OSVETA LJUBOMORNOM MUŽU, ŽENE KOJA JE NEKADA BILA LEPA

     Tog leta najviše vremena smo provodili na početku bečićke šljunkovite  plaže , baš tamo gde se završava rafailovićevski pesak, a na tom prelazu dominiraju velike zelene stene i isto takvo kamenje.
     Već prvih dana letovanja primetili smo NJU - ogromnu ženu koja se, posle skidanja isto tolike svilene haljine, pretvarala u gomilu sala koje kipti izmedju gornjeg i donjeg dela bikinija. Možete pojmiti kolika je bila, kada mi čak i iz  sadašnje perspektive mojih  petnaestak kilograma  više nego tada i dalje deluje jako, jako, jako... veliko.
    U početku, kako to obično na letovanjima biva, nismo se ni pozdravljali  onim, dobrojutro,dobardan,  s kojima se počinje tek posle dva-tri dana nemuštih susretanja na plaži. A onda je počelo da nas svakodnevno posećuje i društvo smešteno u Budvi, sa kojim smo se intenzivno družili do kraja letovanja i to na našoj, bečićkoj plaži.
     ONA je u početku ležala na svoja dva peškira, taman dovoljna za njeno ogromno telo, razmenivši po  koju reč sa nama pre dolaska društva, a onda bi se  povlačila u svoju samoću i uživala  blagodetima ljubavnih vikend romana, koji jedini dozvoljavaju bacanje pameti na otavu i pravo  dokoličarenje. Sve dok ne bismo počeli da pričamo viceve i smejemo se grohotom na svaki od njih.
     Tada bi , isuviše teška da bi sebe opterećivala ustajanjem samo da bi ponovo sela nekoliko metara dalje, počela da gmiže ka nama, ne štedeći ni dlanove, ni kolena.
-  Uši će mi izrasti ka vama, od napora da čujem čemu se to tako slatko smejete i da se nasmejem i sama- kao da se pravdala što uznemirava svojim društvom ekipu, po godinama bližu godinama njene dece.


     Tokom podnevnih šetnji u Budvi zaticali smo kako čita svoje vikend romane u hladovini nekog lepog drveta, na kamenoj klupi taman dovoljnoj da stane njeno veliko telo. Uvek u svilenoj haljini prelepih boja i šara. Jednoj od onih deset koje , reče nam, uvek unosi u avion u ručnom prtljagu, kao svoje najveće bogatstvo.
    Kada je već došlo vreme odlaska, nepitana, otkrila nam je tajnu svoje "linije" i sopstvenog ne-zadovoljstva takvim stanjem.
     - Dok sam bila vitka i lepa, nisam mogla da dignem glavu, da živim, od svog muža, od njegove ljubomore, bolesne i bolne- pričala je, kao da govori o  lošem doručku u hotelu u kojem je odsela - Onda sam počela da jedem. Mnogo. I da se gojim, bez mere. Sa svakim mojim kilogramom, sa svakim većim konfekcijskim brojem moje garderobe, on je bio sve  tiši. Mir u kući sve češći. I ja sam jela, pa malo plakala kada sam videla na šta počinjem da ličim. Pa onda opet jela. Dok nisam prestala da plačem. I nastavila da jedem. I da se gojim.Sve dok nisam postala ogromna ružna gomila sala za kojom se okreću samo oni koji ismevaju debljinu.
     Danas sam savršeno mirna. Mogu da radim šta hoću, da jedem šta i koliko hoću, da idem gde ja hoću. Sve mogu. Sve, dok ni na šta ne ličim.

    Godinama posle toga, kad god bih otišla u Beograd, setila bih se nje. Ali, nikada više, ne samo u Beogradu,  već nigde kuda sam koraknula, nisam srela ženu koja je bila baš toliko debela. 
     Šta li danas radi, pitam se, dok mi prelepe boje njenih svilenih haljina vijore pred očima, kao da je sve ovo juče bilo.

Follow by Email