Kako ljudi mogu da nekome staju na muku pa da ga još nagaze onako, jako da ih baš zaboli, nikada mi nije bilo jasno. Sigurno ste primetili i sami: kada se neko požali na roditelje, na muža, na svekrvu, na dete, na šefa... uvek se, kao po nepisanom pravilu, nađe neko bez mozga, bez duše i svih ostalih osećajnih organa, koji mora da mu parira: a što ja imam... roditelje, muža, svekrvu, decu, šefa... pa su svi zlatni i divni i najbolji na svetu, a eto, taj koji se žali je jadan pa mu na sve to jadno valja dodati i tu, u zlatni ukrasni papir uvijenu priču o tome kako je, eto, nekome sve bajno i divno i lepo.
Čini mi da nema goreg, bezdušnijeg i neljudskijeg načina da "utešite" onoga ko se jada pred vama, od ovog bezobrazluka.
Mali uvod za priču koja sledi, mada verujem da i sami to znate.
Da biste došli kod izabranog lekara u domovima zdravlja, imate dve opcije: da zakažete termin preko kol centra ili da predate knjižicu pre početka onog dela lekarevog radnog vremena kada prima "nezakazane" pacijente. A opet, da biste stigli na red u trajanju tog termina, morali biste da odete bar pola sata pre početka radnog vremena. Inače ste - zakasnili. I nećete stići na red. Isto kao što , ustreba li vam samo bilo kakav uput, nemate nikakvu garanciju da ćete putem kol centra dobiti željeni termin. Vrlo često, kažu upućeni, dešava se da njihov odgovor glasi: svi termini do datuma za kada vam je uput potreban su zauzeti.
Zakonodavac, ministar ili direktor, ko je sve ovo regulisao, očito nije imao u vidu činjenicu da to podrazumeva, bar zimi, opasnost od dodatnog razboljevanja ionako bolesnih ljudi, koji na temperaturi oko nule, a biće uskoro možda i na desetak, dvadesetak ispod nule, moraju da stoje ispred ambulanti. Ukoliko se, naravno, neka duševnija čistačica ne smiluje i dozvoli im da uđu u hodnik, čak i po cenu da popije kaznu zbog prekršaja radne discipline. Jednu takvu bih pohvalila ovom prilikom ali, eto, upravo zbog opasnosti od te kazne, ne smem.
Tri znoja me je jutros oblilo dok sam oko osam sati sakupljala dušu da uđem u ordinaciju, iako mi je doktorka juče rekla da se u to vreme javim kako bi na osnovu potrebnih informacija procenila koju terapiju da produži mom ocu. Jer sam i sama, samo dan pre, bila ljuta na one koji su ulazili mimo reda formiranog na ulaznim vratima ambulatne, još u pola sedam.
Da nije tako, da sam ušla bez tog kolebanja i nepotrebnoj znojenja, ne bi bilo ni ove priče, nalik desetima sličnih koje se u današnje vreme mogu čuti u čekaonicama.
"Ma ja sam ne redu, samo ne znam što me ne prozivaju, bila sam prva jutros al me čistačica pustila da uđem i da ovde sednem pa me niste videli. Jedva sam i došla, em sam bolesna, em skoro mrak, a ja i ne vidim dobro. Operisuvaše me, dvaput već, a ono mi sve gore i gore. Naočare ne nosim, kažu još jednom će me operišu, pa ako da bog zdravlja i ako me dobro operišu, onda ću i naočare da dobijem. Sedamdeset i šes' godine imam, nije malo, jedva se vučem, al' šta ću, niko me ne gleda."
"Imaš li nekoga, babo?"
"Ma imam, imam... al... svi rade. Ono, snajka radi u drugu, al, ona spava. Ma, ne gledaju me, samo kad pare treba da im zajmim, tad mi se obrate. Inače ih nije briga ni kako sam, ni jela li sam, ni trebali mi nešto."
"Pa dobro, snajka neće, ali sin, ni on li te ne gleda?"
"Neee... on ne sme od nju, i kad bi 'teo.Samo onaj mlađi unuk, ne mogu da kažem, on me uvek pita. I njima priča, bratu pogovo, al ne aju. Pre tri dana sam bila u bolnicu da se pregladam, već mrak pada, ja ne znam šta ću, kako da se vratim kad ne vidim dobro, kad on me cimnu. Ja sam srećom ponela telefon pa ga zovnem. Babo, kaže, gde si, reko u bolnicu sam. Kad će stigneš na red, evo dvojica su pred men' pa ja. Dobro, ja ću dođem po tebe za jedno pola sat. I dođe dete pa kad se vratismo on im kaže, nemojte babu samu da pustate kod lekara. Pa se okrenu starijemu, babu de odvezeš kod lekara, s nju da ideš da predate knjižicu pa ju onda ostavi i ja ću posle čim dođem kući da se istuširam pa da ju dovezem. Ja posle, kad da krenem, gledam... ono se pravi da me i ne vidi. Majka mu reče, eno ti tamo spremila sam ti da jedeš, pravi se i ona da me ne vidi i ja šta ću, isprži nešto da jednem i odem si sama."
"Zajedno živite, a ti se sama hraniš? Pa čiji je to stan?"
"Sama. Šta ću. Još je stan moj, borila sam se za njega, zdravlje sam izgubila dok sam ga dobila. Muž mi beše živ pa mi kaže, nemoj se sekiraš, šta će meni stan ako mi ti umreš od sekiracije, a ja kažem, ma i da umrem, važno je stan da vam ostavim. Kad on umre, mene izbaciše iz spavaću sobu, nabiše me u onu sobicu od tarasu što su prepravili. I to mi je. Jedi se i ćuti."
"Jaaaaaaao, a ja što decu imam, to ga niko nema. Dva sina imam i oba su mi zlatni, ali ovaj jedan... ma on nas u srce nosi i sve bi za nas uradeo. Ne da trunka na nas da padne. Kad otidemo kod lekara muž i ja sa autobus, on odma zove brata i ljuti mu se, što si ih pustio da idu sa autobus, za šta nam služe kola. A on mu kaže, pa eno su kola u dvorište, ja im ne branim. Meni pa lakše sa autobus. Al što imam decu, ma to ih nigde nema. Moji su, ali su mi zlatni, mnogo su mi dobra deca."
Čini mi da nema goreg, bezdušnijeg i neljudskijeg načina da "utešite" onoga ko se jada pred vama, od ovog bezobrazluka.
Mali uvod za priču koja sledi, mada verujem da i sami to znate.
Da biste došli kod izabranog lekara u domovima zdravlja, imate dve opcije: da zakažete termin preko kol centra ili da predate knjižicu pre početka onog dela lekarevog radnog vremena kada prima "nezakazane" pacijente. A opet, da biste stigli na red u trajanju tog termina, morali biste da odete bar pola sata pre početka radnog vremena. Inače ste - zakasnili. I nećete stići na red. Isto kao što , ustreba li vam samo bilo kakav uput, nemate nikakvu garanciju da ćete putem kol centra dobiti željeni termin. Vrlo često, kažu upućeni, dešava se da njihov odgovor glasi: svi termini do datuma za kada vam je uput potreban su zauzeti.
Zakonodavac, ministar ili direktor, ko je sve ovo regulisao, očito nije imao u vidu činjenicu da to podrazumeva, bar zimi, opasnost od dodatnog razboljevanja ionako bolesnih ljudi, koji na temperaturi oko nule, a biće uskoro možda i na desetak, dvadesetak ispod nule, moraju da stoje ispred ambulanti. Ukoliko se, naravno, neka duševnija čistačica ne smiluje i dozvoli im da uđu u hodnik, čak i po cenu da popije kaznu zbog prekršaja radne discipline. Jednu takvu bih pohvalila ovom prilikom ali, eto, upravo zbog opasnosti od te kazne, ne smem.
Tri znoja me je jutros oblilo dok sam oko osam sati sakupljala dušu da uđem u ordinaciju, iako mi je doktorka juče rekla da se u to vreme javim kako bi na osnovu potrebnih informacija procenila koju terapiju da produži mom ocu. Jer sam i sama, samo dan pre, bila ljuta na one koji su ulazili mimo reda formiranog na ulaznim vratima ambulatne, još u pola sedam.
Da nije tako, da sam ušla bez tog kolebanja i nepotrebnoj znojenja, ne bi bilo ni ove priče, nalik desetima sličnih koje se u današnje vreme mogu čuti u čekaonicama.
"Ma ja sam ne redu, samo ne znam što me ne prozivaju, bila sam prva jutros al me čistačica pustila da uđem i da ovde sednem pa me niste videli. Jedva sam i došla, em sam bolesna, em skoro mrak, a ja i ne vidim dobro. Operisuvaše me, dvaput već, a ono mi sve gore i gore. Naočare ne nosim, kažu još jednom će me operišu, pa ako da bog zdravlja i ako me dobro operišu, onda ću i naočare da dobijem. Sedamdeset i šes' godine imam, nije malo, jedva se vučem, al' šta ću, niko me ne gleda."
"Imaš li nekoga, babo?"
"Ma imam, imam... al... svi rade. Ono, snajka radi u drugu, al, ona spava. Ma, ne gledaju me, samo kad pare treba da im zajmim, tad mi se obrate. Inače ih nije briga ni kako sam, ni jela li sam, ni trebali mi nešto."
"Pa dobro, snajka neće, ali sin, ni on li te ne gleda?"
"Neee... on ne sme od nju, i kad bi 'teo.Samo onaj mlađi unuk, ne mogu da kažem, on me uvek pita. I njima priča, bratu pogovo, al ne aju. Pre tri dana sam bila u bolnicu da se pregladam, već mrak pada, ja ne znam šta ću, kako da se vratim kad ne vidim dobro, kad on me cimnu. Ja sam srećom ponela telefon pa ga zovnem. Babo, kaže, gde si, reko u bolnicu sam. Kad će stigneš na red, evo dvojica su pred men' pa ja. Dobro, ja ću dođem po tebe za jedno pola sat. I dođe dete pa kad se vratismo on im kaže, nemojte babu samu da pustate kod lekara. Pa se okrenu starijemu, babu de odvezeš kod lekara, s nju da ideš da predate knjižicu pa ju onda ostavi i ja ću posle čim dođem kući da se istuširam pa da ju dovezem. Ja posle, kad da krenem, gledam... ono se pravi da me i ne vidi. Majka mu reče, eno ti tamo spremila sam ti da jedeš, pravi se i ona da me ne vidi i ja šta ću, isprži nešto da jednem i odem si sama."
"Zajedno živite, a ti se sama hraniš? Pa čiji je to stan?"
"Sama. Šta ću. Još je stan moj, borila sam se za njega, zdravlje sam izgubila dok sam ga dobila. Muž mi beše živ pa mi kaže, nemoj se sekiraš, šta će meni stan ako mi ti umreš od sekiracije, a ja kažem, ma i da umrem, važno je stan da vam ostavim. Kad on umre, mene izbaciše iz spavaću sobu, nabiše me u onu sobicu od tarasu što su prepravili. I to mi je. Jedi se i ćuti."
"Jaaaaaaao, a ja što decu imam, to ga niko nema. Dva sina imam i oba su mi zlatni, ali ovaj jedan... ma on nas u srce nosi i sve bi za nas uradeo. Ne da trunka na nas da padne. Kad otidemo kod lekara muž i ja sa autobus, on odma zove brata i ljuti mu se, što si ih pustio da idu sa autobus, za šta nam služe kola. A on mu kaže, pa eno su kola u dvorište, ja im ne branim. Meni pa lakše sa autobus. Al što imam decu, ma to ih nigde nema. Moji su, ali su mi zlatni, mnogo su mi dobra deca."
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.