Dok smo pre nekoliko dana ispijale kafu, prvu ove godine u hladu jasmina koji samo što nije procvetao u mom dvorištu, moja koleginica malo starija od mene se podsetila svojih studentskih dana u Beogradu. I svega onog lepog što pamti iz tog perioda, inače nimalo lakog i lagodnog.
- Nismo tada imali para za iznajmljivanje stanova. Roditelji su taman mogli da namaknu pare za iznajmljivanje sobe, što je uključivalo kupanje jednom nedeljno i ništa, ali baš ništa više. Lična higijena? Pa naravno, hladnom vodom. Jesmo, mnoge, kasnije imale problema zbog toga, ali se podrazumevalo da je tako. Laknulo mi je kada sam poslednje godine studiranja prešla u studentski dom, iako nas je bilo pet u sobi i ako smo imale zajedničko kupatilo za ceo sprat. Bar nisam morala da idem u javno kupatilo, što sam povremeno činila dok sam stanovala kod "gazdarice". Ne pamtim da sam se ikada požalila na bilo šta, da mi je nešto toliko drastično smetalo da bih kukala i smatrala se nesrećnom. Naprotiv, bila sam jako srećna. Kad, na primer, dobijem novac za hranu, odvojim za po jednu pogačicu dnevno i to mi bude dovoljno, a za ostatak kupim italijanske cipele. Nije nam padalo na pamet da se žalimo zbog toga što smo pozorišne predstave gledali stojeći, sa galerije, već smo bili zahvalni na mogućnosti da tako, uz indeks, idemo besplatno u pozorište. Bioskopi, pozorišta, muzeji, galerije... obogaćivali su naše živote i presrećna sam i zahvalna zbog svakog studentskog dana provedenog u Beogradu.
ŠTEDELO SE DA SE STIČE, A NE DA SE RAZBACUJE
Vrlo često smo skloni tome da preterujemo s veličanjem perioda koje se označava kao Titovo vreme. Mnogi pominju kako je s tadašnjim platama moglo em lepo da se živi, em da se grade vikendice (stanovi su ionako dobijani za džabe), em da se ide na letovanje, i to najčešnje 21 dan (nekadašnji normativ, ne znam od koga smišljen), da se nameštaj menja bar svake pete godine, da se kupuju kola, pa makar to bio i fića...
Neka kaže ko šta hoće, ali tvrdim da đaci i studenti pa i nezaposleni danas, u vreme ovolike krize, besparice i, što je najcrnje, besperspektivnosti, žive daleko bolje od onih đaka, studenata i (retkih doduše) nezaposlenih iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. I odmah prilažem argumente za ovu tvrdnju:
- Ne znam nikoga ko je tokom studija iznajmljivao stan. Ako nisu koristili dom, opcija je bila- soba, ponekad i sa cimerom. Velika većina studenata danas odbija i da pomisli o iznajmljivanju sobe. Podrazumeva se stan, makar deljen sa cimerima. Pri tome valja imati u vidu i činjenicu da je nekada studiranje zaista bilo besplatno, a danas to nije ni ono koje se tako naziva, dok ogromnom broju studenata roditelji plaćaju i preskupe školarine. Što zbog nemogućnosti upisa kao redovnih studenata, što zbog izbora lakše opcije dolaženja do fakultetske diplome upisivanjem privatnih fakulteta.
- Izuzimajući neku oficirsku i direktorsku decu, u to vreme su se svi oblačili izuzetno skromno, čak preskromno ako tadašnju garderobu poredimo s onim čime danas sebe kite mlade generacije. Što je neuspešniji đak i student, više je potpisanih delova garderobe na njemu, zar ne? Čak i oni iz najsiromašnijih porodica, kao po nekakvom pravilu, moraju da imaju bar nekoliko pari markiranih patika, torbi, majica ili jakni. "Ja mogu i da trpim, ali detetu moram da kupim, neću da dozvolim da se izdvaja od društva", često čujemo od ljudi koji jedva krpe kraj s krajem.
- Studentski život u periodu o kojem govorim, osim redovnih odlazaka u biblioteke i ostale kulturne institucije, povremeno bi bio obogaćen odlaskom na kafu (najčešće kada bi se gubio neki čas), u poslastičaru, eventualno u ćevabdžinicu. Sve to, s mene pa na uštap. Danas, većina mladih ljudi smatra dan izgubljenim ako bar jednom ne odu na piće s društvom. Ručak i večera u kafani za današnje mlade su kao ranijim generacijama ta kafa, kolač ili pljeskavica od pet s lukom u lepinji.
-Ekskurzije u ono vreme podrazumevale su obilazak Jugoslavije. Većina je imala tu sreću da makar kao apsolventi otputuju u inostranstvo, što je mnogima bilo prvo putovanje van granice. Retki su imali tu nesreću da apsolviraju u vreme Titove bolesti, zbog koje je inostranstvo brisano sa spiska destinacija. Danas, ako kao srednješkolac nisi bio bar dvaput preko granice, kao da nisi ni išao u školu.h
- Rođendani su se slavili uz sirupe na rastvaranje, čips, sendviče i tortu, u kućnim uslovima. Danas se ima para za iznajmljivanje igraonica za proslave rođendana od malih nogu, a kasnije se proslave rođendana sele u kafane, eventualno kafiće. Proslave punoletstva liče na manje svadbe, sa sve pevanjem, pucanjem, vatrometima i poklonima kakve mnogi iz starijih generacija nisu dobijali ni na svadbama. A ako se mama i tata ne isprse kolima, vaučerom za putovanje, zlatnim nakitom ili mobilnim telefonom poslednje generacije, rođendana kao da nije ni bilo. Umetničkog fotografa nekada niko nije ni pominjao, a ako baš nije bilo drugara koji zna da slika (besplatno), bio bi pozvan neki profesionalac.O profesionalnoj šminki i noktima nije bilo ni reči, jedino se friziranje podrazumevalo.
-Retki srećnici otišli bi u Trst ili Solun po matursku i apsolventsku haljinu i odelo. Krojačice su bile najčešća opcija. Garderoba je bila mahom svečana, elegantna, dostojanstvena i... jeftina. Današnje maturantkinje i apsolventkinje najčešće se, čast izuzecima, nimalo ne razlikuju od novokomponovanih pevaljki ispod vašarskih šatri- što kraća haljina, što dublji dekolte, što više platforme u kojima ne umeju ni da hodaju. A sve to, mora- da koooošta, inače su niko i ništa u društvu.
- U čitavim generacijama nekadašnjih studenata često nije bilo nikoga ko bi kolima dolazio na fakultet. Danas i srednješkolci kolima odlaze u školu, neretko i bez položenog vozačkoh ispita. Za mnoge studente i njihove roditelje je auto statusni simbol. Nema tog đaka i studenta koji bar povremeno ne koristi taksi usluge, što je nekada bio luksuz od kojeg su odustajali čak i jako dobro situirani.
I mogla bih ovako da nižem još dugo. Verujem da svako od vas koji nije odustao od čitanja teksta na pola, ima takođe puno stavki za dopunu ovog spiska.
BOLJE- CIVILIZACIJSKI IMPERATIV
Naravno, svakom čoveku, svakoj generaciji, svakoj naciji stalo je do toga da napreduje i da stvara sve bolje uslove života. Da ima što bolji i društveni i lični standard. Da putuje i uživa što više, da se muči i oskudeva što manje, da se hrani i odeva što bolje...
I svako vreme ima svoje- e, kako je bilo kad smo mi bili mladi.
Pa se bunimo zbog toga što naše ne(i)manje porede sa svojim, što naše nemogućnosti pokušavaju da ublaže svojim nekadašnjim, još većim, što naše uskraćenosti nastoje da marginalizuju podsećanjem na sopstveno nema, ne može se, mora da se i otrpi i oskudi...
Ovaj tekst nije napisan s ciljem da opravda sadašnje "nema" koje, nažalost, preti da postane odrednica i niza sledećih generacija. Niti da ih ubedi u to da im je mnogo dobro. Cilj mi je samo da onima koji odrastaju u relativnom blagostanju i zaštićenosti, zahvaljujući trpljenju i odricanju svojih roditelja, ukažem na to kako su živeli oni od kojih očekuju da im obezbede i stan i hranu i školarinu i povrh toga, još i to piće svaki dan u kafiću, provode po kafanama i splavovima, šminku, šminkerke, manikire, pedikire, solarijume, teretane, dodatne časove već u srednjoj školi, dodatne časove pred maturu, prijemni ispit za fakultet, za ispit, neretko i izradu maturskih, seminarskih i diplomskih radova, preskupe ekskurzije, letovanja i zimovanja, kompjutere i mobilne telefone, markiranu garderobu, kola ili taksi...
Kako rekoh, idu još teža vremena, na šta ne propušta da nas upozori skoro svaki iole ozbiljan ekonomista. Oni koji su navikli da ih mame i tate, bake i deke i ostala darežljiva rodbina štite od spoznaje svakodnevice čiji je ponor sve dublji, trebalo bi da se zamisle nad tim.
- Nismo tada imali para za iznajmljivanje stanova. Roditelji su taman mogli da namaknu pare za iznajmljivanje sobe, što je uključivalo kupanje jednom nedeljno i ništa, ali baš ništa više. Lična higijena? Pa naravno, hladnom vodom. Jesmo, mnoge, kasnije imale problema zbog toga, ali se podrazumevalo da je tako. Laknulo mi je kada sam poslednje godine studiranja prešla u studentski dom, iako nas je bilo pet u sobi i ako smo imale zajedničko kupatilo za ceo sprat. Bar nisam morala da idem u javno kupatilo, što sam povremeno činila dok sam stanovala kod "gazdarice". Ne pamtim da sam se ikada požalila na bilo šta, da mi je nešto toliko drastično smetalo da bih kukala i smatrala se nesrećnom. Naprotiv, bila sam jako srećna. Kad, na primer, dobijem novac za hranu, odvojim za po jednu pogačicu dnevno i to mi bude dovoljno, a za ostatak kupim italijanske cipele. Nije nam padalo na pamet da se žalimo zbog toga što smo pozorišne predstave gledali stojeći, sa galerije, već smo bili zahvalni na mogućnosti da tako, uz indeks, idemo besplatno u pozorište. Bioskopi, pozorišta, muzeji, galerije... obogaćivali su naše živote i presrećna sam i zahvalna zbog svakog studentskog dana provedenog u Beogradu.
ŠTEDELO SE DA SE STIČE, A NE DA SE RAZBACUJE
Vrlo često smo skloni tome da preterujemo s veličanjem perioda koje se označava kao Titovo vreme. Mnogi pominju kako je s tadašnjim platama moglo em lepo da se živi, em da se grade vikendice (stanovi su ionako dobijani za džabe), em da se ide na letovanje, i to najčešnje 21 dan (nekadašnji normativ, ne znam od koga smišljen), da se nameštaj menja bar svake pete godine, da se kupuju kola, pa makar to bio i fića...
Neka kaže ko šta hoće, ali tvrdim da đaci i studenti pa i nezaposleni danas, u vreme ovolike krize, besparice i, što je najcrnje, besperspektivnosti, žive daleko bolje od onih đaka, studenata i (retkih doduše) nezaposlenih iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. I odmah prilažem argumente za ovu tvrdnju:
- Ne znam nikoga ko je tokom studija iznajmljivao stan. Ako nisu koristili dom, opcija je bila- soba, ponekad i sa cimerom. Velika većina studenata danas odbija i da pomisli o iznajmljivanju sobe. Podrazumeva se stan, makar deljen sa cimerima. Pri tome valja imati u vidu i činjenicu da je nekada studiranje zaista bilo besplatno, a danas to nije ni ono koje se tako naziva, dok ogromnom broju studenata roditelji plaćaju i preskupe školarine. Što zbog nemogućnosti upisa kao redovnih studenata, što zbog izbora lakše opcije dolaženja do fakultetske diplome upisivanjem privatnih fakulteta.
- Izuzimajući neku oficirsku i direktorsku decu, u to vreme su se svi oblačili izuzetno skromno, čak preskromno ako tadašnju garderobu poredimo s onim čime danas sebe kite mlade generacije. Što je neuspešniji đak i student, više je potpisanih delova garderobe na njemu, zar ne? Čak i oni iz najsiromašnijih porodica, kao po nekakvom pravilu, moraju da imaju bar nekoliko pari markiranih patika, torbi, majica ili jakni. "Ja mogu i da trpim, ali detetu moram da kupim, neću da dozvolim da se izdvaja od društva", često čujemo od ljudi koji jedva krpe kraj s krajem.
- Studentski život u periodu o kojem govorim, osim redovnih odlazaka u biblioteke i ostale kulturne institucije, povremeno bi bio obogaćen odlaskom na kafu (najčešće kada bi se gubio neki čas), u poslastičaru, eventualno u ćevabdžinicu. Sve to, s mene pa na uštap. Danas, većina mladih ljudi smatra dan izgubljenim ako bar jednom ne odu na piće s društvom. Ručak i večera u kafani za današnje mlade su kao ranijim generacijama ta kafa, kolač ili pljeskavica od pet s lukom u lepinji.
-Ekskurzije u ono vreme podrazumevale su obilazak Jugoslavije. Većina je imala tu sreću da makar kao apsolventi otputuju u inostranstvo, što je mnogima bilo prvo putovanje van granice. Retki su imali tu nesreću da apsolviraju u vreme Titove bolesti, zbog koje je inostranstvo brisano sa spiska destinacija. Danas, ako kao srednješkolac nisi bio bar dvaput preko granice, kao da nisi ni išao u školu.h
- Rođendani su se slavili uz sirupe na rastvaranje, čips, sendviče i tortu, u kućnim uslovima. Danas se ima para za iznajmljivanje igraonica za proslave rođendana od malih nogu, a kasnije se proslave rođendana sele u kafane, eventualno kafiće. Proslave punoletstva liče na manje svadbe, sa sve pevanjem, pucanjem, vatrometima i poklonima kakve mnogi iz starijih generacija nisu dobijali ni na svadbama. A ako se mama i tata ne isprse kolima, vaučerom za putovanje, zlatnim nakitom ili mobilnim telefonom poslednje generacije, rođendana kao da nije ni bilo. Umetničkog fotografa nekada niko nije ni pominjao, a ako baš nije bilo drugara koji zna da slika (besplatno), bio bi pozvan neki profesionalac.O profesionalnoj šminki i noktima nije bilo ni reči, jedino se friziranje podrazumevalo.
-Retki srećnici otišli bi u Trst ili Solun po matursku i apsolventsku haljinu i odelo. Krojačice su bile najčešća opcija. Garderoba je bila mahom svečana, elegantna, dostojanstvena i... jeftina. Današnje maturantkinje i apsolventkinje najčešće se, čast izuzecima, nimalo ne razlikuju od novokomponovanih pevaljki ispod vašarskih šatri- što kraća haljina, što dublji dekolte, što više platforme u kojima ne umeju ni da hodaju. A sve to, mora- da koooošta, inače su niko i ništa u društvu.
- U čitavim generacijama nekadašnjih studenata često nije bilo nikoga ko bi kolima dolazio na fakultet. Danas i srednješkolci kolima odlaze u školu, neretko i bez položenog vozačkoh ispita. Za mnoge studente i njihove roditelje je auto statusni simbol. Nema tog đaka i studenta koji bar povremeno ne koristi taksi usluge, što je nekada bio luksuz od kojeg su odustajali čak i jako dobro situirani.
I mogla bih ovako da nižem još dugo. Verujem da svako od vas koji nije odustao od čitanja teksta na pola, ima takođe puno stavki za dopunu ovog spiska.
BOLJE- CIVILIZACIJSKI IMPERATIV
Naravno, svakom čoveku, svakoj generaciji, svakoj naciji stalo je do toga da napreduje i da stvara sve bolje uslove života. Da ima što bolji i društveni i lični standard. Da putuje i uživa što više, da se muči i oskudeva što manje, da se hrani i odeva što bolje...
I svako vreme ima svoje- e, kako je bilo kad smo mi bili mladi.
Pa se bunimo zbog toga što naše ne(i)manje porede sa svojim, što naše nemogućnosti pokušavaju da ublaže svojim nekadašnjim, još većim, što naše uskraćenosti nastoje da marginalizuju podsećanjem na sopstveno nema, ne može se, mora da se i otrpi i oskudi...
Ovaj tekst nije napisan s ciljem da opravda sadašnje "nema" koje, nažalost, preti da postane odrednica i niza sledećih generacija. Niti da ih ubedi u to da im je mnogo dobro. Cilj mi je samo da onima koji odrastaju u relativnom blagostanju i zaštićenosti, zahvaljujući trpljenju i odricanju svojih roditelja, ukažem na to kako su živeli oni od kojih očekuju da im obezbede i stan i hranu i školarinu i povrh toga, još i to piće svaki dan u kafiću, provode po kafanama i splavovima, šminku, šminkerke, manikire, pedikire, solarijume, teretane, dodatne časove već u srednjoj školi, dodatne časove pred maturu, prijemni ispit za fakultet, za ispit, neretko i izradu maturskih, seminarskih i diplomskih radova, preskupe ekskurzije, letovanja i zimovanja, kompjutere i mobilne telefone, markiranu garderobu, kola ili taksi...
Kako rekoh, idu još teža vremena, na šta ne propušta da nas upozori skoro svaki iole ozbiljan ekonomista. Oni koji su navikli da ih mame i tate, bake i deke i ostala darežljiva rodbina štite od spoznaje svakodnevice čiji je ponor sve dublji, trebalo bi da se zamisle nad tim.
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.