ZAŠTO PISANJE NA BLOGU SMATRAM MIROM BOŽJIM

     Od kako sam postala svesna toga da ponavljanje odredjenog niza radnji ima kao krajnji  efekat postizanje nekog rezultata kojim se zadovoljava nekakva potreba, normalno je, očekivala sam rezultat kao takav. Svejedno, da li je bilo u pitanju  učenje slova, kako bih što pre počela da čitam sama i sa slikovnica prešla na tako primamljive bajke ili je to, pak, bila igra kuvanja, kroz koju su vrlo male devojčice moje generacije od najmanjih nogu učene da se snadju u kuhinji.



     Nevešto, pa malo veštije i na kraju prefektno radjeni ručni radovi, očekivalo se, trebalo je da doprinesu vizuelnom uživanju uz nešto, svojom rukom napravljeno. Pomaganje mami u bašti, oko zalivanja i negovanja biljaka, trebalo je da nam obezbedi svežu salatu na stolu . Lepu ružu u vazi.
     Čekanje u beskrajnim redovima tokom čestih kriznih perioda, trebalo je da nam obezbedi zejtin, makar za salatu, koji trenutak užitka uz kaficu , šećer da skuvamo slatko ili napravimo kolače, banane, da se osvežimo i obradujemo...

     Šivenje sam učila da bih umesto jedne skupe  suknje, sebi mogla da priuštim dve ili tri, na rekreaciju sam išla da bih skinula koje kilo viška, višnje u voćnjacima brala zajedno sa beračima, kako bismo ih obrali što pre i kako bih se što brže otarasila tog prevelikog stresa zvanog berba...
     Učila sam i studirala, kako bih dobila neke diplome i kako bih osigurala egzistenciju, sama sebi, marljivo radila na svim radnim mestima, kako bih imala to, dobro radno mesto i odgovarajući status...
     Svaka aktivnost imala je svoju svrhu. Neke su dale rezultate, velike i značajne, od najukusnije salate od domaćeg povrća, do najlepše suknje ikada, neke polovične, a neke baš i ne vredne pominjanja.
     Ali, od kako znam za sebe i  za nužnost ponavljanja nekih radnji , jedino od bloga nisam očekivala ama baš ništa.
     Otvorila sam blog , ne baš reda radi, ali, onako. Da se nadje. Ne traži ni luk, ni leb', ni vodu... Čak i neke igrice na netu zahtevnije su od njega, sirotog, skromnog, smernog, nezahtevnog...
    Ako ga zaliješ novim tekstom, on će da se grana i cveta. Ako ga zapostaviš, ne dao Bog, zaboraviš, on će da čeka, tu gde si ga ostavio. Ako ga neguješ, on će ti uzvratiti xxxxxxxxx-puta više nego što si mu dao.
     Svaka stvar, svaki čovek, svaka pojava, ima nekakva svojstva , najčešće onakva kakva smo im sami dali. Pa nam je i mali problem nekada prevelik, dinar veliki kao kuća, žuta jabuka crvena, šećer gorak...
     Moj blog, ovaj i onaj drugi, nemaju, bar za mene, nikakvu materijalizaciju. Oni su, moj, mir Božji.
     Za njih, ne moram da uradim baš ništa.
     Prvi put pišem zato što mi se piše. Ne zato što me teraju norma i radni zadatak. Ne zato što nešto nekome valja reći. Ne zato što je to potrebno.
    Već, zato , što je to moja želja .
      


Follow by Email