Dokle putuješ? I ja idem do Beograda, pa posle na aerodrom, vraćam se u Švedsku. Morala sam da dođem, mama mi nije bila dobro, pa žurim da stignem što pre, jedva sam dobila nedelju dana odmora, da se vratim na posao. Nema ti tamo ko ovdenak, izvoljevanja do sto i nazad, nego ima da radiš i da si redovan na poslu i da si dobar. I sve.
Plaća te on, oće i mora dobro da te plati, ali ti te pare ima da zaradiš, i za sebe i za njega da zaradiš, pa da dobiješ svoje. Zna se, breeee, zna se red u svemu i niti ti možeš da nekoga zamajavaš, nit iko sme zamajavat tebe. Ako imaš problem, na prva vrata na koja zakucaš te oprave, kažu ti, idi tu i tu, treba ti to i to, nema on da te šalje od vrata do vrata i da se ti vrtiš zalud i da zalud gubiš vreme. Poštuje te država ko radnika i ko čoveka, al najviše ko stranku koja ima odma da završi svoja posla i da ne dangubi i da se ne vrti u krug, ko ođe što je.
Nije ni tamo sve potaman, mora mnogo da se radi, davno bilo ono vreme kad si mogo zafrkavat i gazdu u državu, kako ti se i kad ti se prohte, nego sve prišrafili, dosetili se da ni oni ne mogu do veka samo davat i sve neradnike gajit i izdržavat. Pa se tako setim kako ovde svi usred bela dana sede po kafićima i ispijaju kafe u nedogled, mene me vati neka tuga, nostalgija neka teška, patim, ali baš patim, ne za tom jadnom kafom besposličarskom u kafiću, nego za rodnim krajem i majkom i kućom. I za njivom, bre, ako sam od njive pobegla, prvo bratu da čuvam decu u Švedskoj, poposle i da radim, od kad sam se zaposlila ja sam ti u trgovini, školu sam ođe završila i umem i volim to da radim.
Legnem, tako, pa se zagledam u plafon, a on jeste beo i ravan, ali ti ja na njemu vidim i kuću i oko kuće, i bunar, i baštu, i brezu i smreku, i dud kad počne da zri, oni tamo i ne znaju šta je dud, ej, dudinje nikad probali nisu... i sve ti ja vidim, a stegne me nešto u duši i sve se radujem kad će proć ovi dani predugi, da dođem ođe. Da mi zamiriše jorgovan i trava da mi zamiriše i sunce da me ogreje, ovo naše žuto sunce najmilije, ono njiovo svo jadno nikakvo, ubledelo, a oni čim ga vide, izlaze da se sunčaju. Bože mi oprosti, ne znaju, onaki beli i pegavi, ni kad je vreme za sunčat se, ni kad nije.
I patim ti ja, tako, samo da mi je što pre doć ođe, odsanjam do jutra sve što mi je u oku od prošli put ostalo, a kad krenem, čini mi se iz avijona bi izašla, da potrčim pobrže od njega.
A onda dođem ođe, ma kakvi, još nisam potpuno ni stigla, ni raspakovala se još nijesam, već od Prokuplja do mog sela, ja ti se razbolim. Od muke i tuge. Od onoga što vidim i zbog onoga odakle sam došla.
Odem u banku, ono bre sve nadrndano, besno te gleda i iz očiju mu vidiš da mu je cilj samo kako bi te zafrknulo. Traži mi na šalteru ličnu kartu da mi zameni novac, kažem, zaboravila sam je, šta će Vam, kumim bogom, žurim u bolnicu, majki mi nije dobro, al ne vredi, moram nazad tri kilometra, i odem ja, natam-navam, dobrih šest kilometara, kad ona mi veli, ne treba ti lična karta. Eeeej, pa što si me vrnula, što mi nijesi odma zamenila pare, nego mi tražiš ličnu kartu, odnio te bog da te ne odnese, i mene s tobom skupa.
Onda odem u opštinu, porez da platim, da pitam, a ona me gleda, ali nako, ko kroz mene da gleda u neku tačku iza mene, al sam joj ja prepreka, pa bi da me ukloni, kako bi i dalje mogla u tu njenu zamišljenu tačku da gleda. I mene da ne vidi. Dobro, znam ja za jadac, napunim torbu kafom i čokoladama, e, onda već nekako ide, već se potrude da te nekako primete, bar se ne deru na tebe i ne šalju te na neka druga vrata gde će opet da te pošalju na neka treća i gde će ti reć da dođeš sutra. Al bez čokolade i bez kafe, ništa. Ne postojiš. Nema te.
I da je samo čokolada, ajde de. No, što je problem veći, torba mora da je punija. Pitam sinovicu, znaš li nekog tuitu, da mi pomogne toito, veli, znam, strina, samo nemoj da govoriš di živiš, čim čuju da si u inostranstvu, tražiće ti više nego meni inače. Pa kako, grdna, kako to vi živite ođe, niki svoj posao ne radi za platu, svako prima po dve plate bre, a svi kukaju kako nemaju, velim, a dete sleže ramenima, kaže, ođe ti je tako, ni najrođeniji ti neće prstom maknut dok mu ne suneš šta...
A svuda prljavo, u bolnici samo miševi što se nisu izlegli, ko ti garantuje i da ih nema, svi nedodirljivi, ko da će se raspasti ako ti nešto kažu, objasne. Ja bre kad u Švedskoj odem doktoru, on me poštuje, kaže mi sve, sestre ljubazne, trude se da ti nađu termin koji tebi odgovara, niki ne okreće glavu od tebe, niki se ne dere, niki te ne vraća neopravljenog...
I tako, ako već treba da patim, vrćem se tamo, pa da bar u lepšem patim.
Tamo je bar sve sređeno i uređeno i čisto i mirno, ni od čega te glava ne boli ako bog nije kazo da te boli, pa mi i ta patnja nekako lakše pada.
Ovo mi mnogo poznato. Obeležilo i mog života deo... ja se svaki put ljutila kako negde drugde bolje... a jeste, boli i tamo, boli i ovde... pa samo treba čovek da odredi granicu bola...
ОдговориИзбришиDa, draga, baš to- odrediti granicu bola, pa kud koji....
ИзбришиŠta reći, a ne zaplakati?
ОдговориИзбришиJa sam samo ćutala.A njoj došlo da se izjada.
ИзбришиTuga :( Ne znam da li me je nje žao ili nas :( A istina je, sve, od reči do reči što je rekla. Mi smo narod, vanzemaljski, sa sve svim šta radimo, tj. ne radimo. Tuga :(
ОдговориИзбришиIpak je njima bolje. A možda i grešim.
Избриши...Проклијаће "Цвеће очевог завичаја" у туђини и од свега остаће само - мириси детињства.
ОдговориИзбришиПоздрав Н.
Dragi S, kao i uvek- efektna dopuna, makar i tužna do bola.
ИзбришиPoznata mi je ta priča.Otišao mi je sin u Francusku.I ne moze da se pomiri sa tim da je otisao.Prosle godine je devet puta dosao.I pati.A ja "moram da ga tešim" pričalući mu samo surovu istinu,da mu slučajno ne padne na pamet da se vrati.Jer kako vreme odmiče.njemu je sve naše,lepše i bolje.I smučilo mi se više da ga tešim tako što uzmem kofu gov..a pa prosipam po mojoj glavi.I pobesnim i kažem.:Ne dolazi toliko,tamo ti je kuća,a ovde kada si bio do 25,godine ni patike nisi mogao sebi da kupiš.3 puta ides na odmor u toku godine.9 puta dodjes kući,a ja ne mogu na mesec dana da odem da vidim unuciće,koji xive na 50 km jer treba mi i da im nesto odnesem i platim put.Cerka koja studir u Novom SAdu po tri meseca ne dodje kući,a ja sam posle dve godine tek otišla kod nje.Jer bolje mi je njoj pare da dam.Pa tako,nek se bore sa NOSTALGIJOM jer to jedino sa čime se bore.Kamo sreće da nam je svima tako.A sin,trenutno se vraća sa odmora iz Paname,na ostrvima je divno i sunčano.Dve nedelje.A ja mu kaćem da mi pošalje mesto da vidim na Google Earhu tu lepotu.O čemu onda mi ovde pričamo?
ОдговориИзбришиNe znam šta da kažem na ovo. Čitav post, ne samo komentar i ne samo dopuna. Sad ću da ga postavim kao status, divno rečeno, a opet tako tužno. Hvala.
ОдговориИзбришиSvojevremeno me ganula iskrenost moje drugarice, koja sada zivi u Svajcarskoj - kada sam je pitala da li je srecna, odgovorila je ovako: "Cesto sam usamljena i nemam prijatelja s kojim bih kafu popila. Ali, kad odem u prodavnicu, ne merkam puter a kupujem margarin, nego jedem sta zelim i koliko mi treba." Do tada je u Beogradu kao programer radila u svajcarskoj firmi za tricavih 400eura, s kojima je jedva placala stan. Ista firma je zaposlila u Cirihu, pa je dobila i adekvatnu ondasnju platu. Srecom, vise nije tako usamljena, a i dalje zivi tamo. Ali kad se vrati ovde, muka je uhvati od onoga sto vidi...
ОдговориИзбришиOkreni , obrni - tek, pun frižider je osnovni arzlog ostanka mnogih, negde tamo.
ОдговориИзбриши