Srbija, kakvom se ponosim

Znate  za ono osećanje kada vas preplave pozitivne emocije, kada vam se dešavaju samo lepe stvari, kada srećete samo divne, pametne, ljubazne ljude i slušate samo lepe priče i saznajete samo dobre vesti i pred očima vam promiču samo lepe slike i duša vam se puni samo lepotom? Ono, kad i pored sveg sivila svakodnevice koje se proteže nad vašom glavom i pored svih onih ružnih i tužnih stvari čijeg ste postojanja i dalje svesni i možda nečega teškog što vas koliko sutra čeka, pomislite kako je ovaj svet divan i kako i ta neminovna čaša žuči ima smisla, baš zbog te lepote i divote koja nas odjednom, neočekivano i gotovo niotkuda zadesi...

E baš to, taj osećaj ispunjenosti pozitivnom energijom, optimizmom, lepim vibracijama i zahvalnošću što sam baš tu, među tako divnim ljudima, u predivnom prirodnom okruženju, dok se oko mene dešava sve nešto lepo i najavljuje još lepše, držao me poviše prethodnih dana, na nekim lepim mestima, od juga do severa zemljice Srbije. I ruku na srce, još traje, dok sređujem utiske u još jednom lepom mestu, na sredini između ona dva koja su me ispunila radošću i lepotom. U mom Nišu.

Prvo mi se desilo Vlasinsko jezero.

Već tri godine ovde traje i uskoro se završava projekat „Promocija ekoturizma i zaštita životne sredine Vlasinskog jezera“, čiji cilj je unapređenje lokalnog ekonomskog razvoja i uključivanje svih zainteresovanih strana u dalji razvoj Vlasine. Realizuju  ga Program Ujedinjenih nacija za razvoj, Vlada Srbije, opština Surdulica i  kompanije Koka Kola.

Sve aktivnosti oko promocije eko-turizma na Vlasini  usmerene su ka njegovom brendiranju i privlačenju što većeg broja turista na ovaj, uistinu turistički biser Srbije, koji nije džabe nazvan rajem na zemlji. Posle izgradnje web sajta Vlasine i definisanja njenog vizuelnog identiteta, postavljanja putne signalizacije, obeležavanja pešačkih i biciklističkih staza, nabavljanja vozila za posebne namene u teškim vremenskim uslovima, otvorena je sezonska pijaca, a u toku je i edukacija lokalnog stanovništva u oblasti turizma, licenciranje i edukacija rendžerske službe.

Preporuka Vlasinskog jezera kao obavezne destinacije na turističkoj mapi svakoga ko želi da uživa u istinskoj lepoti prirode- divnih planinskih predela, čiste jezerske vode bogate raznim vrstama riba, pogodne leti za kupanje a zimi za klizanje, vožnji katamaranom između jezerskih ostrva, uz razne vidove rekreacije i branje lekovitih trava i ostalog planinskog bilja , tek sledi. Bar u nekoliko tekstova i fotoreportaža. Do tada, uživajte u nekoliko fotografija, koliko da zagolicam vaše interesovanje. Znam koliko volite fotografije lepih predela.

A druga vrsta lepote i divote koju želim da pomenem u ovom tekstu, tiče se- čoveka. Mada, iskreno, ni u  tom okruženju nije manjkalo  prirodnih lepota, na jedinoj vojvođanskoj planini, prepunoj iznenađenja.

Bila sam na Tesla global forumu.

O razlozima nastajanja jedne ovakve manifestacije koja slavi Teslu, ali istovremeno i rad i mir i požrtvovanje i ljubav prema domovini i nauku i pregalaštvo i duhovnost i, u krajnjoj liniji čoveka samog, možete se najbolje obavestiti na ovoj adresi. I naravno, vraćaću se i na ovu temu, jer toliko utisaka i lepote svakojake  ne može da stane samo u jedan ili dva teksta.

Ovoga puta zadržaću se na  sopstvenoj fascinaciji onim divnim, lepim, pametnim, sposobnim, mahom mladim svetom, okupljenim  oko Tesline ideje, njegove misli, njegovog dela i dostignuća i pouka i poruka koje iz sve njegove materijalne i duhovne zaostavštine možemo izvući.

Najveća pamet Srbije, ona na koju Srbija tek računa, na čijim će plećima  u ne tako dalekoj budućnosti biti pretežak posao spasavanja zemlje iz sveg ovog gliba u koji je generacije potiskuju, okupila se protekle nedelje na Fruškoj Gori. Da čuju, vide, saznaju, nauče... Da se vide, druže, zabavljaju... Da neka nova znanja, informacije, iskustva... ponesu u svoje škole, na svoje fakultete širom Srbije, Evrope, Amerike... tamo gde se neki Kembridži, Oksfordi ili Sorbone otimaju o njih i gde ih vrebaju i možda već vrbuju neki Simensi, Tošibe i Samsunzi...

Ti mladi ljudi prepametnih očiju, divnih osmeha, osvedočene inteligencije, mnogi okićeni medaljama i nagradama za znanje i raznim diplomama,   nisu na Fruškoj Gori morali ničim da se dokazuju. Svime onim što su do sada postigli kvalifikovali su se za boravak na ovom mestu, za učešće na ovom događaju, za susretanja sa poznatim imenima iz nauke, umetnosti, privrede, aktivizma, iz zemlje i sveta.

Nisam primetila razmetanje markiranom garderobom. Nisam videla nijedan goli pupak. Nijedna devojka nije nabadala na onim neudobnim platformama, niti se izdvajala po bilo čemu od ostalih normalnih, lepih, sređenih devojaka. Mislim da ni silikona nije bilo. Čini mi se da nijednom nisam čula ono rastegnuto, lenjo manguparsko, dovedeno gotovo do karikiranja -"brateeeeeeeeeeeeeee".

Bilo je divno biti u njihovom društvu. Posmatrati tu mladost koja upija tuđe reči, pita, zagleđuje, aplaudira, bira na koje će predavanje, na koji događaj, na koji izlet otići.

Neki od njih su, sticajem okolnosti i na sreću ove zemlje, sa tih Sorbona i Kembridža odlučili da se vrate. I pored   toga što odlično znaju da ovde ulaznica za radno mesto nisu ni pamet, ni diploma, ni znanje i stručnost, ne prestaju da se angažuju, stvaraju, doprinose, organizuju, volontiraju, rade za sitne pare... sve očekujući da im rođena zemlja, njima tako pametnima i sposobnima, spremnima da dohvate nebo,  pruži šansu.

U stvari, mislim da bi njihovim  angažovanjem na važnim zadacima Srbija tu šansu pružila samoj sebi.  
I sama će pokazati da li ih zaslužuje.
Navijajući za njih, navijamo za budućnost Srbije.