Kanim se, već duže vreme, da napišem tekst o tome kako, s posebnim zadovoljstvom, primećujem da se običan narod sve više oglašava i sve češće reaguje na svaki vid nepravde i nekorektnog ponašanja. Na ulici, u prevozu, u prodavnici, u lekarskoj čekaonici, u redu - svugde gde ima razloga i potrebe da se reaguje. Zato što neko maltretira nekoga, što su kontolori u busevima, posebno beogradskim, bezobrazni i nasilni, što šalterske službenice u domovima zdravlja zakeraju i kad ne bi trebalo i izigravaju veću vlast od pape, što prodavci u trgovinama zakidaju na kesama pa vam sve poispada a još niste ni izašli iz marketa, zato što deca ne ustaju starijima i nemoćnima u busu, što bezobrazni i nevaspitani sugradjani zloupotrebljavaju svoju decu kako bi preko reda stigli na red...
Od kad znam za sebe, bunim se i negodujem na nepravdu svake vrste. Najviše sam se raspravljala i suprostavljala kontrolorima u gradskom prevozu, uvek s redovno kupljenom kartom, zato što su pripadnike takozvanih ugroženih grupa puštali da se voze bez karte, i ne pitajući ih ništa, dok su nas, ostale, strogo kontrolisali, da im slučajno ne promakne neki švercer. Sukobljavala sam se i sa kondukterima i sa kontrolorima, sa svima koji ne poštuju red i provlače sebe ili druge preko reda... I gotovo kao po pravilu, ostajala usamljena u toj svojoj borbi protiv nepravde, čudeći se ljudima koji dozvoljavaju da njih ili nekoga pored njih ugrožavaju, a da se oni ne usudjuju ili ne žele ni prstom da mrdnu.
Ne znam šta je razlog iznenadne i, za mene ni malo očekivane promene ponašanja mojih sugradjana, tek, odnedavno primećujem da imam sve više istomišljenika. Onih, koji će, ako ne prvi, reagovati kada neko drugi digne glas protiv neke nepravde. Koji će se suprostaviti nasilniku na ulici, u nekom redu, na šalteru.
Sveopštu žaslosnu apatiju zamenjuje, polako ali sigurno, spremna sam u to da verujem, rešenost ljudi da prekinu ćutologiju i baš-me-briga-ako-ja-nisam-u-pitanju ponašanje.
Kad voda dodje do guše, i neplivač počinje da mlati rukama, nastojeći da se održi iznad nje. Mora da je to u pitanju. Mora da smo konačno shvatili da se niko drugi neće potruditi da nas zaštiti od bahatosti, nevaspitanja, nekulture, bezobrazluka... ako i sami ne pokažemo da nam to smeta, da nije u redu, da se ne sme više tako. Da se ne sme tolerisati svaki vid nekorektnog ponašanja, nad koji smo, koliko juče, bili spremni da zažmurimo. Sve u cilju prividnog sopstvenog mira. Sve iščekujući da to reši neko drugi.
I na kraju, mada je po važnosti trebalo da se nadje na početku, najaktuelnija i životno jedna od najvažnijih stvari - potvrda cele ove priče jeste i ogromna reakcija srpske javnosti, na koju sam izuzetno ponosna, na hapšenje čoveka koji je ubio osobu koja je provalila u njegovu kuću.
U nastojanju da zaštiti svoje dete i svoju ženu i, naravno, sebe, od provalnika, Saško Bogeski ga je lišio života. Time je spasio ko zna još koliko porodica na koje bi nasrnuo pokojnik ( Bog neka mu dušu lopovsku prosti, budući da je iza sebe imao oko 50 kriminalnih radnji).
Gotovo odmah posle hapšenja Bogeskog, počelo je potpisivanje peticije za njegovo puštanje iz pritvora, koju možete i sami potpisati ovde, na Fejsbuku je formirana grupa Podrška Sašku- bezbednost kućnog života, a komentari ispod novinskih tekstova o ovom dogadjaju najbolje odlsikavaju javno mnjenje. Koje je listom na strani čoveka, onog koji će čitavog života nositi žig ubice, samo zato što je sprečio da on sam i njegova porodica budu ubijeni. I kojem je ovo društvo dužno da pruži svaku moguću pomoć i podršku, kako bi lakše preživeo sve što je morao da doživi.
Ustajući u odbranu Saška Bogeskog, Makedonca koji živi u Beogradu, gradjani Srbije, zapravo, ustaju u odbranu sebe samih, svojih života i života svojih porodica.
Položaj lopova, nasilnika, ubica, od sada će se , sigurna sam, meriti po vremenu pre i posle Saškovog dela učinjenog u odbranu života.
Ne bude li Saško oslobodjen, ne iz pritvora samog, nego oslobodjen svih optužbi, ovom narodu je bolje da širom otvori vrata svojih domova i pokloni se svakom lopovu i ubici koji prodje kroz njih.
Zakoni su krojeni po meri bagre a ne poštenih građana.
ОдговориИзбришиAli zakoni postoje da bi se menjali. Ako ne valjaju.
ОдговориИзбришиNa žaalost, postoji u krivici nužna odbrana, a i prekoračenje nužne odbrane.
ОдговориИзбришиTo je jako teško razgraničiti.
Ta granica bi trebalo da bude vrlo tanka, da se nužna odbrana posmatra široko,jer je sve više nasilnika, a sve manje načina da se od njih odbranimo.
Tako je meni život, na poslu svakodnevno u opasnosti,sud nema ni portira, ni obezbeđenje, ali uvek nekkako smirim situaciju.
Samo jednom je zapisničarka zvala policiju, i trebalo je više od petnaest minuta da policajac, jedan jedini dođe, a daleko su sto metara od nas, dok dežurni javi komadiru, dok komandir odredi koga će poslati, dok taj stigne, svi mi smo mogli biti na drugoj strani.
Eto, zato država nema para, a za šta sve ima, a plate sa glavom u torbi su mizerne, jer meni nije život i telo u opasnosti samo na poslu, već i svuda jer ja ne znam ko me može pratiti sve do stana.
Ne opravdavam vožnju u gradskom prevozu bez plaćanja karte, bez obzira na to koliko smo siromašni. Prevoz nije dobro rešen, pa ni cene karata, gde je ovde u Beogradu isto ako se voziš u okviru prve zone dvadeset kilometara ili samo od stanice do stanice 500 metara, no, zašto su budale oni koji plaćaju.
Ne ulazim u to da li je tačna tvrdnja da bi prevoz bio bolji da se plaća, jer su prihodi od bus plusa sve manji, ili bi pare, sramno išle na drugu stranu, mislim na to da se ne može nešto koristiti besplatno, kao što niko ne može u prodavnici uzeti hleb i mleko besplatno.
O ponašanju kontrolora neću, bilo bi previše.
Strašno je to što ni sudije nisu na pravi način zaštićene, jer, kako će braniti nas, ako i sami drhte pred kriminalcima.
ОдговориИзбриши