Ženske priče, morske: br 1

U odlasku

- Grčka! Obožavam je i nekad kada sam imala kola, obišla sam je uzduž i popreko. Prvi put posle 15 godina ponovo idem na more. Nisam mogla do sada, kako ću, a da moje mačke ostanu same? Nikako nisam mogla da pronađem nekoga ko bi o njima brinuo onako kako brinem ja i koga bi one prihvatile, ako ne kao mene, ono bar kao moju zamenu. Pa sam sada našla... mislim da sam našla rešenje i da moje mačke neće mnogo patiti za mnom.


Doduše, i mnogo ih je pa nekako... znate, imam ja penziju, skoro 60.000 dinara, ali nikako da mi stigne za sve. Moje mačke ne jedu svašta, ne, ne, to nikako. One sve imaju najkvaliteniju hranu, sve njih ja vodim kod veterinara, a i sve ostalo što im je potrebno, sve im kupujem od najboljih svetskih proizvođača.



Pogledajte ovu... dobro, nisam je uhvatila baš u najboljem trenutku, ali vidite ove njene obraze, brkove...uh, kako ona mene gleda kada se naljuti... devet kila ima, sva je mekana, pufna jedna moja! A vidite ovu, vidite njenu dlaku, ma... kad se probudim a ona mi prede uz glavu, sva se raznežim. Ova, vidite njen jezik koliki je, nju sam merkala i baš sam je uhvatila, pogledajte samo njen jezik koliki je kad zine! Sjajna fotografija, baš sam ponosna.
Pet ih imam u stanu, mada znam da ne smem. Postoji jedna bolest, znate, od koje obolevaju mačke kada su u većoj grupi i doktor mi je rekao, kada mi je pet njih prethodnih uginulo od te bolesti, nikako ne bi trebalo toliko da ih bude u malom stanu, šta... ja imam samo 40 kvadrata. Ali ne mogu, navikla sam da su oko mene.
Ne, ja njih ne sahranjujem, nikako, nikako, ne, ne... Ispred moje zgrade postoji jedno oooooogrrrrrrrrrrrromno drvo i čim mi neka ugine, ja je ovako...evo ovako, zafrljačim... i posle se ništa ne oseti, nikada ništa se nije osetilo, toliko je to drvo veliko.
Ali da me koštaju, ko-šta-ju!
Skupa sa onih 20 o kojima brinem u dvorištu, sve to strašno mnogo košta. Za njih sam obezbedila kućice, ne pitajte koliko me te kućice koštaju, straaaaašno... spolja se to i ne vidi, samo iznutra su one tako napravljene da njima nije hladno ni po najvećoj zimi. Jedino mi je strašno to što ovi kučkari... nemojte pogrešno da me razmete, nisu svi isti, ali neki bi hteli da imaju psa a da ga drugi hrani... e oni dovode svoje pse i onda oni pojedu svu hranu koju sam ja donela svojim mačkama.
Dođu, tako, ljudi kod mene pa se čude. Te šta će ti tolike mačke, te zašto bacaš tolike pare... i na kraju se sve završi s tim da bi bilo korisnije da ja te pare dam njima. Nije nego?!
Mene mačke nikada nisu izneverile. Ili bar ne kao ljudi. I ljudi mogu sami o sebi da brinu, mačke, bar u ovom svetu, ne mogu.
Znate, meni se čini da je moja misija, nešto kao Božja kazna, da ja moram ovo da radim. Da zbrinjavam mačke. Mogla sam da imam dece, troje sam mogla da ih rodim... ali nisam. I zato je Bog za mene rekao, epa ako nisi htela decu, ima sada da čuvaš mačke.
I ne žalim se. Obožavam ih. Jer su mene samo ljudi izdavali, mačke nikada.
Evo, sada sam posle 15 godina pošla na more i već znam, ako ikada ponovo krenem, ići ću sama. Ne mogu... znate, sa ovakvim ljudima sa kojima nemam o čemu da razgovaram... ne mogu.


U povratku

- Dođe i ovome kraj. Jedva čekam da se vratim kući. Da vidim moje mačke, da ih zagrlim, uh... pufne moje lepe.
Znate, malo sam ljubomorna. Ja sam mislila da će one patiti za mnom, barem ovolicno, kad one... kaže mi rođaka koja ih čuva, obožavaju je. Znam da ona ume sa njima, al' opet... ja njih čuvam i one su moje i kako sad, odjednom, da se tako vežu za drugog?
Kupila sam im, evo da Vam pokažem, ovu hranu za mačke, takve nema kod nas, i gomilu nekih igračaka, da ih obradujem.
Jao, kako se radujem, baš su mi nedostajale.
I opet ću ja na more. Ali sama. Ne mogu ja sa ovakvima, znate... pa vidite, sve vidite.
Zamislite, kuvale su pasulj! Dvaput su kuvale pasulj, jele su ga po tri dana. I dvaput pilav. A soba mala, jedva nas četiri stanemo u nju. Ma kakvi apartman, kakav studio, so-ba, kad Vam kažem. I sad zamislite, u tolicnoj sobi, gde ne možeš ni da se okreneš, one kuvaju pasulj. Ceo dan.
Pa sam ja bežala iz sobe. Išla sam tamo, dalje, bliže mestu u kojem ste Vi. Upoznala sam divne ljude, družila se sa bračnim parom iz Rumunije, ljudi profesori univerziteta, obožavaju životinje. Družićemo se, dogovorili smo se.
Ona me tako uzme za ruku i kaže, hajde da nas dve plivamo.Zamislite Vi to, neko koga ste juče upoznali, a duše su vam se odmah prepoznale, i on vas uhvati za ruku i tako zajedno odete da plivate!!
A ove, ove što kuvaju pasulj u sobi gde spavaju četiri žene, na ovoj temperaturi... neka i dalje kuvaju pasulj. Ja nisam za takve priče. I ipak i dalje volim mačke više od ljudi.
Kažu mi, tako, ponekad: iju, kakva si ti, šta će ljudi pomisliti o tebi. A ja im odgovorim: čoveče, pa u mojih 66 godina meni nije važno ni šta ja sama mislim o sebi, zamisli tek koliko mi je važno šta drugi misle o meni. Posebno oni koji su oko mene jer merkaju da naslede moj stan. I posebno stoga što ja ipak volim mačke više nego ljude.

A kuda ćete Vi sada, je l' imate gde da prespavate u Beogradu? Ako nemate, možete kod mene. Ako Vam ne smetaju moje mačke.
OOOOO, da, da, Vi ste iz Niša, zaboravila sam.

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email