FB i ostala net prijateljstva- baš kao i u životu

Ako izuzmemo onu, čini mi se manju, grupu ljudi koja zazire od kontakata bilo koje vrste na netu (za Fb prijatelje prihvataju samo ljude koje već poznaju), može se slobodno reći da su životi ogromne većine korisnika neta obogaćeni poznanstvima virtuelnog porekla. Nezavisno od toga da li će ta poznanstva ikada dovesti do istinskog stiska ruke, mnoga od njih prerastaju i u prava, iskrena prijateljstva.

Neki to ne mogu da shvate. I džaba je uopšte nastojati da razbijate njihovo nepoverenje, sumnjičavost, čak strah, od upoznavanja, pa još zbližavanja, sa ljudima koji žive hiljadama kilometara daleko, na drugom kraju države ili, možda, u istom gradu, a u naš vidokrug zapali su zahvaljujući internetu.

No, tema ovog teksta nisu oni, već mi, ostali, koji prihvatamo, održavamo, gajimo... net "prijateljstva", koja i samo virtuelno mogu prerasti i u istinska, a mogu takva postati i u stvarnom životu.

Ako je suditi po mom iskustvu i iskustvima ljudi iz mog okruženja, net prijateljstva se mogu svrstati u nekoliko kategorija:

- Ona koja se zadržavaju u virtuelnoj sferi,ali vremenom postaju čvrsta, s naglaskom na pouzdanost, ona koja mnogima omogućavaju i da olakšaju svojoj duši, poveravajući se virtuelnom prijatelju onako kako nikada ne bi mogli nekome koga znaju čitavog života, tražeći ili dajući savet, podršku, rame za plakanje.





Nezavisno od toga da li su te osobe netom povezane u kontaktu svakodnevno ili tek povremeno, one znaju da imaju jedna drugu kad god im je do priče, kad god im je teško ili imaju nečim da se pohvale. Kao i u stvarnom životu- imate prijatelje "za svaki dan", ali i one sa kojima se ne vidite i po nekoliko godina, ali u jednom trenutku nastavite kao da ste se viđali svakodnevno i kad prođe neko vreme, ponovo ućutite, do nekog sledećeg druženja. Ali ste jedno drugom- prijatelji sve to vreme.

- Ona koja dovode do poznanstva i u stvarnosti. Najčešće se susreti svode na ispijanje kafice, ručak eventualno, zajednički večernji izlazak, ćaskanje... Nekada prerastu i u susret srodnih duša (ovoga puta zanemarujem susrete iz emotivnih ili poslovnih razloga), pa to prijateljstvo postaje intenzivnije i lepše, nekada je to poznanstvo koje se obeležava sporadičnim susretima, nekada zaključite da sa tom osobom u stvari i nemate neku dodirnu tačku...

- Ona koja traju jedno vreme, bez obzira na to je li došlo i do stiska ruku ili ne, a onda dođe do zahlađenja. Ili jednoj osobi nešto smeta, pa se povuče, ne javlja se telefonom, ne komentariše vaše statuse što nekada nije propuštala, ne lajkuje vaše fotografije u čemu je nekada prednjačila. Pa se pitate, čime ste je to povredili, uvredili, naljutili, pa razmišljate o tome da li nju da pitate o tome i kako će ona to protumačiti, pa pitate ili ne pitate, ali, svejedno- to više nije to. Isto kao i u stvarnom životu.

A ponekad do zahlađenja dođe nekako istovremeno, s obe strane. Zasite se, neki ljudi, nekih drugih ljudi iz svog okruženja, iscrpu sve teme, onaj drugi im više nije inspiracija ni za ćaskanje, kamoli za neko prisnije druženje.

- Ona koja počnu burno, uz preterane izlive emocija s obe strane, uz "mila, draga, najbolja si mi na svetu, pre tebe i nisam imao najboljeg prijatelja...", a onda, puknu tako jako i tako naglo, praćena ćutanjem zauvek ili gomilom ružnih reči, ali svakako- puknu.

- Ona koja su započeta iz interesa. Samo jedna strana za to nije znala. Pa traju dok ona strana koja je znala, ostvari svoj cilj.

Verujem da ovde može da se uvrsti još neka kategorija, ali dopunjavanje ostavljam vama- u komentarima.

Razmišljam sada o tome da li da pomenem  svoja net prijateljstva, kao potvrdu ovoga o čemu sam pisala, ali odustajem zato što bih možda neku dragu osobu izostavila. O nekima od njih sam pisala, o nekima ću tek. A kreću se od one moje Sanje iz Sirije, prve virtuelne i Lele, prve stvarno upoznate, o kojima sam već pisala, pa sve do jedne Lenke iz Amerike koju letos upoznah u našem gradu, o kojoj ću tek pisati.

Neka od tih poznanstava su danas čvrsta i jaka prijateljstva, kojima se ponosim i negujem ih, baš kao i ona nastala na uobičajen način. Neke od tih sam i lično upoznala, a neke nisam.

Neka i nisu imala razloga za nastavak.

Neka su trajala, ličivši na nešto što i može da traje, ali su se vremenom ugasila... ili se gase. Obostranim ćutanjem.

Neka sam prekidala sama, taktički i polako, da nekoga ne bih povredila, negde sam bila prinuđena da činim rezove.



Neka je prekidao onaj drugi. Jednostavno bi se ućutao/la, što mi je ponekad odgovaralo, a zbog nekih se i danas pitam šta je razlog tome?

Zbog nekih žalim.

Sve je, dakle, baš kao i u životu.



Ilustracije- odavde

Follow by Email