-Ti si još aktivna i hoću da ti ispričam šta mi se dogodilo ovih dana i da napišeš, ako želiš - kaže mi prijateljica Marika Radovanović, koju sam pominjala u ovom tekstu, davno inače u penziji i malo udaljena od aktuelnih tokova, budući da je ostala sama posle smrti muža, a ne ide joj se, nikako joj se ne ide tamo daleko, gde joj živi ćerka sa porodicom i neprestano je poziva da im skrati sekiraciju tipa ''kako će sama''.
- Hoću da ti kažem da je naša omladina izuzetna, da su divni, ja nemam reči kojima bih dovoljno opisala svoje mišljenje o ovoj generaciji mladih ljudi, o ovima o kojima želim da ti pričam.
Po jednom običnom proletnjem danu moja Marika je krenula se prijateljicom u običajenu šetnju pored Nišave - nažalost, uigrana trojka penzionerki koje svoje preduge dane krate redovnim šetnjama oko zgrade, okrnjena je smrću jedne od njih.
- Na onoj uzvišici ka pešačkom mostu (Nišlije će se setiti, most kod Toplane), okrenem se i vidim da je moja prijatetiljaca pala - još uzbuđena zbog samog događaja koji će na sreću imati srećan epilog, priča mi Marika - Još nisam uspela da se vratim ona četiri koraka, koliko sam na stazici kojom svakodnevno prolazimo išla ispred nje, a oko nas su se sjatili svi oni mladi ljudi koji su tuda trčali, bilo ih je najmanje desetak. I svi su pitali isto: možemo li da pomognemo, kako da pomognemo, kažite šta da uradimo... vadeći telefone da pozovu Hitnu pomoć. Jedan mladić joj je obuo cipele koje su joj spale dok je padala, drugi je, onako krhku i nemoćnu da se podigne, uhvatio u naručje i preneo do klupe, jedna devojka je pažljivo uspela da izvuče njen mobilni iz džepa, budući da sama to nije mogla, kako bismo pozvali njenu ćerku, dok stigne Hitna. Za to vreme, naišla je mlada žena koja je počela da je ispituje... kako s ezove, gde živi, zna li koji je datum... a onda nam je objasnila da je lekar u Kliničkom centru i da nastoji da utvrdi da li je svesna.Ma, kažem ti, diiiivni, divni, izuzetni, sve redom mladi ljudi, a meni je u celoj toj nesreći, strahu i panici, srce bilo puno što ih imamo, takve. I eto, molim te da napišeš nešto o tome.
Nije trebalo da me moli.
O ovakvim događajima, ljudima, postupcima... pišem vrlo rado. I kad god imam prilike za to. Jer, to su oni, genijalci kako ih ja nazivam, bez obzira na IQ, stepen stručne spreme i marku patika koje nose. Mladi, vaspitani, kulturni, vispreni, sposobni, preduzimljivi... i nadasve empatični.
Bilo je tu, objašnjava mi Marika, i dosta starijih ljudi, šetača, ali oni nisu prilazili. Nisu hteli da prave gužvu, da smetaju, da zatvaraju protok vaduha, što se često dešava kada, sve iz najlepših namera da pomognemo, svi okupimo oko povređenog.
Gospođa je, ono što je najvažnije, dobro. Nalazi se u Kliničkom centru, piše svima da je prezadovoljna smeštajem i tretmanom. Polomila je, nažalost, i kuk i rame. I čeka operaciju. Osim ćerke, koja je tu, odmah joj je došao i sin iz Beograda, ima zlatnu decu, kaže Marika. Pretpostavljam, istu onakvu kakva su i sva ta zlatna deca koja su joj bukvalno trčala u pomoć. I ona kojoj je decenijama predavala ruski jezik u jednoj niškoj srednjoj školi.
To, što ima i drugačijih primera... recimo, neka su to izuzeci. Kao na primer na ovom linku: http://negoslava.blogspot.com/2014/12/cekam-oni-mahnu-ja-mahnem-oni-prou-ja.html
ilustracija je odavde
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.