome o čemu piše. Jer, da je obavešten, on bi napisao svoj tekst.
A kada je kvalitet u pitanju - iskreno, medju blogerima postoji toliko ljudi koji pišu bolje od većine novinara, pa sam sigurna da bi se i novine bolje kotirale da angažuju nekoga od njih. Makar kao kolumnistu.
Oni na blogere gledaju kao na konkurenciju ali zapravo blogovi mogu da im budu odlični saradnici.
ОдговориИзбришиAh ti mali nemaštoviti ... ;)
Izvini, promaklo i je da odgovorim - verovatno je tako, zato nam i mute vodu. Hvala ti.
ИзбришиNeco, bravo za tekst. Pročitala sam i ovaj drugi, linkovani tekst i zaista me je povredio. Ne mislim da smo svi mi koji pišemo blogove majmuni. Žao mi je što se niko iz organizacionog odbora Blog opena nije oglasio i dao svoj komentar tamo.
ОдговориИзбришиSmeta konkurencija. Pored konkurencije ja tu osećam i egoizam, i povređenu sujetu, sve to pomalo. Ali, neko ko sebe predstavlja ozbiljnim autorom, i ko u svom tekstu spominje Andrića, Tolstoja i ostale velikane književnosti, nije smeo sebi da dopusti prosto vređanje.
Uvreda je ta reč -majmun. Boli. Smeta.
Možda napišem i tekst o ovoj temi na svom blogu, dobila sam inspiraciju.
Nemoj možda, napiši obavezno. Ako se od napada valja braniti, onda da budemo glasniji. Pozdrav i hvala.
ОдговориИзбришиNemam šta da dodam. U stvari imam. Malo je iritira elitizam u bilo kojoj oblasti. Bogom dani (jer su ranije počeli) i ostali koji bi sada da hode stazama koje su oni utabali.
ОдговориИзбришиZašto neko ne bi pisao o svojim uspomenama iz detinjstva? Zašto neko ne bi pisao o svom muzičkom odrastanju? Zašto neko ne bi pisao kako su recimo mačke uticale na njihov život. Ako je bezveze niko iz neće čitati pa ni najbliža familija, a ako je dobro, čitaće ih i malo šire od ulaznih vrata :) Nisam čitala njen tekst koji je bio inspirativan za početak - moje blogovanje je inspirisano nekim drugim stvarima. Mesta na ovom virtuelnom nebu ima toliko da smo svi mi mogli apsolutno nikada da se ne sretnemo i da poput majmuna lupamo po tastaturama i prekraćujemo vreme. Ako to što pišemo može da bude knjiga - sjajno. Ako baš i nije za knjigu, ali mi recimo neki baja sa viškom para reši da plati izdavanje, ni to ni po jada.
Sad će ova moja izjava zvučati kao izjava uvređene snaše - ali meni se, recimo, knjige autorkine nisu dopale - kupila sam i poklonila, a retko kad poklanjam tako bez razmišljanja - a ona je opet cenjeni pisac, nagrađivana, čak mislim da smo kolege po obrazovanju.
Opet ne kažem da žena piše loše. Ne. Samo mi verovatno u tom času nije "legao" način na koji piše, ali cenim i trud i vreme i inspiraciju, i hrabrost i pamet. Sve, ali nikad je ne bih vređala... i mislim da je i ona nešto drugo htela da kaže navedenim tekstom, a mi ga možda pogrešno razumeli...
Naknadno sam saznala da je veći deo teksta prepisala. Ko zna, možda je pritiskao rok za kolumnu, pa se žena snašla?
ОдговориИзбришиA o onima koji su ranije počeli - nekima se stvarno ne može ni prići, kolko su digli nos u svojoj uobrazilji.A tek koliko im smeta konkurencija - toliko da mi je jedna, iskrena, priznavši da je formalno član nekog blogerskog klana, javno priznala i to da je dobijala packe kada bi me javno hvalila, jer, zaboga, šta će biti sa nama, ako priznamo da medju novima ima dobrih i možda boljih
. A opet, neki su toliko normalni i divni i predusretljivi, da te prosto iznenade time koliko su, takvi, fini i plemeniti i normalni, al opet, shvatiš da smo svi mi samo ljudi.
Moja blog drugarica s Wordpressa, Iva, nikako ne uspeva da mi pošalje komentar, pa sam se ja potrufila da ga iskopiram i postavi u njeno ime. Ako neko zna razlog za ovu nemogućnost, još neki su se žalili, molim za odgovor. A Iva kaže -
ОдговориИзбришиМного је разлика између новинара и блогера. Једна од основних је то што новинари раде за плату, обрађују теме које су им задали уредници, у облику, форми и величини, коју су одредили уредници.
Блогери пишу за своју душу. Обрађују теме које им се учине занимљивим. Не воде много рачуна о словним знаковима, о томе да ли се наслов уклапа на простор који је предвиђен за текст. И оно најважније, блогери (или бар већина) пише оно што заиста мисли.
Новинар, осим ако није "познато перо" мора да се увек бори за простор. Мора да се бори за наклоност уредника. Да води рачуна да буде актуелан. Њему не сме, или бар не би требало, ништа да промакне.
Блогер има простора колико жели. Пише кад хоће, колико хоће, како хоће. Не мора да "јури ексклузиву" која ће му донети поен код уредника или кандидатуру за неку новинарску награду.
Некад је информација била све. Новинар са везама/контактима, сопственом архивом је увек био у предности. Данас, у доба интернета, свако има неку архиву, може се доћи готово до сваког податка. Довољно је укуцати првау реч у претраживач.
Да је госпођа Љубица Арсић своју критику усмерила на ту страну можда бих могла и да је разумем. У смислу да данас свако за себе каже да је новинар, иако није ни Н од новинара.
(у вези тога пре пар дана нас пар се враћамо из шетње са керовима и један клинац који је ишао са нама, 5-6 разред, прича о тоне како Макси мења име, како Лидл долази у Србију, како... Комшиница га пита Како то све знаш? А он "мртав ладан" одговара: Ја сам новинар, морам да знам! Дете је члан неке новинарске секције у школи и представља се као новинар.)
Острашеност према "новинарима" разумем, али према блогерима не. Нити су блогери неписмени (писменији су од великог броја новинара, спикера, водитеља, лектора, а о неким јавним личностима и да не причам), нити им краду простор у новинама, нити претендују да постану главни уредници.
Пишу за своју душу. Оно што желео, оно што мисле. Без директива.
Можда то боли толико да изазове "рафалну пљувачину" поменуте госпође...