On ima i neće da mi da

Odvajkada  u našem narodu postoji običaj, princip, navika, šta god, da se pomaže drugome u nevolji. Rodbini, prijateljima, komšijama, nepoznatima...

Ono zbog čega se u razvijenom, otuđenom i "gledasvojaposla" svetu kojem bezuspešno težimo, odlazi kod psihijatra, u banku, u zalagaonicu, na pijacu... mi vrlo često nalazimo u svom okruženju.

Nije mi dobro, more me brige, problemi pritisli, ne znam kud ću iz kože- izjadam se prijateljici, odsluša me koleginica, baba Mladenka s trećeg sprata mi da majčinsk savet zahvaljujući svojoj mudrosti, stečenoj iskustvom. I sve je to još i džabe, a psihijatar em košta, em će neko pomisliti da mi nedajbože nešto fali ako me vide ispred vrata njegove ordinacije.

Prigustilo mi do prvog, do plate, do sledećeg meseca, do naredne godine... očas posla, zamoliću JankaPetraMarka da priskoče... imaju oni i šta je njima 1000, 5000... 50.000 dinara ili 2000 evra, ionako  im te pare stoje a meni bi baš završile posao. Ono, istim poslom se može otići i u zalagaonicu pa kad se zarade pozajmljene pare da se lepo plati i dug i usluga i uzme ono što je založeno... al uvek postoji rizik da se ne može... zaraditi, uštediti, prikupiti, para onolko kolko se pozajmilo. Može se, doduše, i u banku, ali dug je zao drug i bankari su zelenaši, ispiju ti krv... ipak je bolje pozajmiti. E sad, što su vremena teška i svi imamo sve manje, a mnogi su se obrukali i tako su se drugi mnogi opekli pa ne daju više... to je već druga priča.


Ne verujem da ima mnogo ljudi koji nikada ni od koga i ništa nisu pozajmili. Neko samo zato što nije imao sitno ili trenutno, ali je i to pozajmica, a neko da bi preživeo dan, nedelju, mesec... drugi da bi otišao na letovanje, zimovanje, putovanje... da bi napravio svadbu, da bi kupio lek,  kola, led televizor, skuplji mobilni, jaknu ili bundu... (Jeste li primetili, sad mi nešto pade na pamet... da su u svim uslovima i svim situacijama jedni uvek na strani onih koji daju, a drugi uvek na strani koji uzimaju? Nema tu, najčešće, uzajamnosti po principu danas ja tebi, sutra ti meni. Najčešće je tako. Jer, onaj ko je navikao da ima, uvek će imati rezervu pa makar oskudevao mesecima. I jer, onaj koji uvek nema i još više kuka da nema, on najčešće sve što će imati potroši i pre nego što ga ima.)

I još da naglasim: ovde nije reč o ljudima koji istinski nemaju.Jer nemaju posao, nemaju imanje, nemaju mogućnosti da zarade, nemaju zdravlje. Reč je o ljudima iz kategorije onih koji sve to imaju... i još mnogo više. Ali su navikli da kukumavče, da traže, iznuđuju pomoć izazivanjem sažaljenja... kao da se pružaju preko gubera, da ni sebi ni deci ne kažu  nema, kad nema, da se strpe, sačekaju, da se potrude...

Kada su jednu moju rođaku koja živi u inostranstvu zamolili za pozajmicu kako bi otišli na letovanje, ona je 'ladno odgovorila: "Za te stvari uzmite kredit. Tamo gde ja živim, ako neko nema i za popravku zuba, ode u banku, ne kod rođaka. Ja sam naučila da trošim samo ono što zaradim, i dok sam bila ovde i sada, i nemam razumevanja za vaša pružanja preko gubera."

Setila sam se toga maločas kada mi se požalila prijateljica, očito poražena svojom nemogućnošću da izađe  mnogobrojnoj rodbini u susret davanjem pomoći ili pozajmica- koje se po nekom nepisanom pravilu tradicionalno takođe prevedu u bespovratnu pomoć.

U obe familije, i u njenoj i u muževljevoj, jedni su od boljestojećih- po merilima rodbine. Koja im  broji automobile, meri pređene kilometre i avionske letove, inventariše putovanja. Prebrojava kupljene knjige i zaviruje u frižider. I koja nikada od njih ne čuje kuknjavu, žalbe, jadikovke... beskrajne priče poput njihovih o tome kako je sve teže preživeti, kako se nema, kako je skupo, kako oskudevaju, kako ne stignu da  vrate kredit uzet za svadbu, a ono stigli novi- za krštenje, za prvi rođendan, za letovanje... zetu da se pomogne da promeni auto, drugoj ćerki da se ispuni neki novi hir jer, zaboga, nije naviklo dete da joj bilo šta odbiju...

Gledam je, onako pokunjenu, dobru dušu koja je čitav svoj život shvatila kao misiju da pripomogne, bar malo, da gurne ponekad i da niko ne vidi, da pozajmi pa da joj se ne vrati, da zažmuri nad očiglednom činjenicom da pojedini od njih žive bolje od nje, štede manje od nje i imaju više od nje. Pa joj na kraju rekoh:

"Od silnog pomaganja svima redom,  ne stiže da rešiš pitanje vašeg stambenog prostora. Svi oni imaju veće stanove nego vi ili višespratne kuće.Ne da nemaš ni gostinsku sobu kao oni, već si dnevnu sobu pretvorila u spavaću. Niko od njih nije gladan, niko bez posla ili bez sredstava za rad. E sad, što neće da zapnu, što potroše čim nešto zarade i još se zadužuju zarad bahaćenja i takmičenja s komšilukom, pa posle nemaju da ulože u posao ili da prežive do sledećeg meseca, sve to im nisi ti skrivila. Zašto svako mora da se vozika kolima, ako nema? Zašto prvo ne zaradi i ne uštedi pa da onda razmišlja o letovanju? Zar nije bolje da su kredite uzeli da bi povećali proizvodnju, i oni na selu i oni u gradu, nego da kupuju kola i razbacuju se na veseljima?"

Nije mi drago što sam joj izbila iz ruku sve adute za njihovu odbranu. Jer je nisu ni zaslužili.

To, što je njena porodica odlučila da ulaže u obrazovanje, specijalizacije, edukacije, u putovanja, po zemlji i po svetu, pa to nekome bode oči, to zaista nije njen problem. Njen problem je jedino činjenica što se izjeda živa jer ne može da zadovolji narastajuće apetite svoje i muževljeve  familije koji ne vide svoje kvadrate i zidove, svoja bahaćenja i razbacivanja na neke lepe i korisne stvari ali ne i neophodne, svoja prekomerna očekivanja i premala zalaganja. Svoju naviku da uvek iskukaju neku pomoć. Izazivajući sažaljenje.

A kao potvrda da sam u pravu došla mi je ova njena rečenica:

"Pa da, to mi reče i sestra iz Australije, kad sam joj prenela poruku jednog od braće da bi sestre mogle da pripomognu: "Ako neko ko ima 10 hektara zemlje očekuje da ga pomažem ja koja nemam ništa, onda tu nešto debelo nije u redu."

ilustracija je s Fejsbuka

PS- ova priča je izazvala mnogo polemike pa sledi i njen nastavak na ovoj adresi