Jesi li se umorio, razočarao, opametio, oglupavio, olenjio, naučio, zaboravio? Jesi li se pomirio sa kolotečinom koja te vuče unazad, ugušio ambicije, presekao sva očekivanja i ugasio sve nade? Jesi li digao ruke...
Jer si shvatio:
- nemaš ti kapacitete neophodne da se u svetu gde su i genijalci prinuđeni da sami sklanjaju kamenje s puta, uzdigneš više od prosečnosti i bauljanja po glibu nezdravih ambicija
- ne umeš da se snađeš u tom svetu, ma bio i više od prosečnog marljivog, vrednog i pouzdanog
- nemaš želudac za sklapanje sporazuma i paktova sa đavolima svih oblika i boja
- nemaš kičmu za savijanje, kolena za klečanje, šake za molbe i reči za umiljavanje, bilo kome ko bi mogao očas posla (a znaš da ima takvih i da je moguće sve, samo da progutaš svoj ponos, pogaziš dostojanstvo i staneš u red za željenu orbitu)
Ne umeš da galamiš, da se boriš, da zabijaš nož u leđa, da nameštaš konkurenciju i fabrikuješ afere, iniciraš žive jezike na štetu onih koji su ti na putu, koji ti smetaju ili bi mogli da te ugroze? Nećeš da se prodaš, da se obrukaš, da pristaneš na sve pa posle da crveniš?
Imaš sva moguća opravdanja za svoje ćutanje, nečinjenje, odustajanje, razočaranje, tapkanje u mestu...
Al' opet, zašto ti zastaješ na pola puta? Zašto zaista staješ na pola puta?
Kada se pogledaš u ogledalo, bunovan od sna u kojem su te loše misli prevrtale svu noć ili pred leganje, pun strepnji da će se sve ponoviti, koga vidiš? Utučenog sebe koji živi svoje prosečne dane, nezadovoljnog, tmurnog, žalosnog... bez sjaja u očima i bar nagoveštaja osmeha na usnama? Čoveka koji ništa ne ume da pruži, kojem je nemoguće da obeća, ko ne zna ni šta će, ni kad će...
***
Naravno da nećeš znati koliko će ti gorčine peći grlo na kraju puta na kojem si pre vremena odustao. I razumljivo je sasvim, na da kraju tog puta koji se zove odustajanje, ni sebi samom nećeš priznati da nisu samo krive okolnosti, koje god da su u pitanju. Kriv si i ti sam. Jer nisi ni pokušao da proveriš svaku šansu koja ti je bar ponekad zabljesnula, jer nisi pomerio baš svaki kamen koji ti se našao na putu, jer si imao preča posla - naprimer da tuguješ, da očajavaš, nalaziš izgovore, da se žališ. Da misliš: njemu je lakše, da tvrdiš: rođen sam pod nesrećnom zvezdom,da kažeš: ja ne umem i ne mogu.
Dobro: ishod bi na kraju puta mogao biti isti, sve i da si nešto pokušao. Samo, to nikako nećeš znati ako ništa i nikako i ne pokušaš.
Posvećeno svima koji su odu-stali na pola puta. I za koje još ima i nade i šanse.
Jer si shvatio:
- nemaš ti kapacitete neophodne da se u svetu gde su i genijalci prinuđeni da sami sklanjaju kamenje s puta, uzdigneš više od prosečnosti i bauljanja po glibu nezdravih ambicija
- ne umeš da se snađeš u tom svetu, ma bio i više od prosečnog marljivog, vrednog i pouzdanog
- nemaš želudac za sklapanje sporazuma i paktova sa đavolima svih oblika i boja
- nemaš kičmu za savijanje, kolena za klečanje, šake za molbe i reči za umiljavanje, bilo kome ko bi mogao očas posla (a znaš da ima takvih i da je moguće sve, samo da progutaš svoj ponos, pogaziš dostojanstvo i staneš u red za željenu orbitu)
Ne umeš da galamiš, da se boriš, da zabijaš nož u leđa, da nameštaš konkurenciju i fabrikuješ afere, iniciraš žive jezike na štetu onih koji su ti na putu, koji ti smetaju ili bi mogli da te ugroze? Nećeš da se prodaš, da se obrukaš, da pristaneš na sve pa posle da crveniš?
Imaš sva moguća opravdanja za svoje ćutanje, nečinjenje, odustajanje, razočaranje, tapkanje u mestu...
Al' opet, zašto ti zastaješ na pola puta? Zašto zaista staješ na pola puta?
Kada se pogledaš u ogledalo, bunovan od sna u kojem su te loše misli prevrtale svu noć ili pred leganje, pun strepnji da će se sve ponoviti, koga vidiš? Utučenog sebe koji živi svoje prosečne dane, nezadovoljnog, tmurnog, žalosnog... bez sjaja u očima i bar nagoveštaja osmeha na usnama? Čoveka koji ništa ne ume da pruži, kojem je nemoguće da obeća, ko ne zna ni šta će, ni kad će...
***
Naravno da nećeš znati koliko će ti gorčine peći grlo na kraju puta na kojem si pre vremena odustao. I razumljivo je sasvim, na da kraju tog puta koji se zove odustajanje, ni sebi samom nećeš priznati da nisu samo krive okolnosti, koje god da su u pitanju. Kriv si i ti sam. Jer nisi ni pokušao da proveriš svaku šansu koja ti je bar ponekad zabljesnula, jer nisi pomerio baš svaki kamen koji ti se našao na putu, jer si imao preča posla - naprimer da tuguješ, da očajavaš, nalaziš izgovore, da se žališ. Da misliš: njemu je lakše, da tvrdiš: rođen sam pod nesrećnom zvezdom,da kažeš: ja ne umem i ne mogu.
Dobro: ishod bi na kraju puta mogao biti isti, sve i da si nešto pokušao. Samo, to nikako nećeš znati ako ništa i nikako i ne pokušaš.
Posvećeno svima koji su odu-stali na pola puta. I za koje još ima i nade i šanse.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.