ZAPALJENI JEČAM U PRŽIONICI "KAFE" i... test na surogat (2)

Sećate li se nekadašnjih pržionica kafe? A mlinova u njima?Sprava, ne mnogo veća od mog starog usisivača, imala je elektromotor i plastičnu posudu iznad njega. U nju se sipala kafa u zrnu, koja je prolazila kroz mlin i u obliku praha kroz uzanu cev ulazila direktno u kesu koju je prodavačica držala ispred otvora te cevi. Većina radnji je nudila  svetliju i tamniju (manje i više prženu) kafu, a neke su ponudu obogaćivale i srednje prženom. 

Ispočetka se kafa mlela pred mušterijom. Kada su počeli redovi ispred  radnji, vlasnici su se dosetili pa su ponudili i već samlevenu kafu- negde je držana u posudama, a negde  je već bila u pakovanjima od 100 i 200 grama. Obično je bila za koji dinar jeftinija od one koju su mleli pred kupcem. Naravno, ako se negde i navodio sastav, pisalo je- kafa 100 posto.

ČISTA KAFA I… NEKA DRUGAČIJA, da ne kažem surogat (1)

U ono vreme,  kada sam još bila dete i kada sam zaista verovala u pretnje da će mi porasti rep ako pijem kafu pa sam samo radoznalo zavirivala u šolje starijih, bilo mi je čudno i nejasno  o čemu to moja baba  priča i po čemu procenjuje čoveka i to  koliko  je on ceni, kada kaže :“E, on je bio pravi gospodin i domaćin. I mnogo nas je poštovao. Taj nam u kuću nije ušao bez sto grama čiste kafe“. Pri čemu bi ovo čiiiiiiiiste izgovarala nekako svečanim tonom, s primesama  očitog dostojanstva i ponosa svojstvenim onim  domaćicama koje najbolje u kući čuvaju za goste, uvek u nekoj pregradi ormara imaju sakrivene rezerve za slučaj da oni dođu nenajavljeni „da se ne obrukam“, ali su svesne činjenice da način ulaska  gosta u kuću svedoči  i o njemu i o nama.

Tek, u mom sećanju se zadržala činjenica da kafa može biti čista i... nekako drugačija.

Neću da se mešam...

Poslednji zločini nad ženama (za manje od dva i po meseca ubijeno ih je u Srbiji ukupno 12) aktuelizovali su temu "nasilje nad ženama, u porodici, od strane muževa, partnera, srodnika"... Počinje,konačno,  sve glasnije da se govori o svemu što ovakvim tragedijama  prethodi. Ponavljaju se priče, svima nama nažalost jako dobro znane, o zatvaranju ušiju i očiju  uporedo sa zatvaranjem prozora i vrata, kako se ne bi čuli jauci, plač, udarci, vika i cika ... iz susednog stana, dvorišta, kuće.

Sinoć sam pročitala ovaj tekst, jutros se nadovezala nova vest, i besmisleno bi bilo da ponavljam bilo šta od ovoga rečenog u njemu. Jedino mogu da dodam- nisu baš svi iz grupacija prozvanih negativni likovi ovih žalosnih priča. Juče sam, recimo, slušala jadanje prijateljice koja je proteklog vikenda nastojala da izleči svoju dušu i svoj um od strahota koje preživljava njen "klijent, stranka,štićenik", ali i od istovremene nemoći pred organima koji bi trebalo da su produžena ruka države i zakona u rešavanju  problema nasilja u porodici.

O romanu "Ćovek koji je znao sve" Igora Sahnovskog

"Plata nižeg naučnog saradnika, mada ništavna, ipak je bila dovoljna za život- ukoliko bi je isplatili na vreme. Ali o tome već niko nije sanjao.Svi su maštali o novom poslu ili, u najgorem slučaju, o tezgarenju sa strane. Zarad najmršavije dodatne zarade bili su spremni da se trgnu s mesta i odjure čak i u  drugi kraj grada, makar nakraj sveta.Nekada se činilo da u krajnjem slučaju uvek možeš da se zaposliš kao radnik u fabrici, A fabrike, čuvene po svojoj proleterskoj čvrstini, prve zapadoše u hroničnu distrofiju."

     Odavno mi se nije desilo da  čitanje neke knjige izaziva u meni dijametralno suprotna osećanja- da, s jedne strane, želim da ga privedem kraju što pre kako bih saznala rasplet, a s druge strane, da ono specifično uzbuđenje koje neko štivo izaziva u nama dok ga čitamo, navodi i na želju da ga ima što više između korica među kojima se odvija čitavo jedno bogatstvo događaja, čitav jedan niz sudbina i čitava jedna paleta likova.

Kad vredi da se sekiraš ili... šta sam sve naučila od Slavice

Za one koji ne barataju blogovima, blog platformama, sopstvenim domenima i ostalim blogerajskim zavrzlamama, najpre da objasnim- ima ovde jedna opcija "nedovršeni postovi". Naziv kazuje da tu spada sve ono što ste počeli i nikako da završite i objavite, kako je inače red i zašto uopšte i vodite blog. E, u toj kategoriji ja imam neke ideje za tekstove (ono, daleko bilo, u nedostatku inspiracije i tako to); neke tekstove na davno aktuelne teme, započete onda kada su me svrbeli prsti ali sam videla da nije to to, a opet nikako da ih obrišem; neke citate koji se mogu iskoristiti kao podloga ili "ilustracija" za tekst i... tako dalje.


U toj grupici nalazi se i jedna rečenica koja je zapamćena s idejom da od nje jednoga dana nastane i tekst na blogu. Pošto je meni teško da nađem inspiraciju jednako kao i da pojedem pet kugli sladoleda od vanile i čokolade, ona nikako da stigne na red. Do danas. 

Neka je komšijina krava živa i zdrava- Mirjana Stojadinović

Slučaj je hteo (nikakvo drugačije objašnjenje za to nemam) da propustim nišku i, naravno, prvu promociju knjige moje sugrađanke koja živi u Beogradu Mirjane Stojadinović pod veoma intrigantnim i višeznačnim naslovom "Neka je komšijina krava  živa i zdrava".

Onda sam je, novinarski profesionalno zainteresovana za njenu priču, namerno kliknula za Fejsbuk prijatelja.

Onda se ispostavilo da je baš tada bila u Nišu. I da smo, gle slučaja, gotovo komšinice.

A onda smo popile kafu u kući njenog detinjstva, dok je njen mlađi sin Tadija trčkarao oko nas ljubomorno skrećući pažnju na sebe. Pa nastavile razgovor dok sam je, na povratku kući ispratila do kuće njene tetke, a moje još bliže komšinice koju odavno poznajem.

Ako ste pre ovog pročitali bar jedan moj tekst, zaključili ste i na samom početku ovog da  Mirjana mora da je izuzetno zanimljiv sagovornik koji zaslužuje, i to ne samo jedan, tekst na mom blogu.

U žurbi oko porodičnih i poslovnih obaveza, prazničnog odlaska na selo i koordinisanja gužve oko plasmana tek izašle knjige, poslala mi je, za početak, odlomak iz nje- evo ga ispod mog teksta. Nije mi se dalo  da sačekam prekosutra i da Mirjana napiše tekst specijalno za moj blog. Umesto njega, za šta će biti i vremena i mesta, neki unutrašnji nemir me tera da pre nego što sam planirala, sama kažem nekoliko reči o knjizi.

Mislim da sam je dobila, sigurna sam čak, u vreme koje ne može biti bolje- u trenucima dok shvatam da sam u raskoraku između svakodnevnog pisanja na blogovima i potrebe za ozbiljnijim bavljenjem pisanjem; dok gotovo svakodnevno slušam kritike dobronamernih ljudi  o tome kako "dangubim na blogovima i na netu uopšte" i "mani blogove, piši knjige" ... i, zbunjena ni sama ne znam čime stvorenom pauzom u pisanju romana koji sam tako ambiciozno i vredno počela, dok konačno nisam shvatila da mi je u nepisanju ispario onaj rok u kojem bih, da sam poštovala započeti udarnički tempo, roman već bio završen.

Da se razumemo- ovo nije prva knjiga iz takozvane popularne psihologije koju sam pročitala. Na stranu to što je za mene "Blago cara Radovana"  knjiga nad knjigama, nastala mnogo pre definisanja ove grane psihologije (i književnosti), a pred kojom nikakav Skot Pek ne može ni da priviri. Poznajem i zavidan deo opusa Lujze Hej, Mirjaninog uzora, nešto sam kupovala sama, nešto i njeno i ostalih autora dobijala, ali je valjda trebalo da tek sa knjigom "Neka je komšijina krava živa i zdrava" u rukama počnem ozbiljno da delim bitne od nebitnih stvari u svom sadašnjem životu, važne događaje od onih koji mi samo odnose vreme, energiju, snagu, volju...

Neće vam Mirjana, kao ni meni, u ovoj knjizi dati odgovor ni na jedno pitanje s kojim ste možda seli da čitate "Komšiju kravu". Ali će vam pomoći da lakše i brže dođete do odgovora  na ono što vas najviše muči. Neće vam ponuditi recept za ponašanje u bilo kojoj kritičnoj situaciji vašeg života, ali će vam pouke, poruke i primeri iz njene knjige pomoći da se u odsutnom trenutku podsetite : "aha, ovo je možda baš to". Neće vam Mirjana popovati, suditi, soliti pamet, mantrati... ali će vam primerima iz sopstvenog života, često veoma teškim i bolnim, olakšati razmišljanje o sopstvenim tegobama, tugama, bolima, nesrećama... I neće vam ona, da znate, dati ni jednu jedinu reč ohrabrenja ili opravdanja za vašu odluku ili prihvatanje da sopstvene nemire čuvate, gajite, negujete do besvesti, niti će vam olakšati rastezanje agonija za čije presecanje je, ako je njoj verovati, potrebno samo da se posvetite sebi i da se zagledate u sebe na pravi način. Za koji ona ima nekoliko predloga, smernica, ideja...

Samo je, pre nego što krenete na put isceljenja svog života ili neke boli u njemu, potrebno krenuti od upoznavanja sebe. Slušati svoj unutarnji glas, razgovarati sam sa sobom, tihovati, zahvaljivati na onome što nam je dato, što smo doživeli ili doživljavamo, oslušnuti tišinu, svoje srce, svoje snove i svoju stvarnost.

Ako to ne umemo sami, postoje ljudi poput nje, koji su naučili kako da nam pomognu.

 Mirjana Stojadinović: ŠTA JE TO TAČNO ŠTO TVOJA DUŠA ŽELI?

Onaj koji pita, dobiće odgovor!
Onaj koji traži... nađe!
Sve bude u pravo vreme i na pravom mestu.
Onaj koji sazna, znaće tačno šta će sa tim saznanjem!

Na svako tvoje pitanje već postoji odgovor i on će doći onda
kada budeš spreman za to. I za svako tvoje kako postoji način, i
za svako zašto postoji zato!

Dragi čitaoče, želim ti sklad između tvojih svesnih želja i
suštinskih potreba tvoga bića. Mnogi će se sada pitati zar to
nije isto. Naravno da jeste. Moja duša i ja jesmo jedno, samo se
postavlja pitanje da li smo u međusobnom skladu i ravnoteži ili
smo u nekoj vrsti nesklada ili sukoba! Možda tvoja duša želi da
čitaš ove redove? Onda samo čitaj... i dok čitaš samo primećuj,
oslušni, oseti šta je to što te raduje, rastužuje, motiviše, plaši,
umiruje, zasmejava, uznemirava… Primeti šta je ono što si
pročitao, pa zastao i nemaš pojma šta si pročitao... Nastavi da
čitaš kasnije, kada si spreman i skoncentrisan. Samo primećuj,
možda ti ponegde i zalupa srce. Neki će te delovi sigurno
nasmejati, a nešto će te možda i ganuti...rasplakati. Šta god da ti
se događa, samo primećuj…

Želja moje duše je uvek bila da stvaram i ostavim nešto što će
nekome značiti, pomagati mu, inspirisati ga. Ovo je jedan od
načina koji sam odabrala, kako bih ostavila trag i neki svoj pečat
onome čemu sam posvetila život, a to je bezuslovna ljubav! I
danas učim da živim u harmoniji i lepoti bezuslovne ljubavi i
duboko verujem da smo svi negde na tom putu.

A šta to mi znamo o bezuslovnoj ljubavi? Znamo ono čemu su
nas roditelji naučili u detinjstvu. Šta smo to mogli naučiti od
svojih roditelja? Ono što su oni mogli naučiti od svojih roditelja!
I tako s kolena na koleno! Šta je ono što ti, dragi čitaoče, možeš
reći svojoj deci o ljubavi. Ono, čemu ti učiš svoje dete, kasnije
će ono učiti svoje… Svi smo mi nečija deca! Divno je da znamo
da upravo baš svi mi imamo moć da menjajući sebe utičemo na
generacije! Velika istina i snaga leži u izjavi patrijarha Pavla:
Nama će biti bolje, kada mi budemo bolji!


 Inače, zbog velikog interesovanja intenzivna dvodnevna Mirjanina radionica VOLITE SEBE-IZLEČITE SVOJ ZIVOT biće održana ponovo u Nišu 23. i 24. maja.  Svi koji se prijave do 10. maja dobijaju povlasćenu cenu. Vise informacija na  sajtu www.mocjeuvama.rs ili preko inbox-a na Fb stranici moć je u vama!

A za tematsko veče pod nazivom Moć je u vama, 4. maja u Knjaževcu, Mirjana je obezbedila besplatne ulaznice za dvoje čitalaca mog bloga iz ovog grada ili okoline, ako žele da učestvuju u motivacionoj radionici koja uvek ima snažnu pokretačku energiju, što zbog predivnih ljudi koji se obično prijave, što zbog energije govornika. Ulaznice će osvojiti prvo dvoje čitalaca iz ovog kraja zemlje koji ostave komentar na blogu. Radionica se održava od 17 do 19 sati.


PS- Baš dok smo telefonom dogovarale detalje oko ovog intervjua, ne znam da li  slučajno baš tada, na Fb mi je stigla poruka od jednog mog ličnog terača, motivacionog trenera i gurua, koji ništa od toga zapravo nije ali eto, meni jeste. Detaljnije, na ovoj adresi. 

Mene praunuci neće videti kako brišem suze- Branislav Janković, intervju

-U “Znakovima pored puta“, Ivo Andrić piše kako nikada nije voleo da priča ni o sebi ni o knjigama koje je napisao, jer je smatrao da je to odraz lošeg vaspitanja i hvalisanja. Uvek mu je bilo nelagodno i neprijatno, te je razgovor ili skretao na druge teme ili je ćutao. Iskreno, mislim da bi dobar pisac trebalo malo da priča, u stvari da to što ima da kaže, napiše u svojim delima. Nažalost, mi danas imamo pisce koji više pričaju o sebi nego što pišu. Imamo pisce čija imena znamo, ali ne znamo imena njihovih knjiga.  Znamo više o njima nego o tome šta su napisali. Pisac mora da bude nem u životu (osim ako nije revolucionar ili protivnik režima), a brbljiv u pisanju- ovako na molbu da mi pomogne kako bih ga bolje predstavila, odgovara moj kolega izistinski, Nišlija Branislav Janković- Pisac sam.  Moje knjige: O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Bezimeni  i Vetrovi zla, pričaju o meni. O tome ko sam i šta sam. Za one koji umeju da čitaju to je sasvim dovoljno da me upoznaju. 

Jednom davno bila sam gost u emisiji koju je radio kao novinar u niškom Dopisništvu RTS-a i pamtim da me je na muke stavio  pitanjem koje nije bilo u mojoj nadležnosti (odnosilo se na poslovnu politiku kuće u kojoj sam vodila samo jedan segment). Izvukla sam se nekako nekakvim diplomatičnim poštapalicama za koje nisam ni znala da postoje u mom vokabularu i dok sam sada pisala pitanja tražila sam "caku" kojom bih mogla da mu doskočim na isti način ali je, nažalost, nisam pronašla. Pa je zato ovaj intervju, i pored mojih nastojanja, čisto profesionalni razgovor o pisanju i knjizi, više, novinarstvu, manje, o istoriji, gresima, praštanju, savesti, ubistvu, hrabrosti, kukavičluku...


PREVIŠE JE SAMO NEZNALICA, LOPOVA, BEDAKA I HULJA

Za razliku od ostatka Srbije, Branislava Jankovića Nišlije su najpre upoznale kao novinara, a tek onda kao pisca. Osećaš li razliku u odnosu čitalaca prema tebi,  u svom gradu i u ostalim gradovima i u čemu se ona ogleda?

I dalje misle da radim na televiziji, ali se baš čude jer me odavno nisu videli. I više pričaju o mojim emisijama nego knjigama, što i nije tako čudno jer sam 22 godine radio kao televizijski novinar i voditelj. I moje Nišlije se, uostalom kao i ja, navikavaju da više nisam novinar već pisac. U drugim gradovima je, naravno, drugačije. Tamo moram da pričam ljudima da sam dve decenije jeo novinarski
hleb i da nisam oduvek pisac.  

Misao našeg Branka Miljkovića „poeziju će svi pisati“ ostvaruje se danas kroz, masovnije nego ikada,  pisanje i poezije i proze. Prvo pitanje koje piscu  postavljaju oni koji pišu ali još nisu zvanično pisci, jeste- kako izdati knjigu. Šta im ti odgovaraš? Šta im savetuješ?

Odgovaram, ništa lakše nego objaviti knjigu. Jedini uslov i teži deo toga je imati dobar rukopis. Savetujem ih da sednu i posvete se pisanju. Da, masovno se objavljuje, i da, poeziju će svi pisati, ali retko koja će se pamtiti. Vreme se ne može podmititi. Ono ostavi jedino ono što vredi.  Ima li previše pisaca? Previše je neznalica, lopova, bednika i hulja. Nikad dosta pisaca i umetnosti.

Tvoja knjiga Suze Svetog Nikole pokreće pitanje greha, opraštanja, savesti...Na kojim osnovama su nastale te pripivetke i koliko je vreme u kojem živimo uticalo na njihov tok, budući da je u njima reč o srpskom ratniku iz Prvog svetskog rata?

Nastale su na mojoj fascinaciji borbom između dobra i zla, na pitanju postoji li način da se opravdaju i operu  veliki grehovi kao što su ubistvo, izdaja, kukavičluk…  Na traženju Boga u zlim i teškim vremenima, kada pomislimo kako nas je napustio i ostavio na nemilost đavolu. Na osećaju časti i ponosa. Na pričanjima mog pradede solunca i njegovom zamagljenom pogledu i brisanju očiju dok se sećao i Krfa i Solunskog fronta.  Kao klinac to nisam razumeo. Kada sam se ja vratio iz rata, shvatio sam.  Mene praunuci neće videti kako brišem suze, sve su sakupljene u toj knjizi. I moje i mog pradede. Možda mi nismo našli Boga, boreći se protiv đavola. ali siguran sam da je On našao nas.      

Može li pisac sebe da distancira od svog ili od svojih junaka? Koliko je neutralan, a koliko subjektivan, koliko svojim rečima može da opravda, odbrani, optuži, doda so na ranu?

Mislim da to zavisi od pisca i njegovog načina pripovedanja. Koliko god se neko trudio da se u nekom od njegovih junaka ne vidi sopstveni alter ego, smatram da je to nemoguće. U svakom od mojih junaka ima barem delić mene. Ne iz sopstvenog ega već iz razloga što ne želim da se distanciram od njih. Šta znači
biti objektivan u stvaranju lika? Po mom mišljenju pisac i ne sme biti objektivan jer onda nestaje mašte. Junaci su njegova deca, dobra, loša, pametna ili ne. Podjednako ih volimo. A to što liče na nas, pa to je normalno; mi smo ih i pravili. Možda bi bila lepša da imaju i majku.

Kakav je tvoj stav po pitanju okajanja sopstvenih grehova, bilo da je pojedinac, bilo jedan narod u pitanju? Je li teže oprostiti sebi ili drugome?
Jesmo li spremni da sebi samima makar priznamo da u onome što nas je snašlo ima i našeg doprinosa, krivice, našeg činjenja ili nečinjenja, našeg ćutanja... i da nije za sve neko drugi kriv?

Mi po prirodi stvari, iz sopstvenog straha, gluposti, pokvarenosti, lako praštamo sebi, uvek nalazeći sasvim dobar razlog da to učinimo. Lako operemo ruke nad sopstvenim gresima, pokazujući prstom na druge i objašnjavajući sebi njihovu krivicu u našem zločinu. Mi više volimo vuka u sebi nego jagnjad u drugima, jer vuk je jak i snažan, a u ovom zlom i surovom svetu to je presudno. Jedini način na koji možemo okajati svoje grehe je da se istinski pokajemo, da ubijemo tog vuka. I da se nadamo da će nam onaj kome smo učinili loše oprostiti. Voleo bih da postoji  ogledalo Dorijana Greja, pa da se svakog jutra pogledamo u njega, da vidimo da li nam je lice čisto ili nam se kezi nakaza. Objektivan čovek? Pokažite mi ga i krenuću za njim, poput apostola, pronoseći njegovu slavu širom sveta.  


SUZE SU ODLIČAN NAČIN DA KRENEMO NA PUT PRAŠTANJA

Možemo li, svejedno da li suzama naših svetaca ili nas samih, oprati tu sopstvenu krivicu na kojoj naše stradanje sve više raste, s opasnošću da taj rast dostigne neslućene razmere? Do kojih zaključaka te dovodi prepletanje imaginacije pisca i intuicije novinara kada na temelju spoznaje naše stvarnosti razmišljaš o budućnosti- čoveka, naroda, države?

Suze su odličan način da krenemo na put praštanja. Ako mi ne plačemo, plakaće neko zbog nas, a to nije dobro. Kažu mi da sam mračan pisac, a ja tvrdim da od mene nema optimističnijeg pisca. Da bismo videli svetlost moramo da se zagledamo u tamu. U mojim romanima pokazujem dubinu tmine i koliko grehova možemo da natovarimo sebi na leđa, a da nastavimo da hodamo. Koliko god ovaj narod, država, svet srljali u mrak, siguran sam da zlo ne može da pobedi. Sve dok praštamo i molimo da nam se oprosti. I dok nalazimo načina da teret sa leđa bacimo na zemlju.

Čime bi najpre zaintrigirao interesovanje čitalaca za svoju  knjigu koja je skoro objavljena pod naslovom Vetrovi zla?

Nepoznatim činjenicama o dinastiji Obrenović. Detektivskim zapletom. Neobičnim junakom u kojem će se svako od nas pronaći. Jakim ženama tog doba. Tajnom Đure Jakšića. Paralelom između Srbije devetnaestog i dvadeset prvog veka. Tragičnim ljubavima.  Vetrovima koji se svađaju.

Otkud ovakvo tvoje interesovanje za srpsku istoriju i koliko je zvanična istorija, a koliko fikcija, legenda, predanje, uticalo na nastanak novog romana?

Volim da se igram sa tom devojkom koju zovemo istorijom. Bludnicom, sveticom, majkom, maćehom, ubicom i vidarkom. Uostalom, ova zemlja i ovaj narod imaju takvu istoriju koja je neiscrpna inspiracija. Šta je zvanična istorija? Ono što smo učili u školi, pa se pokazalo da nije tačno? Najlepša stvar kod te
devojke je što nikada ne znate da li vas je slagala ili je govorila istinu. Spajanje fikcije i “činjenica” je možda način da nam ona klimne glavom ili slegne ramenima, ne otkrivajući se. Možda je imaginacija pisca tačnija od udžbeničkih fakata . Možda istorija više voli umetnike nego istoričare.  Ona me uvek
fascinira. Sa toliko poznatih ljudi me je upoznala, uvek me predstavaljući  kao maštovitog pisca. Mislim da sam zaljubljen u nju.

U jednom intervjuju si rekao- više se plašim za čitaoce nego za izdavače. Možeš li nam to pojasniti?

Mark Tven je jednom rekao da čitati lošu knjigu je isto kao i da nisi čitao ništa. Nisam zagovornik čitanja svega i svačega. Mislim da sam bio dovoljno jasan.

Šta saznaješ o sebi u susretu sa čitaocima, u čitanju njihovih komentara?  Ogovaraš li na pitanja „šta je pisac hteo da kaže“ ili im ostavljaš da sami dođu do odgovora? Otkrivaš li i sam neke odgovore tek u njihovim komentarima?

Mislim da je u književnosti najbitnija ta interakcija između pisca, njegovog dela i čitalaca. Da nije tako onda bi pisali dnevnike i čuvali ih ispod dušeka naših kreveta ne dozvoljavajući nikome da vidi šta smo napisali. Susret sa čitaocima je svojevrsno iščekivanje kazne. Zavisno od toga koliko ste dobar pisac možete biti osuđeni na smrt ili slobodu. Između nema. Između je praznina u kojoj nema ničega. Zaborav. Iz zaborava se ne vraća. Volim susrete sa ljudima koji me čitaju i srećan slušam njihove komentare kakvi god bili. Oni su putokaz ka boljem pisanju. Cilj mi je, a čitaoci kažu da sam u tome do sada uspevao, da se
opet vrate knjizi.

U PISANJU NE POSTOJE LAŽI PRED SOBOM

Šta je status pisca promenio u životu B. Jankovića? Osim onog divnog osećanja kada u rukama držiš svoje delo,  šta je još pozitivno, olakšavajuće, a šta ti se ne dopada?

Bolje sam upoznao sebe od kako sam pisac. Nisam znao da postoje neke tuge, strahovi, radosti i ushićenja pre nego što sam tog zimskog dana otvorio Word i napisao prvu rečenicu prvog romana. U pisanju ne postoje laži pred sobom. Stvaranje romana je svojevrsno ispovedanje, izbacivanje žuči i nagomilanih nemira. Ponovno krštenje, nova šansa. I to deluje tako isceljujuće. Ne dopada mi se sumnja koja prati svaki rad. Ali, ako ne postoji sumnja ne postoji  ni preispitivanje ni kvalitet.

Ja znam odgovor, ali za one koji i dalje ne znaju- da li može da se živi od pisanja knjiga?

Od čega u ovoj zemlji može da se živi? Ne mislim na obično bivstvovanje.