KAKO NEKI BERAČI (VIŠANJA) ŽELE DA SE OBOGATE NA TUDJ RAČUN

     Ne, ovo nije priča o onom, toliko puta pominjanom, najbogatijem beraču višanja svih vremena, na ovim prostorima, a i šire. Priča je samo pokušaj da vam dočaram načine kojima se služe neki ljudi, kojima verovatno ponekad neka sitna prevara uspe i koji, slobodna sam da zaključim, koncipiraju svoje ponašanje na sitnim podvalama i prevarama. Pa se posle žale svima kako im ne ide u životu... kako je svet surov , kako se satrše od posla, al od toga nema vajde...

     Pomenuh već u prethodnom tekstu, al da ponovim  za one koji su ga propustili - osim stalnih berača, naših poznanika, prijatelja i komšija, onih godina kada je rod višanja bio enorman, morali smo da primamo i nepoznate ljude. A kriza je, kao što znate, bila velika - besparica, besposlenost, nestašice, redovi, ma, pomenulo se, ne povratilo se. Pa je odjednom bilo toliko prijavljenih, da smo neke i odbijali. A koliko juče, nisi mogao da nadješ berača, ni svećom da ga tražiš.

     Okupimo se ujutru, rano, na njivi, svako dobije svoj red višanja, svoje gajbice, svoje prvo piće da se nazdravi i plakne grlo, pa krene berba.


     Članovi iste porodice okupe se u jednom redu, ako im se ne dopadne onaj sledeći - u svakom voćnjaku postoje i stabla sa sitnijim rodom, visokim granama zbog kojih se koriste merdevine, nedozrelim plodovima, koji se preskaču...  Čim im se dopadne neki red, koji čeka sledećeg berača, potrče ka njemu. Ostali negoduju - ili odmah neka zauzme svako svoj red, ili neka započeti isteraju do kraja, pa tek onda krenu u sledeće, a ne da biraju redove... Ne znaš kako svima da udovoljiš, pa ćutiš.

     Neki poveli i sitnu decu. Osnovce. Koji prvog dana berbe "naberu" ubedljivo najviše višanja. Dok, istovremeno, oni koji su do sada bili najbolji berači, podbacili. Al ćute.
     Muka te natera da menjaš pravila. Ne ostavlja više svako svoje pune gajbice  gde želi, nego ih iznosi ispred svog reda i tu redja.
     Na kraju dana, najbolji berači opet imaju najviše nabranih višanja. Ona deca, podbacila, debelo. Nisu bila u prilici više da svaki čas otrče do tudje gajbice i napune svoje male kante onim što je neko drugi nabrao.

    Al opet, kad uredno popišemo broj gajbica svakog berača, pa ih posle saberemo, obavezno fali nekoliko komada. Kad je manje, oćutiš. Ne znaš ko je pošteni lopov. Al, ni oni ne umeju da stanu, pa sledećeg dana povećavaju prevaru.

     Prilazim jednoj grupi , novodošli, sve neki poznanici. Kolko gajbica imaš ti? Sedam, kaže. Ti?Šest. Ti, osam. Ti? Sedam. Od njihovih 28, vidim sammo 25gajbica.
     Koje su tvoje, pitam prvog. Ove ovde - pokazuje na četiri naslagane i  tri malo dalje. A tvoje? Ove - pokazuje svojih šest. Tvoje? Pokazuje na pet svojih i tri, na koje je pokazao i onaj prvi... Pa dobro, jesu li tvoje ili njegove? - Paaaaaaaaaaa...zajedno smo ih  brali.

    Polje je, nekima je daleko da odu do poljskog WC-a, na obližnjoj, drugoj njivi. Pa odu do napuštenog voćnjaka, gazeći travu do kolena. A u travi - par prepunih gajbica. Sklonio neko, da se vrati večeras, kad odemo svi, po njih. Pa mu se na kraju dana zahvalimo na saradnji, isplatimo mu zaradu  ... a on se vrati naredne godine i polomi sve tek zasadjene mladice, tamo gde su se stare osušile. Videle ga komšije. Pa pocrveni kada nas sretne.

     Gajbica, kada se napuni kako valja, teška je 15 kilograma. Višnje se beru tako da nema peteljki i lišća u gajbicama Neki o tome ne vode računa, više je lišća u napola napunjenoj gajbici, nego višanja. Pa se bune kada im se računa 13, a ne 15 nabranih kila. A moraš, jer, u suprotnom, bune se oni, pored njega, koji beru kako valja. U čijim gajbicama možda  ima malo više od 15 kila. A ne možeš svaku gajbu da meriš, računa se prosek.

     Prodješ kroz deo obranog voćnjaka. Samo u nekim redovima neobrane visoke grane. Zalud merdevine, zalud objašnjenja da se bere sve redom, samo se ostavljaju najsitnije i nesazrele višnje. Zalud prihvatio uslove kada je došao. Pa se i takvom zahvališ na kraju dana. Jer, ako njemu to prodje, kako ostalima objasniti da se i višnje na visokim granama beru? Ruku na srce, neki od tih, stalnih, sami odu s meredevinama i oberu ono što "novi" preskoče.

     Svako na kraju svakog dana može da ponese kesu punu višanja. Komšiji iz obližnje zgrade to je malo. Pa se vraća, kad se smrači, po nekoliko puta, da nabere koliko mu treba. Ima, čovek, veliku porodicu, dodju i ćerke da pomažu majci kako bi sve to što tata odnese kući preradile. Ne pitaju ga kako je do njih došao.Ni odakle mu onaj veliki kamen, koji je postavio usred svoje bašte. A na kojem smo decenijama sedeli, ispod velikog oraha, dok odmaramo. Berači kojima je to poznato, kunu. Dabogda...itd. Komšija, penzionisani policajac, Bog da mu dušu prosti, nije ni crveneo kada bi čuo te kletve. Samo je ćutao. Ne znam da li je znao da znamo...

     Tokom celog dana kuvam kafe, nosim sokove, pivo, rakiju, kolače,skoknem do dragstora po sladoled. Odsad ću samo kod vas da berem, kaže komšika, oni tamo samo divku skuvaju ujutru i to je sve. Jednog dana, nestane rakija, koja je obično ostajala i za ujutro. Komšija se drži za drvo, lelujajući se. Moli me da donese još rakije. Otac zabranjuje. Od tada, pravilo je da se rakija pije samo uveče, kada se završi berba za taj dan. Komšija je otad trezan. Ne traži, uredno čeka veče...

     Svake godine , redovno, neka muka s gajbicama. Ili ih nema, pa se preskaču dani, ili ih daju na kašičicu. A svi došli da beru, pa se snalaze. Kriju gajbice po travi, kako bi se obezbedili da beru do večeri. Dok neki, nenavikli na otimanje, nemaju rezervu. Pa se ubedjuješ sa onima koji ih imaju, da nećeš sedeti ceo dan u voćnjaku i čekati samo njih i da bi trebalo da ustupe uzurpirane gajbice. Da svi beru sve dok ima praznih gajbica. Pa se ljute i svadjaju. I misle da su u pravu.

     Ništa bolja priča nije ni ona vezana za otkupce, nakupce i sve vrste onih koji bi da najviše zarade i ušićare na tudjoj muci. Repertoar njihovih prevara je izuzetno bogat . počevši od toga da uopšte ne plate rod ili ga plate s ogromnim zakašnjenjem ili, pak , tek onda kada ih tužite.
 
     Zahvaljujući lopovluku jednih, ja sam prestala da budem berač. Te godine, kao i svake, nalazila sam vremena da izmedju kuvanja kafa i posluživanja ića i pića, i sama stanem u red i berem višnje. Kada je došlo vreme naplate i sravnavanja računa - nekako su nas prešli ubedjujući nas da je najbolje to obaviti na kraju, a mi pristali da nas prevare jer je u pitanju bio zet naših komšija iz sela, ispostavilo se da nigde na njihovom spisku nema baš te količine koju sam ja nabrala. Mnogo kasnije, kada sam srela njihovog čoveka koji je vodio spisak, saznala sam da su ga naterali da taj spisak skrati, ne nadajući se da će precrtati baš moj učinak. Dobro, zahvaljujući tome odlučila sam da više ne budem aktivan berač, a kako je namešteno da se u životu svakome "poštenje" vraća na pravi način, naš otkupac je vrlo brzo propao i postao portir u Kliničkom centru. Valjda su ga i odatle izbacili, takodje zbog "poštenja".

    Jedne godine, opet, desilo nam se da na otkupu pronadju, navodno, crve u višnjama. Što podrazumeva cenu po kojoj se više isplatiti odreći se berbe. Kada je moj otac saopštio to beračima, tako su se razleteli po višnjaru, pokušavajući da provere da li zaista u višnjama ima crva. To, što niko nije pronašao ni jednog jedinog, uverilo nas je u to da su otkupljivači podmetnuli neke tudje crve, kako bi snizili cenu višanja. Da su bili pošteni, više bi zaradili na otkupu veće količine - te godine je bila nestašica. Ovako, promenili smo mesto prodaje.
   O zakidanju na vagi i ostalim zafrkancijama, ovoga puta neću.



     Sva sreća, pa su voćnjaci ostarili baš kad im je bilo vreme. Cena višanja je toliko niska, da ne obezbedjuje ni pokrivanje osnovnih troškova. Od one godine kada je bilo jedva da se plate berači i pokrije deo troškova za oržavanje višnjara, nema klasične berbe. Dodje Goran, sin pokojnog čika Dragija, sam ili sa ženom, pomogne da se pokupi ono malo roda. I to je sve.

     Ne radja više ni ona mala višnja u njihovoj bašti, pored naše kapije. Prodjem kroz čitav naš veliki voćnjak, pa pored onog manjeg i ne uberem ni jednu višnju. Onda dodjem do kapije, stanem uz njihovu i kažem, izvini čika Dragi, meni je jedino ona slatka. Dajem ti najveću višnju u zamenu.

      Isplakala sam se kada su mi, mnogo godina posle njegove smrti, ispričali kako im je zabranio da je beru i nazvao je - Negina višnja.