JA UMEM DA VOLIM - tema za pismeni zadatak, ne znam za koji razred, al je za prelaznu ocenu

     Na onom mom drugom blogu, posvećenom uglavnom literarnim temama, vidi ovde, budući da je ovaj sačinjen uglavom od svakodnevice, uspomena i stvarnosti, počeh da pišem i pismene zadatke. Znate ono, vidim na pretraživaču koje reči su neke čitaoce dovele do mog bloga . Pa ne retko to budu naslovi pismenih zadataka. Ponekad piše za koji razred, češće ne.

     Napisah nekoliko tekstova na tamo zatečene teme, ne na pakost dečici koja ne umeju da pišu, jer će njima zadatak svakako napisati neko drugi, ako ga ne skinu s neta - znam to iz iskustva, verujte, već da pokažem nastavnicima, učiteljima i profesorima svu besmislenost ovakvog nakaradnog ustrojstva pismenog zadatka.

    Dobro, znam, njima je sve to regulisano nastavnim planom o kojeg se ne mogu i ne smeju oglušiti, a tvorci toga plana su verovatno , potajno ili javno, znajući ili ne,  u službi uništavanja našeg obrazovnog sistema i pretvaranja naše dece u debile. Pa ako moraju da poštuju nešto što im je zadato, ti nastavnici, valjda, mogu da se pobune protiv nakaradnosti sistema obrazovanja koji će za krajnji efekat imati nemisleću i nesposobnu za život , decu.

No, da ne dužim, neki jadničko možda baš u ovom trenutku gricka nokte pred ekranom koji mu ne olakšava predstojeći zadatak. Najnovija tema je


JA UMEM DA VOLIM


pišem ga za prelaznu ocenu, eventualno trojku, kako već rekoh, verujem da oni koji zaslužuju peticu, i sami znaju da pišu


DAKLE, ODAVDE ...

     Niko me nije učio da volim čokoladu a mrzim spanać, i pored svih kalorija i sveg zdravlja koji  je on Popaju uneo na usta. Kao što mi nije kazano kako su sladje i bolje i lepše kajsije, od onih planinskih bobica čudnog naziva koje stežu usta, kad tokom šetnje želimo da se osvežimo, pa ih probamo.
     I niko me nije učio da volim hleb, u ogrooooomnim količinama, i jogurt i sir i meso i jabuke i banane, sve sam to izabrao sam, kao i to da mi se ne svidjaju kačkavalj, mleko, paradajz i limun, salame i biskvitna torta, jer je mnogo lepša čokoladna.

     Isto tako, naučio sam sam da su roditelji tu da bi ih voleo, baš kao što i oni vole tebe. I da , pored njih, voliš maminu mamu i maminog tatu iako su daleko i ne mogu svakog meseca da ti odvoje od penzije koji dinar za džeparac, i tatine roditelje , iako me ponekad udare kad me čuvaju, jer sam nestašan, i sestru koja je starija pa za nju uvek prvo mora da bude sve, a ja mogu da sačekam...

     U stvari, sve njih volim najviše na svetu . Ili u celom svemiru.

     Moju kucu koja me uvek sačeka uz kapiju , nikad nisam shvatio kako zna kada dolazim, volim takodje jako mnogo, ali ipak mnogo manje od onih sa kojima živim i koji su moja krv , kako mi je tata jednom objasnio . A kad si nečija krv, onda medju vama postoji neraskidiva i večna veza , jača od bilo koje druge.

     Volim i svoje drugove, iako se sa njima nekada i potučem na fudbalu, neke svoje drugarice koje se ne prave važne malo više od ostalih, svoju prvu učiteljicu, komšiju od preko puta koji mi sredjuje kompjuter, njegovu mamu koja pravi najlepše kolače i baku s druge strane ulice koja me stalno odgleda kroz prozor kad odlazim u školu.

     Volim i proleće koje dolazi svake godine baš kada ga najviše priželjkujem, sneg kada nije ledeno hladno i mogu da se grudvam i slikam u njemu, more s peskom u kojem mogu da se igram, u plićaku, sunce kad ne prži i kišu po kojoj može da se šeta.

    Volim taj osećaj u sebi, kada sretnem osobu koju volim, kada me mama pomazi po glavi i kada mi tata da da okrećem volan njegovog novog auta, kada mi deka da pare da mu kupim cigare i kaže, za kusur kupi sladoled. Ali ih volim ne zbog toga, nego što su oni moji i što ja znam da sam njihov i da će me uvek zaštiti, od svakog problema.

     I zato što ih volim , ja želim da svi oni žive jako dugo, da budu srećni i ... da i oni mene vole  kao što ja volim njih.