Neki ljudi ne znaju da li su srećni ili to nisu. Ili im se čini da čas jesu, čas nisu srećni, a to se onda nikako i ne može nazvati srećom; ili pak ne uspevaju da dokuče čak ni pod kojim bi se uslovima uopšte mogli i smeli nazvati srećnim. A da hule na Boga mišljenjem, tvrdnjom, osećanjem... da nisu srećni, ne biva.
Ima ljudi koji znaju da nisu srećni. Nisu, jer, zakinuti su ili su sebe sami zakinuli za nešto što je po njihovom poimanju sreće njen aksiom. I kao takvi, zakinuti, uskraćeni, lišeni nečega što smatraju uslovom, sastavnim delom sreće, žive svoje živote manje ili više spokojni, manje ili više nezadovoljni, više ili manje ojađeni, pomireni ili posvađani sa životom i svetom oko sebe.
I postoje srećni ljudi. Oni koji su srećni po kriterijumima sredine i svojim i oni koji su srećni mimo svih mišljenja, očekivanja i tvrdnji okoline. Nešto što je nekima prepreka za sreću, samim tim što postoji ili ne postoji u njihovim životima, za ove ljude je neprimećena, nevažna i zanemarljivo važna životna stavka.
Među potonjima, opet, postoje oni kojima je život zaista mati i koji sa tim osećanjem sreće, ispunjenosti i zadovoljstva odlaze sa ovog sveta. I oni za koje važi da- čovek sve do sudnjega časa ne zna je li uistinu srećan ili ne. Jer, može se desiti da u tom času, baš pre trenutka deljenja duše, sazna ono što će potrti čitav njegov dotadašnji život i svu njegovu dotadašnju sreću.
"Ima ljudi koji mogu nesreću da trpe celog života i da se ne osećaju nesrećnim, kao što drugi podlegnu pod prvim nesrećama. Najviše stradaju sujetni i rđavi, a dobri i iskreni lako podnose bol."- Jovan Dučić.
Kako god, nekada je i nekima teže nositi sreću nego što neki žive pod svojim teretom nesreće ili odsustva sreće. Nekima je i samo odsustvo nesreće dovoljan razlog za mir, sa sobom i sa svim svetom, a od nekih ni sva sreća ovoga sveta ne uspeva da napravi ljude dostojne nje.
Baš zato mislim da je sreća samo ono što je u našoj glavi. Neki pojam koji ovisi o tome koliko ja netko jak da kaže "da, sretan sam". Kad pogledaš, svaki se dan dogodi barem sitnica zbog koje bi svatko mogao reći "sretan sam", a opet mnogi uporno traže one druge, loše događaje, i stenju kako su vječno nesretni.
ОдговориИзбришиSuper je ova misao J. Dučića, nisam je dosad čula, zapisala sam si ju.
Ako je istina da ne možemo svi da budemo srećni niti čovek uopšte mora da bude srećan d abi pre-živeo, onda da... potrebno je u svojoj glavi rasčistiti s tim šta očekuješ i šta možeš da podneseš i bez čega nikako ne bi mogao. Pa guraj, kao da si srećan... i možda jednom ipak budeš.
Избриши