Treba li vam pomoć, savet, objašnjenje? Pa potražite ga, ne vređajte inteligenciju onoga koga pokušavate da ispitate i od njega saznate nešto, a da sve ispadne, kao, slučajno!!
Udala se, vrlo mlada, i nije znala da kuva. Pa je svakog jutra odlazila do svoje kume, u komšiluk, to je bilo u vreme bez fiksnih, o mobilnim telefonima i da ne pričamo, pa bi je pitala - a kako praviš pitu? - Ja uzmem jaja i sira i mast i kore i onda umutim jaja i... objašnjava kuma, a mlada će - I ja tako. Dosadi kumi da svakog jutra sluša istu priču, na sve što joj objašnjava, čuje se samo, i ja tako, pa jednog dana, na pitanje kako sprema sarmu, reče - Ja uzmem muževljevu košulju, isečem je na parčiće u koje uvijam.... - I ja tako, reče kumica, i ode da sprema mužu sarmu za ručak. O tome kako se s-provela, možemo da pretpostavljamo. Ali, da se pravdala time kako je recept dobila od kume, vrlo je izvesno.
Kao mala, s podsmehom sam slušala starije žene, kada bi počele da pripovedaju ovu storiju u formi saveta mladjim ženama i devojkama oko sebe. Mnogo vremena posle, shvatila sam poentu priče.
Dešava mi se, ponekad, da me poneko pita nešto iz materije koju, očigledno, ne poznaje, i kao po scenariju iz gornjeg vica, samo ponavlja - i ja tako.
Unesem se, tako, u priču,nekada i ne primetim u kom pravcu ide, sve dok me to - i ja tako, ne počne da udara u bubne opne. A ponekad se pravim da ne primećujem - što reče Olja neki dan, u jednom postu, ja sam ovca dotle dokle ja odlučim da sam ovca i ne vređajte moju inteligenciju time što mislite da ste me vi ovcom napravili.
Pa tako, u nekom trenutku, zakočim. Sačekam da "i ja tako" nastavi to- kako. I razgovor na tu temu obično tu i prestane. Jer, "i ja tako", shvativši možda da znam za igru neiskrenosti koja se svodi na to da se dobije informacija, onako, usput, ali da se ne prizna neobaveštenost, neukost, neznanje, ostane bez razrade ili zaokruženja teme koja je meta njenog interesovanja.
Mlađima će ovo izgledati nehumano. Ali, ja imam dovoljno godina, toliko toga sam prevalila preko glave i toliko toga videla, pročitala, čula, naučila, da sebi jednostavno ne želim da dozvolim da mi neko vređa inteligenciju na ovako pritvoran način. Tim pre, što za sve ono što sama ne znam, nemam problem da pitam. I to ne jednom, nego i više puta. To najbolje znaju svi oni koji se razumeju bolje od mene u ovu tehniku koja mi omogućuje da saopštavam svoja razmišljanja - šta ću, kada sam kompjuterski polupismena. Neki to možda i ne mogu da shvate, kao što ja ne shvatam kako to neko ne ume da kuva ili da plete ili da veze goblene ili da hekla ili da...okopava kukuruz, na primer, ili da šije zavese, stolnjake i jastučnice...
Šta sam, ono, htela da kažem? Pa upravo to - nije sramota ne znati, svi mi nešto znamo manje ili više, nešto ne znamo, a nešto samo mislimo da znamo. Ali, teže ćemo saznati ono što ne znamo, ako se krijemo iza laži da znamo to što ne znamo.
I još ćemo, pri tome, ispasti smešni u očima onih ljudi koje pokušavamo da iskoristimo da bismo do nekog znanja došli,pokazujući , em sopstvenu slabost, em sumnju u to da će oni hteti da nam pomognu.
komentari
Udala se, vrlo mlada, i nije znala da kuva. Pa je svakog jutra odlazila do svoje kume, u komšiluk, to je bilo u vreme bez fiksnih, o mobilnim telefonima i da ne pričamo, pa bi je pitala - a kako praviš pitu? - Ja uzmem jaja i sira i mast i kore i onda umutim jaja i... objašnjava kuma, a mlada će - I ja tako. Dosadi kumi da svakog jutra sluša istu priču, na sve što joj objašnjava, čuje se samo, i ja tako, pa jednog dana, na pitanje kako sprema sarmu, reče - Ja uzmem muževljevu košulju, isečem je na parčiće u koje uvijam.... - I ja tako, reče kumica, i ode da sprema mužu sarmu za ručak. O tome kako se s-provela, možemo da pretpostavljamo. Ali, da se pravdala time kako je recept dobila od kume, vrlo je izvesno.
Kao mala, s podsmehom sam slušala starije žene, kada bi počele da pripovedaju ovu storiju u formi saveta mladjim ženama i devojkama oko sebe. Mnogo vremena posle, shvatila sam poentu priče.
Dešava mi se, ponekad, da me poneko pita nešto iz materije koju, očigledno, ne poznaje, i kao po scenariju iz gornjeg vica, samo ponavlja - i ja tako.
Unesem se, tako, u priču,nekada i ne primetim u kom pravcu ide, sve dok me to - i ja tako, ne počne da udara u bubne opne. A ponekad se pravim da ne primećujem - što reče Olja neki dan, u jednom postu, ja sam ovca dotle dokle ja odlučim da sam ovca i ne vređajte moju inteligenciju time što mislite da ste me vi ovcom napravili.
Pa tako, u nekom trenutku, zakočim. Sačekam da "i ja tako" nastavi to- kako. I razgovor na tu temu obično tu i prestane. Jer, "i ja tako", shvativši možda da znam za igru neiskrenosti koja se svodi na to da se dobije informacija, onako, usput, ali da se ne prizna neobaveštenost, neukost, neznanje, ostane bez razrade ili zaokruženja teme koja je meta njenog interesovanja.
Mlađima će ovo izgledati nehumano. Ali, ja imam dovoljno godina, toliko toga sam prevalila preko glave i toliko toga videla, pročitala, čula, naučila, da sebi jednostavno ne želim da dozvolim da mi neko vređa inteligenciju na ovako pritvoran način. Tim pre, što za sve ono što sama ne znam, nemam problem da pitam. I to ne jednom, nego i više puta. To najbolje znaju svi oni koji se razumeju bolje od mene u ovu tehniku koja mi omogućuje da saopštavam svoja razmišljanja - šta ću, kada sam kompjuterski polupismena. Neki to možda i ne mogu da shvate, kao što ja ne shvatam kako to neko ne ume da kuva ili da plete ili da veze goblene ili da hekla ili da...okopava kukuruz, na primer, ili da šije zavese, stolnjake i jastučnice...
Šta sam, ono, htela da kažem? Pa upravo to - nije sramota ne znati, svi mi nešto znamo manje ili više, nešto ne znamo, a nešto samo mislimo da znamo. Ali, teže ćemo saznati ono što ne znamo, ako se krijemo iza laži da znamo to što ne znamo.
I još ćemo, pri tome, ispasti smešni u očima onih ljudi koje pokušavamo da iskoristimo da bismo do nekog znanja došli,pokazujući , em sopstvenu slabost, em sumnju u to da će oni hteti da nam pomognu.
komentari
·
Одговори
Sve je više tih "i ja to tako" moja Neg. Nikad mi neće biti jasno zašto je ljude sramota da kažu da nešto ne znaju, a nije ih sramota što ne znaju? Svi znamo mnogo, ali i dalje učimo jer sve se nikad ne nauči.
ОдговориИзбришиSamo potvrđeno ono- da što više znaš, shvataš koliko ne znaš. Oni koji manje znaju, ovo još nisu saznali.
Избриши...Из неког другог света, у потрази за скровиштем... којег нема!
ОдговориИзбришиПоздрав Н.
Hmmm... a taman sam poverovala da je fragmentovano. Otpozdrav S.
ОдговориИзбришиDobra priča na početku, eto, ja je prvi put čujem.
ОдговориИзбришиNaravno da sam pitala, a i sada pitam.
Doživljavam da mi svakodnevno na poslu vređaju inteligenciju, takav mi posao, klimam glavom, kao verujem, a znam da me lažu. No, posao treba odvojiti od privatnog života, ali mi se ponekad dešava da pustim, jer vidim da ću tako utošiti manje enrgije. Nije me briga šta ko misli, važno je da sam ja mirna sa sobom.
Mogu da zamislim kako ti je kad počnu da lažu i još očekuju da im poverujes.
ИзбришиMisle da verujem, Nego, jer ja moram da poštujem njihov ličnost, taman posla da pokažem nekim gestom da ne verujem. Čak i da pokažem, krenulo bi ubeđivanje, a to mi ne treba, izvodim druge dokaze.
ИзбришиI ja tako... pitam kad ne znam :D
ОдговориИзбришиJa imam tu srecu da nisam iskusila ni da me izokola pitaju, niti da ja moram da molim da mi se nesto pojasni kada ne znam.
Ali, desavalo mi se da cujem besmislene izgovore ljudi koji zapravo ne zele da urade nesto sto je logicno, jednostavno, i na kraju - resenje njihovih problema. Buduci da sam krajnje netakticna, ja odmah ubodem prstom u oko sagovornika time sto otvoreno konstatujem da isti NE ZELI a ne NE MOZE da ucini ono sto je tema naseg razgovora. Par puta sam uvredila ljude svojom direktnoscu, neki se vec godinama ljute na mene zbog slicnih situacija. Mozda bih i mogla da budem malo veci diplomata, ali mi je nekada zaista mucno da slusam price koje mi vredjaju inteligenciju.
Povod za ovaj tekst je nešto što mi se desilo skoro i to sa virtuelnim znancem. Koji je pokušao sve nešto izokola, uvlačio me u razgovor na neku temu koja ga je okupirala i koju je trebalo da razradi na papiru. Pogodilo me to što, umesto da mi kaže, slušaj, hoću da uradim to ti to, imaš li neku ideju, bojim se da ću nešto prpopustiti, on je samo pričao kako bi trebalo to da uradi i kako bi bilo šire društvene koristi - a njemu idu pare, i na sve što bih preporučila, samo je dogovarao time, i ja samo msilio tako. I tako, dok dođosmo do kraja, ja sam već bila iscrpljena nerviranjem jer sam već videla kuda sve to vodi. Naravno, na kraju je izostalo hvala. Ja od tog hvala nemam ništa niti mi šta treba, ali imam otpor prema takvim osobama, koje čitavog života petljaju nešto na tuđoj grbači. niti imaju znanja, niti obrazovanja, pa eto, ni vaspitanja,ali uspevaju vek da smuvaju nekoga ko im pomogne, pa ispadnu nekako preduzimljiviji i pametniji od nas.Tako da, ljuta sam na sebe što nisam rekla makar to da znam o čemu je rč, mada sam i sama najčešće nediplomatična. I da, u pravu si - bolje je reći ono što misliš, nego posle da sebi prebacuješ, a što mu nima rekla.
ОдговориИзбришиSvaka čast na strpljenju, ja obično kada me neko nešto pita i ja se zanesem u objašnjavanju, a taj neko kaže "i ja tako" ili "već to znam", zaćutim i posle kažem "A što me uopšte pitaš kad znaš"
ОдговориИзбришиNerviraju me takvi ljudi, viđala sam ih na poslu, a imam ih i sada u okruženju.
Mislim da je ovaj tekst uvod u promenu mog ponašanja, prema takvima. Da se ne bih posle u prazno nervirala.
ИзбришиJa vrlo rado dajem objašnjenja i to detaljna pa možda zato neko i nema strpljenja da me sasluša i kaže"i ja tako".Ili ja to nalazim opravdanje za njih?
ОдговориИзбришиMene nikada nije bilo sramota da pitam ono što ne znam pa i kafani kad mi je neko jelo nepoznato ja pitam konobara da mi objasni.Kako da naručim a ne znam šta sam naručila a volim da probam nešto novo.Oni iskusni konobari mi lepo objasne i čak im je drago što sam ih pitala a ima i onih koji me pogledaju u stilu"Da li je moguće da to ne znaš?"Samo provalila sam takve.Ne znaju ni oni ali se stide da priznaju :)