Neću da pamtim

Rasteš dok si živ. I ovo pravilo ne važi samo za one, rođenjem osuđene na gledanje zelenije trave u tuđem dvorištu, za merenje tuđih uspeha dužinom sopstvenih padova, i za one, zdravima rođene, od kojih  život potonji napravi večito nezadovoljne, lenje, gramzive, zavidne spodobe stisnutih usana i očiju pa osobe koje najčešće i nisu rođene kao ružne, neminovno dobiju ružno i pakosno lice... a tek o duši njihovoj da i ne govorimo.


Nesvesno sam bežala od zapisanog svođenja svog života ili njegove upravo istekle godine, nalazeći sebe u nečijim lepim tekstovima, tuđim lepim mislima, svojim i tuđim lepim željama, sebi i drugima. I onda, pošto su mi duže od pola dana u kompjuteru stajali otvoreni ovi tekstovi iz kojih sam pozajmila po koju reč ili rečenicu, a koji su me kompletnim svojim sadržajem drmnuli toliko da ih na svakodnevnom putu samospoznaje (ne znam kako je to kod vas, ali ja kako starim sve više upoznajem sebe, život, neumitnosti, zakonomernosti i mesto izvikanih slučajnosti u onome što se zove život, karma, sudbina) stavljam na mesto veoma bitnih životnih  lekcija.


Neću da pamtim ono što se ne da promeniti i što, upamćeno, boli kao i onda kada se desilo.
 Neću da pamtim ožiljke na duši od nekih ružnih duša i od njihovih zlih misli i dela. Neću više ni - "Onaj Odozgo vidi sve, on neka im vrati", ni da se pitam kako mogu, kako ih nije strah od  vremenske kazne koja gotovo uvek stigne nedužne, ni kako ih nije stid i sram. Kaže psihologija, psihopate ionako nemaju osećaj stida, ni krivice. I to je  već prvi znak prepoznavanja takvih, alarm da bežite iz njihove okoline.



Kao i od emocionalnih vampira. Rekoše iskusniji, kad vam takvi zasednu za vratom, primenite metodu "utuk na utuk": na jednu njegovu žalbu, vi udarite dve, na dve njegove kuknjave, vi udarite tri, na tri njegove jadikovke, uzvratite s četiri svoje. Ima da pobegnu od vas ko đavo od krsta. I bolje je da pobegnu odmah, dok vam još nisu ispili krv na slamčicu svoje potrebe da se njome, pogrešno, leče, nego da vas najpre izmore, istroše, smožde i da tek onda dignu ruke od vas jer ste postali neupotrebljivi.

Nikako ove ne brkati s prijateljima i časnim, zdravim ljudima. Sa onima sa kojima delite svakodnevne radosti, ali i brige svakodevne. Sa onima koji će u sred noći, za vas... bilo šta. Baš kao što ćete i vi to za njih. Oni su dragocenost koja se čuva, pazi, gaji, štiti i neguje. Oni su ljudi, prijatelji, oni su vaši. I kada plaču i kada i vi plačete sa njima, i kada se smejete i veselite. I blizu i daleko.
I samo ponekad, ali ne vašom krivicom, ali iz njima znanih razloga,  postaju bivši.


Neću da pamtim one koji se udaljiše, kad po savetu mudrijih izbacih i ja svoje probleme i demone na astal, pred njih. Srećan im put i još im dalje lepa kuća, pojavljivali su se u mom životu niotkud i isto tako bez traga i nestajali. I nije mi jasno po čemu izaberu baš mene, od svih onih ljudi iz svoje okoline koje sreću svakodnevno, sa kojima se znaju ceo život, koji su im pred nosom i na dohvat ruke. Ne povratilo se. Ako sam nešto vredno u lanjskoj godini naučila, to je to, i još ovo:

Nikada ništa ne nudi sam, sem proverenim prijateljima. Sačekaj da  taj koji se žali, kuka ili jednostavno konstatuje da ima neki zadatak, problem, muku, plan... da ti sam kaže šta očekuje od tebe. Ako uopšte nešto očekuje. Pa i tada, dobro razmisli. Jer se u suprotnom, ako se sam ponudiš, sve i da mu rešiš taj... zadatak, da mu ostvariš plan, da mu pomogneš u nekoj muci, može desiti da ti kaže "kad mi neko učini uslugu, osećam se iskorišćenim". Valjda ga svojim prisustvom podsećaš na nešto što ga peče i muči, što bi da zaboravi, ali eto ti mu to ne daš jer si tu negde. Ili jednostavno zbog tebe ne može da tvrdi kako mu nikada ni za šta niko nije pomogao i za sve se u životu izborio sam?


Naučila sam i neke sitnice, manje ili veće. I naučiću, nadam se, još. Polako.

Večnost je preda mnom.*

Videti dobro, držati se njega – to je jedini produktivan put.*

I na kraju, još ovo- draga Ognjena, prsti joj se pozlatili:

Kada iščekujemo najgore mi unapred tugujemo zbog događaja koji se uopšte nisu ni  desili. Suština naše zabrinutosti- brinemo unapred, strepimo bez razloga i hvata nas strah od straha.**

Neću da pamtim svoje strahove. Stvarne i izmišljene. Zaludne, u svakom slučaju. Jer, jedino strahom ništa ne može da se popravi. Može da se pokvari, komplikuje, napravi zbrka, dalje usložnjava nešto već dovoljno složeno, oteža već dovoljno teško. I pre će biti da se njime ništa i ne reši, nego bilo šta drugo. Da se racionalno razmišlja, neće moći. Još manje da se u skladu s tim dela. Bar ja nikada nikakve vajde od brige nisam videla, lepo je meni već govorila Slavica, ali sam eto, greškom, zaboravila na lekciju koju nisam smela zaboraviti.

Follow by Email