SIROTI BOGATI TATA I OTETA DEVOJKA U KINESKOM TRŽNOM CENTRU

Odrastala sam u naselju koje je činila skupina relativno mladih , vrednih i poštenih ljudi, koji su, tek došli iz svojih seoskih zabiti, počinjali da grade kuće bukvalno sa svojih deset prstiju, uz mnogo truda, rada i odricanja. Budući da su iz svojih sela poneli i sve navike i  običaje , njihovoj deci čitav komšiluk je bio dom i bukvalno su nama, deci koja tek razaznaju svet oko sebe, sva vrata bila otvorena. I u svakoj kući smo se osećali kao u svojoj.

     Imala sam tako prilike da,  već kao predškolsko dete, slušam , izmedju ostalih priča , svih redom poučnih i sa odredjenom, univerzalnom porukom,  i priču o čoveku koji je došao iz inostranstva, pa krenuo u obilazak svoje dece. Najpre je, naizgled čovek slabijeg materijalnog stanja, posetio sina koji ga je već zaboravio i zamolio da ga primi u svoj dom. Sin se , šaputale su komšike poverljivo, malo i nećkao i dvoumio, ali je snaja presekla - naša je kuća tesna i za našu decu, gde još da smestimo i tebe.

     Siroti starac se, pokunjen, uputio zatim kod ćerke. Koja se onesvestila kada ga  je videla. Kad su je povratili, srdačno je prihvatila oca, ponudivši  mu da živi u njenom domu. Ne znam zašto, tada se niko nije pitao šta je na to rekao njen muž,a meni tek sada pade i to pitanje na um.

     Kad su se stišale strasti i radosti, skromni otac je poveo porodicu svoje ćerke u grad, odrešio kesu i nakupovao im - ne znam tačno šta sve, ali znam da je spisak bio jaaaaako dugačak . I sve duži, kako se priča širila od kuće do kuće, uvek uz iste komentare - e, sin se sigurno živ pojeo što je dozvolio ženi da mu otera oca. Ćerka je to, ona nikada neće da izneveri tatka.

     Pa onda, pogleda uprtih u nas - eto, deco,vidite kako je otac iskušao svoju decu i kako je saznao kome je drag on sam, a ne njegove pare.

     Ovih dana - ponovo, posle pauze od nekoliko meseci, čitam priču o devojci koja je kupovala u kineskom tržnom centru. Samo što ovoga puta nije u pitanju Beograd , nije kupovala pantalone i nije je čekala drugarica, nego se radnja odvija u Sarajevu ili Banja Luci, nisam baš sigurna, kupovala je kupaći kostim i nedaleko od radnje čekao je momak.

    No, suština priče je ista. Momak je, videvši da je dugo nema, pitao u radnji gde je, a osoblje mu je odgovorilo da takva devojka kod njih nije ulazila. Pa je momak, kao i drugarica beogradske devojke, pozvao svog prijatelja iz policije. Pa je policija provalila u magacin, gde je našla devojku, već pod narkozom, golu i obrijanu, spremnu za vadjenje organa.

     Na stranu to , što bi policija, bilo koji grad i bilo koja zemlja da je u pitanju, obavestila medije, ne samo o spašavanju devojke i hapšenju otmičara,  već bi se digla i velika halabuka po medijima, koji bi danima brujali o ovoj temi. .

     Koliko god je priča o bogatom tati koji kuša svoju čeljad poučna i , bar u vreme u kojem je kružila, ima nekog smisla i poruku,  toliko je ova o otetim devojkama u kineskim radnjama maliciozna . Ne kažem da se kineskim trgovcima treba klanjati i biti ima zahvalan što pola nacije odevaju i obuvaju u svoje jeftine krpe i plastičnu obuću - za koju se jedno vreme goivorilo čak i da je kancerogena, pa i te priče stadoše, ali je činjenica da bi, da nije njih, ta polovina nacije bila ne u krpama, nego u ritama. 

     Oni, u čijim je radnjama sa preskupom i, ispostavlja se sada, takodje kancerogenom garderobom, opao promet zbog kineskih jeftinih krpica, gotovo jednakog kvaliteta i veka trajanja, sigurna sam, znaju zašto plasiraju ove i slične priče. Baš kao i što su smisao i opravdanje , u želji da se zadrži tradicionalna porodica, koju je već tada nagrizalo vreme, imale i priče o sirotom bogatom ocu , koji kuša svoju decu.