Kako je najbolje izdati knjigu?

Sponzori, mecene, prenumeranti, izdavači, samofinansiranje? U svakom slučaju, zasuci rukave, naošti kompjuter i kreni!



     Kada je naš Oblogovan, drugar iz "ekipe" na Wordpresuu, najavio izlazak svog književnog prvenca "Bezimena" na svetlost očiju čitalačke publike, nisam mogla da razumem zašto se protivi ideji nekolicine nas, da se organizujemo i kao prenumeranti pomognemo smanjenju očiglednih muka koje ima većina ljudi pri štampanju knjige.


     - Ja bih bila ponosna činjenicom da neko ima toliko vere u mene i da želi čak i moju prvu knjigu, ej, još neobjavljenu, da kupi na neviđeno - vikala sam u to vreme u svojim porukama Dejanu, smatrajući izuzetnim komplimentom, a ne nikako milostinjom, to, da neko prenumeracijom obezbedi sebi primerak nečije knjige, koja će, uostalom, kada bude objavljena koštati daleko više.
     Divim se Dejanu na onolikom trudu i strpljenju da se polako odaziva na zahteve svojih fanova - nije smešna reč, to smo svi mi koji volimo da čitamo njegove tekstove na ovom blogu, da pravi spiskove, šalje nam knjige i ne znajući da li ćemo uzvratiti uplatom. O tome šta mislim o samoj knjizi, delimično, rekla sam ovde. Mnogo je bolja nego što sam je ja prikazala.

     Dejan je i dalje istrajan na tome da što veći broj ljubitelja lepe reči dođe do njegove knjige i , eto, otkrio nam je jedan fin način da dobra knjiga može da se štampa i ovako - do velikog tiraža, etapno, malo po malo, pa- sve dok je tražena.
   
     Većina onih koji pišu, a danas kao da je došlo ono vreme iz reči Branka Miljkovića   "poeziju će svi pisati", imaju pred sobom ni malo lak posao, kada požele da to što napišu ne bude samo deo njihovih dokumentacija ili objava na blogovima, već pretvoreno i u knjigu. Neki se pouzdaju u sponzore, svaka im čast ako uspeju da ih obezbede, nekima će priskočiti dobrostojeći ljubavnici, politička stranka u kojoj i jesu zarad bržeg ostvarenja nekog interesa, drugima roditelji ili ostala rodbina... O prenumerantima se, i dalje, najmanje govori i piše. Kao da se zaboravlja da je niz vrednih dela naše književnosti, posebno pre onog rata, objavljen upravo zahvaljujući prenumerantima.




     Moram da priznam - lako je ubeđivate druge da prihvate ovaj lepi gest podrške i poverenja nekoga u vas,ali je već drugačije kada bi trebalo da se toga prihvatite i sami. Od kako su me neki fini ljudi, znani i neznani, ubedili da bi trebalo da spakujem i u knjigu neka svoja pisanija, najpre ona na zaplanjskom dijalektu,  niz prijatelja, stvarnih i virtuelnih, ponudilo mi je da budu prenumeranti.
     I sada dolazimo do onoga - tek sada razumem Dejana Oblogovanog, meni omiljenog Blogija. Ne znam hoću li to umeti, uspeti, da li ću hteti to da izvedem. Imam neki prigušeni osećaj uznemirenja, neke male znake pitanja s kojima ne znam šta ću - i to samo zato što je praksa prenumeranstva nekako zamrla na ovim prostorima, iako bi trebalo da bude obrnuto. Da se razvija, upravo proporcionalno stepenu naše krize, teškoćama oko štampanja  i objavljivanja, besparici.

     Od pisanja danas retko ko uspeva da živi. Na jednoj strani, među takvima je malobrojna grupa pisaca čije novo delo izdavači jedva čekaju i, na drugoj strani, armija "popularnih" spisatelja-ica, čije se knjige prodaju, na zgražavanje i samih knjižara, zahvaljujući njihovoj sveprisutnosti po žutim medijima, pre svega elektronskog tipa i nametanju pospaloj javnosti njihovih likova i dela, s preporukom koje se ne bi postideli ni nobelovci.
     Verujem da retko ko od nepoznatih, neafirmisanih pisaca i onih koji to žele da budu, očekuje da će objavljivanjem prve knjige postati književnik, da će moći da napusti svoj posao od "sedam do tri", ma koje cifre ga danas označavale, da će postati poznat, popularan, traženi autor. Ali, velika većina  njih, makar u nekom delu mozga, makar u najdugoročnijim planovima i željama, pa i obećanjima i dugovanjima sebi samom, ima zacrtanu knjigu. Nešto, kao pisani trag koji ostaje ko svedok njegovog postojanja.

     Ispade, danas , a mnogo bolje nije nikad ni bilo, mnogo je lakše napisati knjigu nego uspeti da ona, čak i kada je jako dobra, bude prenesena na papir, spakovana između korica, smeštena u nekom knjižarskom izlogu ili rafu,u stalaži neke biblioteke, ako ne velike, ono neke male, domaće, u kojoj se nalaze knjige koje njen vlasnik voli da čita.

     I dalje mi nije jasno zašto institucija prenumeranstva nije uveliko  obnovljena  i nije ponovo zaživela kod nas?

Komentari
 
Ne znam šta bih napisala, a ne bih da ćutim jer duboko poštujem i Negoslavu i Dejana, Radu i sve čitaoce ovog bloga. Vrednost knjige je pala u svakom pogledu, kao i ukus čitalaca. Nije bitno da čitaš, bitno je šta čitaš. I dok se grabe knjige poznatih ličnosti, koje me ni malo ne privlače, (izuzetak je Šaka soli, Mire Stupice), pa se zato lako i dolazi do izdavača, s druge strane, prave vrednosti ne dolaze do izražaja, jer niko ne želi da rizikuje. Knjiga nikada nije bila jeftinija. Kilo mesa-dobra knjiga. Kilo mesa i manje za veliku vrednost koju dobijamo. Izvinjavam se, možda poređenje nije odgovarajuće. Roman Bezimena je duboko emotivan, i ne zaboravlja se, podstiče na razmišljaanje o mnogim aspektima života i različitim ljudima, o tome ko zaista zaslužuje da se čovekom zove. I naravno da bih uvek platila knjigu unapred, nikada ne bih bila prevarena, jer nije moguće biti prevaren kad radiš sa najboljim namerama i od srca. Sitne su to pare za jednu knjigu, a veliko zadovoljstvo učestvovati u nečemu tako velikom i vrednom kao što je objavljivanje dobre knjige, dakle, uvek sam na dobitku. Drago mi je što držim u rukama dva primerka, drugi je namenjen za poklon, ali još nisam odlučila kome, nije za svakoga, treba biti vredan tako dobrog štiva. Hvala.
Прикажи мање
 
Hvala ti na doprinosu ovoj temi i na svim lepim rečima, kojima stvarno nemam šta da dodam.
 
Ja se plašim objavljivanja knjige, štampanja zapravo..Da li ću nekoga izneveriti, da li će dobro biti prihvaćeno..i plašim se tih problema koje je imao Dejan, i zato neću prenumerante..strah je jači. To je jedan razlog. Drugi je opširan razgovor sa jednim prijateljem koji ima veze sa medijima. Pitao me je da li hoću da objavim knjigu da bih bila "must have", da li hoću da imam veze sa personama iz žute štampe, jer samim objavljivanjem knjige, postaješ javna ličnost. Neko će tvoju promociju staviti na youtube, neko će tražiti intervju, ukoliko knjiga postane popularna..Na sve ovo, rekla sam mu -NEĆU..plus dodao je i da je besparica i da je teško naći sponzora za prvu knjigu, kasnije je lakše. Taj i još jedan prijatelj-ovog puta sa bloga, samo su potvrdili moje mišljenje o štampanju knjige. Ja se divim Blogiju, divim se i svojim drugarima koji objavljuju zbirke poezije i proze..postali su i popularni, poznati.. U vremenima kada razne starlete objavljuju svoje memoare, divim se svim mojim prijateljima koji se odlučuju na štampanje knjige. U ovoj zemlji kultura je na zadnjem mestu. Za nju se izdvaja malo. Premalo. Ljudi čitaju knjige pored štampe, to znam. Ali, novi pisci se teško probijaju sami, ili sa prenumerantima, sponzorima..jako teško. Ne želim da ti ubijam volju Neco, rado ću biti tvoj prenumerant, ali sama da izdajem knjigu..ne.. Strah me je što sam gotovu knjigu pustila na net. Mislim da ne pišem dovoljno dobro, sama nisam zadovoljna..Nadam se da me razumeš.
Прикажи мање
 
Popularni i poznati... :) Moram priznati da sam posato poznat u lokalnoj pošti. Kad me vide ''zakovrnu'' očima jer znaju da opet šaljem neku gomilu ''tiskovine''... (''gomila'' je 10-15 komada...) (Oblogovan)
 
Stvari stoje ovako -Oblogovan je najpopularniji i najpoznatiji ...neko ko piše, iz naše ekipe. Daj Bože da dobije konkurenciju, pa da ima mogućnosti za daja merenja.
 
Eto, kuckam, kuckam, i onda sve nestane jer nisam ulogovan na WP... Evo, sada sam ulogovan, ali sada ću biti kraći, jer ne mogu sve baš da ponovim... :) Ali suština će ostati. Dakle, i danas ponavljam, jako cenim vaš gest i želju da budete prenumeranti, javilo se preko 60 ljudi... Ali, drago mi je što to nisam prihvatio, a evo, objasniću i zašto... Dakle odbio sam, ali, kao što sam rekao, računajući na sve vas, krenuo sam u štampanje ''na kašičicu'' u skladu sa sopstvenim mogućnostima... Uplatio sam štampanje 20 komada. Ako se sećaš. izdavač je tada rekao da postoji problem sa štamparijom koja je ''u krizi'' i da će štampanje morati malo da pričeka... ''Pričekalo'' je više od dva meseca... E, sad... Ja sa izdavačem nisam nikada poslovao, i iako mi je žena delovala sasvim korektno, u datim uslovima bilo je razmišljanja ''da li je sve baš tako...?'' No, uloženi novac bio je moj, ako propadne, šta da se radi, pogrešno sam procenio i, eto... Ali, zamisli da sam uzeo novac od vas 60 i da sam se našao u toj situaciji...? Pa, tih dva meseca bi mi skratilo život za bar deset godina... Dakle, hvala vam svima, ali srećan sam što nisam pristao na priču o prenumerantima... I mislim da nikada ne bih. Nedođija je to negde rekla, u ovo vreme prevara i sličnih lakrdija, nije lako prihvatiti se odgovornosti za tuđi novac... Što se tiče toga da li su mi svi platili knjigu - jesu... Nisam ja ni brinuo oko toga. Ne verujem da je neko ko voli knjige spreman da nekoga prevari zbog jedne knjige... A da se i to desilo, ne bi mi bilo žao... Ne bih se ''jeo'' zbog toga... :) (Oblogovan sa WP...)
Прикажи мање
 
Drago mi je što si otkrio razlog, ali mi i dalje nij edrago što nas nisi poslušao. No, sve je na kraju ispalo kako valja. Hvala ti, Blogi.
 
Jasno. Bogu hvala na netu, pa ljudi mogu da otkrivaju dobre tekstove, van tih institucija koje stvaraju zatvorene krugove ispomaganja i serdarisanja, daleko od javnosti i od stvarnosti. Srećna potraga.
 
Највећи подухват је заправо провући се кроз херметички затворене кругове оних који приступ допуштају само "одабранима". Критеријум одабраности јесте посебно питање и треба га стрпљиво раскринкавати. Недопустиво је са становишта уметности и жалосно са становишта писца-појединца што вредност често прође неопажено само зато што је један тврдокорни систем узајамно повезаних, славољубивих и статусно заштићених група желео да сачува своје позиције науштрб квалитета. Новац за објављивање, са те тачке гледишта, мање је битан. Нађе се некако. ПС. Управо крећем у потрагу. Поздрав Н.
Прикажи мање
 
..da..lep komenatar Nedojije...nebo je granica. mnogo sam radila sa ljudima, a radim i sad. definitivno mi je srpska poslovna etika skandalozna i u izdavastvu i u ostalim sektorima. zato je internet super. Nebo je granica, indeed. :) Zivelo pisanje! Umetnost!
 
Slažem se. Bar ovo za nebo, jer- u izdavaštvo se baš i ne razumem, al ti verujem na reč.
 
Unapred se ograđujem i napominjem da se moje dalje mišljenje ne odnosi na tvoj rad i kvalitetne radove i autore proze i poezije. Pre dvadesetak godina knjigu sam cenila. Žanr koji ja volim nije baš komercijalan, mada se, u ovo doba pomodarstva, u poslednje vreme tu i tamo jave neki čitaoci žitija, zapisa, istorijskih hronika, Dostojevskog... Danas, mogu reći da pojam knjige ne cenim. Ograđujem se od dokazanih, pametnih i vrednovanih pisaca proze i poezije. Knjiga se, nažalost, danas poistovećuje sa žutim štivom. U nekim slučajevima je žuća od onih najžućih, nazovimo, novina. To mi smeta, iskreno. Ali kada vidim ŠTA i KO piše, malo je reći da mi pripadne muka. Od nekih "pomozi sebi saveta" do "kako biti dobar/a u krevetu" napravljene su skupe promocije i na to udarena etiketa "must have", baš tako na ingleškom:) Od tih prepotentnih poznavalaca pisma kojim se služe, jer za mene nisu ništa drugo, napravljene su figure od velikog značaja u današnjem svetu pisaca... Niko se ne bavi iščitavanjem dela!!! Samo podvlače žutim i puštaju u svet. Nažalost, nisu svesni koliko knjiga, kao i bilo koje štivo, može uticati na nečiji život i svest. Više takvih primera bilo je u prošlom veku jer tada su knjige bile nešto kao prosvetljenje. Sećam se da su u 19. i početkom 20. veka u Srbiji knjige bile dostupne samo po manastirskim bibliotekama, kao i kućama noblesa. Tada je ista knjiga isčitavana više puta, nije bila dosadna, nije bila "žuta"... bez obzira koju temu je obrađivala. Danas ćemo pre kupiti žuti list na kiosku nego knjigu. U poslednje vreme čujem da naši đaci ne čitaju preporučenu lektiru!!! E, da je to problem, lako bismo. Nego, mislim se ja, problem je u onome što čitaju. Kako to izbistriti? Volela bih da izdaš delo sa svojim potpisom, naročito one "zaplanjske priče":) Ako kreneš sa prenumeranstvom, o'ma me piši na listu. Želim ti svu sreću ako se odlučiš na objavu svog dela. Oprosti na opširnosti. Nisam redovna u komentarima ali kad dođem ja ne znam da odem:)
Прикажи мање
 
Nema potrebe za izvinjenjima, mislimo isto. I to je jedna od ograda zbog koje sam dugo odugovlačila s odlukom - da, rešila sam, a svakako ćeš biti obaveštena, bar kada zaplanjske priče budu i ukoričene, a ne samo složene u blog. Inače, otvorila si jednu jako široku i izuzetno bolnu temu, na koju pojedinac malo može da utiče. Obrazovni sistem je takav da neguje prosečnost, forsira resavsku školu i zatuljuje kreativnost. Da li moramo prihvatiti sve što nam ovaj svet, otišao do đavola, nudi, to već nije predmet polemike, jer svi znamo odgovor.
Прикажи мање
 
I da, hvala na poverenju unapred.
 
nije obnovljena jer ima svuda mnogo prevara... a ko da pare unapred nepoznatim ljudima, sta drugo ocekivati nego da ga prevare.... elem, tako je uglavnom u poslovnim transakcijama.... unapred - to znaci na poverenje.... a ako ljude ne znas... kako da im verujes.... a druga stvar koja vas pisce muci je ta - da li ces ispuniti ocekivanja.... i to vas mnogo vise boli od novca.... ali, nebo je granica.... samo napred, eto vidis, i Blogi je uspesno odradio.... i nije bolelo... :)
 
Dejan - Oblogovan je dokazao da se nešto može uraditi i na bazi poštenja. Dodušem obrnuto od prenumeranstva - on je nama slao knjigu, a tek onda mi njemu pare. Nisam ga pitala, ali ne verujem da ga je neko prevario.Al, opet, uvek ima i drugačijih. I naravno, nije meni teško da napišem knjigu, pa ni da je izdam, najlakša stvar, ali - napisati dobru knjigu koja neće samo sakupljati prašinu, gde god da je, to je već ... ideal.
Прикажи мање
 
....hm. ja nikad ne bih volela prednumerante. to bi danas bilo apsolutno licno...svaki citalac bi se osecao kao Tvoj najbolji prijatelj a ti bi imala obavezu prema svakom...da udovoljis, kao nekad mecenama. a ovo je carstvo mediokriteta a ne vizionara koji ulazu u ..umetnost?
 
Nisam na to gledala iz takvog ugla, a zanimljivo gledište.Ja sam se uvek odazivala predlogu da budem prenumerant, za neke ljude bih volela da mi budu prenumeranti jer znaju šta radim i volela bih da time pokažu koliko veruju u mene, a opet- imam i te kočnice.I da- naravno da niko ne voli kada se to izvrne u ono što ne bi trebalo da bude.

Follow by Email