Baba-Grozda, Blag reč: Maćejin lebac

Beše već ostarela, takoj nekako, dve-tri godine pred smrt, svi beomo pri nju, kad mati odjemput poče priču, tija put ni ju ispričala i nikad više neje dala reč jedan da ju pitujemo od toj:
“Beo još dete i ništa još od život nesam znala. Jedino sam znala da se mora raboti i da ću samo takoj zalok lebac d-imam. Pa i toj ne za svaki obrok, nego samo ako se maćija smiluje da ni ga dade, na mene i na moju postaru sestru. Na njojnu ćerku, dovedenu kad dojde za našega tatka, sve je davala. Prve ona područa pa posle okne i nas, ako voj se oće. Na nju creva nikad nesu krčala, ko na nas. Kolko puti smo gladne legle, toj nesmo ni brojale.



 I nikad ništa na tatka nesmo kazuvale. Da me sag pitate zašto, toj vi ne bi umejala reknem. Postara sestra je takoj rekla i ja sam mislela da toj takoj mora.


Maćija je na njivu doodila kad bi svu rabotu po kuću posvršila, takoj nekude oko pladne. A do tag smo nas dve i ćerka voj kopale ko da smo goleme. Samo što su na nas krčala creva, a ona je brisala usta od troške leb dokle je kaskala poza nas u red.
Bila je taj Mileva, naša maćija, golemo zlo. A i vreme je bilo takvo, neje se imalo, i nema ju taj maćija koja je na muževu decu davala da jedu kolko su gladna. Svekrva je krila leb od snau, sna'a od svekra, jetrva od devera. Skup je bil zalok leb, koje drugo da vi reknem. Trpi i ćuti. Nema se. I nema komu da se žališ.
Jedan dan rekoše, Mileva umrela. Samo voj je ćerka zakukala po nju, znam da na mene i na sestru neje ni bilo žal. A ne znam ni ona kako je iz našu kuću izlezla. Tike jedan dan vidomo da ju nema. I ako, dosta je ona naš leb jela, dokle smo mi u našu kuću trpele gladne.
Bašta se odma po toj oženi. Po treći put, kvo će. Mora neki da ni gleda dokle on raboti i ide u pečalbu. Alt aj je žena bila, kvo da  reknem, ne duša, nego dve duše od čoveka. Volela ni je ko njojnu decu. Oni su već bili golemi momci, ostali su tam kude se udavala pa voj muž umrel, a ona je se morala eli vrta odokle je eli da se pa udava. Takvo je vreme bilo, neće te svekar i svekrva gledaju ako ga njijan sin nema više. A neće te ni brat i njegova žena pribiraju, za koji ćeš im đavol pa ti, kad ni njinu čeljad nema sas kvo da izrane. Odavale su se, jadne, koje su imale tuj sreću da im muži umiraju, i po nekolko put. Od selo na selo, od kuću na kuću, dokle se ne svrte nekude kude berem na mir mož d-umru.
Mlogo godinke poposle, već su ni i muži pomreli, moa sestra, pre no d-umre, ovoj mi je kazuvala, sve je šapkala kolko je već bolna bila.
Tija dan, kad ni je sam Bog spasil od glad i od muku, naš tatko je zatekal onuj prvu maćiju obesenu u štalu. Taman se vrnul od rabotu, a mi smo sve tri bile po neku poslu u polje. 
Presudila si sama.
Bašta brgo dovatil nož, presekal onija kanap koji je bila vrzala za direk u štalu, brgo ju odnel u krevet i oknul komšike da ju obleču. Kako se nesu videle modrice od kanap, ne znam. 
Neko vreme po saranu sve je rekal na sestru. Mene nesu smejali ništa reknu, malečka sam još bila, da se nekude ne izletim.
Isplakamo se obe kad mi sestra toj ispriča. Neje ni bilo do nju, ona je sama sebe presudila, kvo je rabotila, toj ju je i stiglo. Al smo se ražalile na našu muku. I što smo morale takoj u život da projdemo, siročetija bez majku.
Nek voj je na nju laka zemnja, toj samo imam da reknem. I neka na onija svet nikad ne bude bez lebac, kako što smo moja sestra i ja bile sve dokle je ona u našu kuću sedela.”

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email