Devojka na crkvenim skelama- Aleksandra Jerotijević, ikonopisac

Kad vidim neke ljude koji stvaraju, poželim da svima ukažem na njih i njihovo delo- s jedne strane, da kažem ponešto o njima, da ih ovim putem upoznaju i oni koji ih ne znaju, možda i oni koji ih znaju ali nedovoljno, a ujedno i da im odam neku vrstu blogerskog priznanja za ono što rade.

Aleksandru Jerotijević zapazila sam na Fejsbuku. Dopala mi se njena energija, čitana kroz njene reči, ikone i statuse na Fejsbuku, ali je valjda moralo da prođe malo više vremena od našeg prvog kontakta do ovog teksta na blogu, koji je u stvari više fotoreportaža nego tekst o njoj.

Aleksandra je Užičanka, koja se ikonopisom bavi od 2007. godine.

Tokom osnovne i srednje škole  posećivala je ateljea poznatih užičkih slikara , učila slikarstvo, izlagala na koletivnim izložbama slika, ali je, kako sama kaže, od te godine, s poznajom liturgije i obnovom Liturgijske zajednice u Crkvi Svetog Marka u Užicu počela da se okreće ikoni i da se bavi ikonopisanjem.

To svoje znanje usavršavala je i u Manastiru Žiča, a 2013. godine učestvovala je u oslikavanju Crkve Svetog Dimitrija u Kosovskoj Mitrovici. Prošle godine je bila i deo ekipe koja je oslikavala Crkvu Svetog Jovana u  Wollongongu, u Australiji.

Njene ikone se nalaze  širom Srbije, u mnogim manastirima, na Kosovu i Metohiji, Hiladaru, Rumuniji, Kanadi, Australiji, Rusiji...

- Početak slikanja hramova bio je ostvarenje mog sna- objašnjava Aleksandra-
Mislila sam da je to moja neostvariva želja dok jednog dana nisam dobila ponudu. Moje prvo penjanje na skelu bilo je bukvalno kao radovanje malog deteta, a prvi potezi su mi bili na kupoli visokoj 12 metara. Na skeli nema straha, a velika je čast biti pozvan i prizvan, oslikavati Dom Gospodnji! Zna da bude fizički teško, bukvalno od jutra do mraka slikati, stajati, čučati, ali u svem tome su sadržani posebna čar i draž, poseban adrenalin koji mi osećamo, koji je pokretač svega. Razni su uslovi na terenu, ali sve izdržimo, uz rad i druženje sa kolegama, jer važi pravilo , ko ne može da izdrži,  neka napusti.

A na pitanje gde joj je bilo najteže, kaže- na Kosovu. Zbog poznate situacije, zbog okruženja i karabinjere i vojske oko crkve.

Žena na terenu? Mora da bude posebno jaka, mudra i snažna, sposobna u svakom smislu, da stane uz rame svojim kolegama.

-Slikanje ikona u ateljeu je opet jedan poseban doživljaj. Ako slikam sama,onda sam sama sa sobom i bukvalno se družim sa sobom. Imam vremena da razmišljam o svemu i nakon terena i saradnje sa drugima, ta samoća jako zna da prija.Ikonopisanje je takodje jedan vid molitve i uvek iznova osetim energiju i srecu nakon svake zavrsene ikone.

A van posla, koji je ujedno i zadovoljstvo?

-Mnogo volim svoje prijatelje i imam ih jako puno. Nisu svi ikonopisci,ali ja volim da kažem da je svako od njih umetnik na svoj nacinPrijateljstvo mi je jako bitno i jako vazno, uzivam u druženju i uvek sam spremna na nove izazove sa njima. Dosta putujem, poslednjih godina najvise zbog posla. A iskreno, najviše volim da boravim u nekom manastiru ... gde bukvalno napunim energiju, i imam dosta prijatelja medju monaštvom.Većinom su to mladi ljudi slični meni,tako da se i privatno dosta družimo.