ZAŠTO VERUJEM DA JE ISTINITA PRIČA O 3000 DINARA DNEVNICE ZA BRANJE JAGODA



     Mediji su objavili informaciju - i pored toga što se na branju jagoda može zaraditi i do 3.000 dinara dnevno, na njivama nema dovoljno berača.

     Za mene, to je dokaz onoga što oduvek tvrdim - u ovoj zemlji, ma koliko bila siromašna, niko ne može da bude gladan, ukoliko hoće da radi.

    Za neke, razlog za sumnjičavo vrtenje glavom, uz primedbe da nije baš tako, da se pare dobijaju ko zna kad, da je reč o mnogo teškom poslu i da se ne može zaraditi baš 3.000 dinara. Pa i da ne može tri, ni dnevnica od 1000 dinara danas nije mala, kažem, pa neka me grde svi koji misle suprotno.


     Nisam se lično uverila, tako da se ne bih usudila da se kladim, ali dozvoljavam sebi da kažem kako verujem da je ova priča, nezavisno od toga da li je reč o jagodama, višnjama, krastavcima, jabukama, kukuruzu ili krompiru, istinita. I da je istina da upravo oni koji najviše kukaju na to da nemaju i da su ugroženi, odbijaju da rade, bar u sezoni. I tako zarade više od one socijalne pomoći na koju se oslanjaju čitavog života, na grebanje od babe, tate, strica ili tasta.

     Argument - par decenija imali smo , ne tako veliki voćnjak pod višnjama, koji je zahvaljujući velikom trudu mog oca radjao i do šest tona godišnje. Pa smo, zbog toga, stalno imali radnike-berače. Od kojih su neki bili stalni, kada je rod nešto manji, a povremeno smo, kada bi rod dostizao tih šest tona, uzimali i neke nove. Povremeno je na njivi od 30 ari bilo i po 30 berača odjednom.

     Stalni berači su voleli da ih bude što manje, kako bi berba trajala što duže, a opet, nama je odgovaralo da berbu obavimo u što kraćem roku, najpre stoga što je stalno bilo nekakvih problema s otkupom, s gajbicama, s koječime, a zatim i zbog toga što bi redovno baš tih dana , početkom juna, kiša često ometala berbu i produžavala je. Uz rizik da se pojave i crvi u višnjama.

    - Čekam tu vašu berbu čitave godine, govorila je teta Mladenka, jedna od najboljih beračica, koja je za tri-četiri dana zaradjivala i više od sto maraka, fantastičnu sumu za to vreme.
    - Nemojte da zovete nove berače, molila je komšinica Zora, isplanirala sam ove godine da kupim nešto za šta mi je potrebno pet dana berbe.
     - Zašto mene ne zovete da berem, odjednom se naljutio prvi komšija, zaboravivši da mu je pre tadašnje krize bilo poniženje da bude berač višanja.

     I danas, kada je cena višanja toliko niska, da jedva pokriva tanku beračku dnevnicu i tek  troškove za održavanje preostalog dela voćnjaka, komšija s druge strane njive, Goran, insistira da ga zovemo u berbu. Nije u pitanju više ni zarada, koja je nekada bila lepa dopuna kućnom budžetu, već želja da se održi komšijska tradicija. Da se ispoštuje ono što je nekad bilo. Pa zbog toga, tradicionalno, odvoji i koji dan godišnjeg odmora. A ne mora. Mi možemo naći drugog berača, a i njemu ta para danas ne znači mnogo.

     Da ne zaboravim - poslednjeg dana berbe svi su uredno dobijali zaradjeno. Čekali su, par dana, samo onda kada je rod bio najveći, a otkupci počeli da zabušavaju s plaćanjem. Ali, svi su bili uvek isplaćeni.Nama se dešavalo da pare od otkupaca dobijemo i kroz godinu dana, jednom uopšte nismo ni naplatili, a jednog otkupca smo morali da tužimo i tek kroz dve godine da dobijemo pare, do tada već obezvredjene inflacijom.

     I zato uvek branim proizvodjača. Onog, koga mnogi zovu gazda, a on je najveći rob posla kojim se bavi. Jer, on je morao da kupi njivu, pa rasad, pa da plati sadnju ili angažuje porodicu oko nje, da neguje, plevi, okopava, prska, ulaže svoje pare - a kada dodje do berbe, onaj koga, zaboga,  bole ledja i ne može da se saginje  i kuka kako je posao težak, hteo bi da zaradi više od njega. Baš kao i onaj nakupac, koji bi da se obogati od dve preprodate gajbice jagoda, o kojem sam nedavno pisala.

    Džaba ću, na kraju, da ponovim kako nema leba bez motike, kada me mnogi neće razumeti. Ili će me shvatiti pogrešno.

A onda i dalje stižu argumenti - kao ovaj.



SLEDEĆI TEKST - kakvim se sve podvalama služe neki  berači ne bi li maznuli što više para za što manje rada

4 коментара

  1. Sve je baš tako!
    U vreme kad sam živela u Ivanjici, jedno vreme smo gajili maline, gajili i brali.
    No, kako nam je selo bilo daleko, a cena pala, prestali smo.
    Onda je posle nekoliko godina cena bila bolja, a mi smo uzeli parcelu da beremo za 40%, tako je onda bilo.
    Znamo da smo od komšije čije su maline bile, prevareni u pogledu zarade, ali to je manje važno.
    Važno je da smo svakog jutra i nas dvoje i naše ćerke ustajali u pola pet, da bi bili u malinma u pet i obrali ih do podne. naše ćerke su tada imale 12 i 13 godina.
    Sada moj brat od tetke plaća za branje jagoda 2000 dnevo u Guči.Želi da ide na branje moj muž i moja starija ćerka, ali oni su uporni da ne dolaze, ne brane, doduše, ali moja tetka kaže da je mnogo teško i da oni ne bi izdržali. Zaista branje jagoda je najteže jer si stalno u istom položaju, maline su visoke, pa se malo saginješ, malo ispravljaš, telo se kreće, menja položaje, a najgore je kad radiš stalno u istom položaju, a dan dugačak.
    Ipak, trebalo bi pokušati.
    Mislim da je mom bratu i tetki neprijatno da im moj muž radi te poslove, iako je pomagao oko zalivanja, presađivanja i drugih poslova pre berbe, kad smo se zaticali kod njih.
    Sada nemamo novca ni da odemo u posetu.

    ОдговориИзбриши
  2. Ja ne sporim da je teško, štaviše, i sama sam radila barabar sa radnicima i sve osetila na svojoj koži. Ali, ako je mnogo teško savijati se ceo dan, sigurna sam da se s lakoćom može zaraditi bar hiljadu dinara, što je više uzme li se u obzir da su obezbedjena i bar dva obroka.
    I znam, kako već rekoh iz iskustva, koliko je i vlasnicima poljoprivrednih imanja teško, jer i njima zakidaju svi, od države do nakupaca.
    A šta da ti kažem, moguće je da vaši rodjeci kažu nemojte, iz pristojnosti, a zapravo ne bi imali ništa protiv.




    ОдговориИзбриши
  3. Da ne ostaneš gladan u redu,samo ne znam kako od toga platiti grejanje,struju...obući se,obući dete platiti knjige,ne daj Bože neku ekskurziju...da,baš lepo milina pomisliti kakav divan život,ili sramna degradacija čovekovog rada

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Iskreno, za mene je daleko veća degradacija, ne samo rada nego i čoveka, ono što se dešava u pogonima stranih "investitora" koje je u stvari izgradila država, odnosno svi mi. Ovo je, doduše, stari tekst, ali istu tezu ponavljam: niko u ovoj zemlji neće umreti gladan ako ne odbija da radi. E sad, što je tako kako je i što socijalni slučajevi imaju veća primanja od onih koji su, kao, zaposleni... to je tragedija svih ovih naših tranzicionih tragedija. Ne znam šta da kažem...

      Избриши

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email