- Umete li da se radujete malim stvarima? Ako je Vaš odgovor da, iako nisam psiholog, konstatujem da za Vas ima nade i u ovom tmurnom vremenu i još tmurnijem svetu!
Naslov za ovaj post pozajmila sam iz jednog komentara na zubaričin tekst , koji, ma koliko tmurno počinje, ustvari navodi na radost koju dugujemo sebi samima i koju možemo postići, osvrnemo li se oko sebe i posvetimo li malo pažnje samima sebi. Kroz lepote koje nas okružuju, recimo,kroz lepu knjigu, ako nema para za skupa putovanja, lep razgovor, razmenu iskustava, sećanja, stavova o lepim stvarima...
Nije, valjda, sve oko nas tako crno?!
Zaviri li u sebe, a ne samo u belosvetske katastrofe i kataklizme, u komšijska večito neuredjena dvorišta, ne(i)manje i sekiracije, pokuša li samo da pronadje lepotu, u bilo čemu - u pesmi koju milion puta sluša ali ne čuje reči, knjizi davno pročitanoj koja čeka ponovljeno čitanje u zrelim godinama, čvrstom zrelom grozdu u korpi seljanke na pijaci, gomili najlepših paprika koje samo jesen može da ponudi, ma, pogledom u nebo i njegove boje koje se kreću... svako od nas može da pronadje i radost i lepotu i veru u to da sve može da bude drugačije, ako samo imamo pozitivan stav.
Ja sam, sve do jutros sam mislila, juče imala očajan-tragičan-užasan-baksuzni dan, koji me je doveo najpre do besa, pa do suza, do umora, i opet do suza i opet do besa.
Prvo mi ništa nije išlo s nekim višnjama koje sam nameravala da preradim, sve u želji oslobadjanja što više mesta u zamrzivaču za - a šta bi drugo, mi, južnjaci, nego, paprike. Tri puta se meni ko dve leve ruke da imam, prosipao, na tek ugradjenu belu kuhinju, sok od iscedjenih višanja i višnje letele po podu. I sva tri puta sam ja sakupljala rasute višnje , brisala belu novu kujnu sve vrišteći na sebe samu i svoju trapavost, odjednom otkrivenu kao stranicu sopstvenog ...khm ... karaktera, koju pod hitno moram da menjam.
Pa je zato otpalo mlevenje gajbice paradajza, planirano za to pre podne, pre odlaska na sahranu kolege, posle koje sam planirala pranje ajvarki koje pečem danas, a pre odlaska na neko žensko okupljanje.
I tako, jedva stigoh da sperem sa sebe tragove soka od višanja koje su završile u kanti i da odem kako priliči na groblje na kojem, čak i oni koji imaju sreće da tamo još nemaju nekog bliskog, osećaju tugu. I sam odlazak na groblje dovoljan je da ceo dan budeš ... i sebi samom težak.
Pa je, onda, mlevenje paradajza, koji više nije mogao niti smeo da čeka, kako i on ne bi završio u kanti, usledilo onda kada je već trebalo da počne pranje paprika. Sva sreća, pa je ono proteklo bez većih problema, sem podrazumevajućeg bola u rukama posle onolikog okretanja mašine koja odvaja koske i ljuspe, pa malko zateže dok se okreće.
Te tako, ja, koja nikad ne dozvoljavam sebi taj luksuz da budem gladna, odoh na večeru propisno ogladnela, nervozna i besna.
Slika nervoze i besa ne bi bila kompletna ako ne pomenem polusatno kruženje oko Čaira, mesta susreta u jednoj ulici s načičkanim restoranima ko da smo Las Vegasu - samo što kockarnica nema,ali zato sve blješti.Nekakva utakmica je doprinela tome da je parking, a ne piće, prošle večeri bio natraženija roba, ne samo uz sam Čair, nego i šire, a desi li vam se pri tome peh, sudjen uvek kad ste u frci, da vam drugi zauzme upravo primećeno slobodno mesto dok se vi okrenete - eto vam dovoljno materijala za konstatciju da ste najveći baksuz na svetu. Pa, kad konačno u nekoj levoj ulici, posle tri manevrisanja i dva penjanja na trotoare smestite auto, nemate više snage ni da se tome radujete.
Pa saznate i ono što do sada niste znali - da zakon zabranjuje točenje alkohola u restoranima oko mesta održavanja utakmice dok ona traje i malo pre i malo posle, što pokvari raspoloženje dela ekipe koja se nameračila na pivo. Ali i osta nauk - ubuduće, pre izlaska na inkriminisano mesto, raspitati se kod muškog sveta igra li se koja utakmica na Čairu.
E, onda dodje ono krčanje creva na red, ne pamtim kada sam poslednji put imala taj osećaj, koji se povećavao s dužinom čekanja. I duplirao s pogledima na pune tanjire onih koji su došli posle nas.
Posle neka dva sata ćaskanja uz sokove i moje tužne poglede na tudje stolove, konobarica dodje s izvinjenjem - tehnička greška. Ja već pregladnela, dobro je, tešim sebe, bar se moj želudac navikava na dijetu, moram na dijetu, što pre, ponavljam sebi... a besna, besna... sva kiselina iz onih bačenih višanja i samlevenog paradajza sakupila se u meni, samo što ne proključa od nepravde koja me ostavlja da gladujem dok okolo miriše hrana i zveckaju viljuške i drugi ljudi jedu.
Da ne grešim dušu, donesoše neke kiflice, da ne pomremo od gladi, al kiflice bre slatke, a nedopečene, kako da jedem slatke kiflice pre pice, i samo ponavljam, više i nisam gladna, ništa neću, ništa neću... A onaj šveps, popijeni, izmešan s tri čaše vode i sećanjem na onaj sok od višanja i paradajza, tutnji u želucu, zavaranom s nekim zalogajima koje se smilovaše da donesu, dok smo još beskonačno dugo čekali da otklone tehničku grešku zbog koje su baš na nas zaboravili.
Nisam mogla da gazdi retorana ne kažem svoje nezadovoljstvo. Ne bih, al čovek došao da pita, ljubazan, je li sve u redu, jeste li zadovoljni ... Pa kad pitaš, da nisi pitao ne bih, ali pitaš pa da ti kažem - ja nisam, jer sam gladna i jer mi nisu rekli da se ovde čeka dva sata i pride i da budu usluženi svi kasniji gosti, pa tek onda ti... Izvini se čovek, kaže, popravićemo to sledeći put, meni nećete moći jer sledećg puta neće biti... dok su sve pile njegovo piće u ime izvinjenja, ja, baksuz principijelni do kraja, pila sam vodu...
Treba li da naglašavam da sam jela kao robot i da se i ne sećam šta sam jela? Doduše, pamtim da je Verkina cezar salat bila totalno neukusna, sa sve gnjecavim komadićima hleba koji su u dobrim salatama krckavi, lepo prepečeni, s pogrešnom zelenom salatom u sebi i nedefinisnim prelivom koji se nije osećao.
Na svu sreću, nije mi posle bilo muka, ko posle one večere o kojoj sam nedavno pisala.
Parobudih se jutros - lep dan u najavi. Prohladno jutro, taman toliko da prijatno rezni, rekla bi moja pokojna baba. Za divno čudo, komšije ni s jedne ni druge strane ne galame,na beloj kuhinji nema fleka od višanja. Cveće u saksiji oživljeno pred kolaps, dodatno živnulo. Na radiju moja pesma. Lena napisala lep post na svom blogu. Natalija poziva na promociju svoje knjige, na Beogradskom sajmu, ujesen. Daca opet dolazi na kafu, nismo dovršile započetu priču dok sam mlela paradajz, a ona, u belim pantalonama, sedela dva metra dalje, pa ću i paprike peći u društvu.
Biće ovo lep dan.
Nije ni onaj juče bio onoliko ružan.
PS - nije profesionalno, priznajem, ali ovoga puta sam učinila izuzetak, pa ne pominjem o kojem je restoranu reč. Zbog Biljane i Like, stalne gošće u dotičnom. A i, pravdam se sebi samoj, ovde glavna tema nije restoran, nego pričao tome kako i onom što nam je danas crno, sutra može biti sasvim druge boje. Na primer - ružičasto.
I da, umalo da zaboravim najavu, a sledeći post je zaslužuje, odnosno glavna junakinja, posebno ako volite ili se kanite da počnete da šijete - intervju sa AnaJan Štepalica, uskoro, ma, koliko danas, čim ispečem paprike. A možda i pre.
Naslov za ovaj post pozajmila sam iz jednog komentara na zubaričin tekst , koji, ma koliko tmurno počinje, ustvari navodi na radost koju dugujemo sebi samima i koju možemo postići, osvrnemo li se oko sebe i posvetimo li malo pažnje samima sebi. Kroz lepote koje nas okružuju, recimo,kroz lepu knjigu, ako nema para za skupa putovanja, lep razgovor, razmenu iskustava, sećanja, stavova o lepim stvarima...
Nije, valjda, sve oko nas tako crno?!
Zaviri li u sebe, a ne samo u belosvetske katastrofe i kataklizme, u komšijska večito neuredjena dvorišta, ne(i)manje i sekiracije, pokuša li samo da pronadje lepotu, u bilo čemu - u pesmi koju milion puta sluša ali ne čuje reči, knjizi davno pročitanoj koja čeka ponovljeno čitanje u zrelim godinama, čvrstom zrelom grozdu u korpi seljanke na pijaci, gomili najlepših paprika koje samo jesen može da ponudi, ma, pogledom u nebo i njegove boje koje se kreću... svako od nas može da pronadje i radost i lepotu i veru u to da sve može da bude drugačije, ako samo imamo pozitivan stav.
Ja sam, sve do jutros sam mislila, juče imala očajan-tragičan-užasan-baksuzni dan, koji me je doveo najpre do besa, pa do suza, do umora, i opet do suza i opet do besa.
Prvo mi ništa nije išlo s nekim višnjama koje sam nameravala da preradim, sve u želji oslobadjanja što više mesta u zamrzivaču za - a šta bi drugo, mi, južnjaci, nego, paprike. Tri puta se meni ko dve leve ruke da imam, prosipao, na tek ugradjenu belu kuhinju, sok od iscedjenih višanja i višnje letele po podu. I sva tri puta sam ja sakupljala rasute višnje , brisala belu novu kujnu sve vrišteći na sebe samu i svoju trapavost, odjednom otkrivenu kao stranicu sopstvenog ...khm ... karaktera, koju pod hitno moram da menjam.
Pa je zato otpalo mlevenje gajbice paradajza, planirano za to pre podne, pre odlaska na sahranu kolege, posle koje sam planirala pranje ajvarki koje pečem danas, a pre odlaska na neko žensko okupljanje.
I tako, jedva stigoh da sperem sa sebe tragove soka od višanja koje su završile u kanti i da odem kako priliči na groblje na kojem, čak i oni koji imaju sreće da tamo još nemaju nekog bliskog, osećaju tugu. I sam odlazak na groblje dovoljan je da ceo dan budeš ... i sebi samom težak.
Pa je, onda, mlevenje paradajza, koji više nije mogao niti smeo da čeka, kako i on ne bi završio u kanti, usledilo onda kada je već trebalo da počne pranje paprika. Sva sreća, pa je ono proteklo bez većih problema, sem podrazumevajućeg bola u rukama posle onolikog okretanja mašine koja odvaja koske i ljuspe, pa malko zateže dok se okreće.
Te tako, ja, koja nikad ne dozvoljavam sebi taj luksuz da budem gladna, odoh na večeru propisno ogladnela, nervozna i besna.
Slika nervoze i besa ne bi bila kompletna ako ne pomenem polusatno kruženje oko Čaira, mesta susreta u jednoj ulici s načičkanim restoranima ko da smo Las Vegasu - samo što kockarnica nema,ali zato sve blješti.Nekakva utakmica je doprinela tome da je parking, a ne piće, prošle večeri bio natraženija roba, ne samo uz sam Čair, nego i šire, a desi li vam se pri tome peh, sudjen uvek kad ste u frci, da vam drugi zauzme upravo primećeno slobodno mesto dok se vi okrenete - eto vam dovoljno materijala za konstatciju da ste najveći baksuz na svetu. Pa, kad konačno u nekoj levoj ulici, posle tri manevrisanja i dva penjanja na trotoare smestite auto, nemate više snage ni da se tome radujete.
Pa saznate i ono što do sada niste znali - da zakon zabranjuje točenje alkohola u restoranima oko mesta održavanja utakmice dok ona traje i malo pre i malo posle, što pokvari raspoloženje dela ekipe koja se nameračila na pivo. Ali i osta nauk - ubuduće, pre izlaska na inkriminisano mesto, raspitati se kod muškog sveta igra li se koja utakmica na Čairu.
E, onda dodje ono krčanje creva na red, ne pamtim kada sam poslednji put imala taj osećaj, koji se povećavao s dužinom čekanja. I duplirao s pogledima na pune tanjire onih koji su došli posle nas.
Posle neka dva sata ćaskanja uz sokove i moje tužne poglede na tudje stolove, konobarica dodje s izvinjenjem - tehnička greška. Ja već pregladnela, dobro je, tešim sebe, bar se moj želudac navikava na dijetu, moram na dijetu, što pre, ponavljam sebi... a besna, besna... sva kiselina iz onih bačenih višanja i samlevenog paradajza sakupila se u meni, samo što ne proključa od nepravde koja me ostavlja da gladujem dok okolo miriše hrana i zveckaju viljuške i drugi ljudi jedu.
Da ne grešim dušu, donesoše neke kiflice, da ne pomremo od gladi, al kiflice bre slatke, a nedopečene, kako da jedem slatke kiflice pre pice, i samo ponavljam, više i nisam gladna, ništa neću, ništa neću... A onaj šveps, popijeni, izmešan s tri čaše vode i sećanjem na onaj sok od višanja i paradajza, tutnji u želucu, zavaranom s nekim zalogajima koje se smilovaše da donesu, dok smo još beskonačno dugo čekali da otklone tehničku grešku zbog koje su baš na nas zaboravili.
Nisam mogla da gazdi retorana ne kažem svoje nezadovoljstvo. Ne bih, al čovek došao da pita, ljubazan, je li sve u redu, jeste li zadovoljni ... Pa kad pitaš, da nisi pitao ne bih, ali pitaš pa da ti kažem - ja nisam, jer sam gladna i jer mi nisu rekli da se ovde čeka dva sata i pride i da budu usluženi svi kasniji gosti, pa tek onda ti... Izvini se čovek, kaže, popravićemo to sledeći put, meni nećete moći jer sledećg puta neće biti... dok su sve pile njegovo piće u ime izvinjenja, ja, baksuz principijelni do kraja, pila sam vodu...
Treba li da naglašavam da sam jela kao robot i da se i ne sećam šta sam jela? Doduše, pamtim da je Verkina cezar salat bila totalno neukusna, sa sve gnjecavim komadićima hleba koji su u dobrim salatama krckavi, lepo prepečeni, s pogrešnom zelenom salatom u sebi i nedefinisnim prelivom koji se nije osećao.
Na svu sreću, nije mi posle bilo muka, ko posle one večere o kojoj sam nedavno pisala.
Parobudih se jutros - lep dan u najavi. Prohladno jutro, taman toliko da prijatno rezni, rekla bi moja pokojna baba. Za divno čudo, komšije ni s jedne ni druge strane ne galame,na beloj kuhinji nema fleka od višanja. Cveće u saksiji oživljeno pred kolaps, dodatno živnulo. Na radiju moja pesma. Lena napisala lep post na svom blogu. Natalija poziva na promociju svoje knjige, na Beogradskom sajmu, ujesen. Daca opet dolazi na kafu, nismo dovršile započetu priču dok sam mlela paradajz, a ona, u belim pantalonama, sedela dva metra dalje, pa ću i paprike peći u društvu.
Biće ovo lep dan.
Nije ni onaj juče bio onoliko ružan.
PS - nije profesionalno, priznajem, ali ovoga puta sam učinila izuzetak, pa ne pominjem o kojem je restoranu reč. Zbog Biljane i Like, stalne gošće u dotičnom. A i, pravdam se sebi samoj, ovde glavna tema nije restoran, nego pričao tome kako i onom što nam je danas crno, sutra može biti sasvim druge boje. Na primer - ružičasto.
I da, umalo da zaboravim najavu, a sledeći post je zaslužuje, odnosno glavna junakinja, posebno ako volite ili se kanite da počnete da šijete - intervju sa AnaJan Štepalica, uskoro, ma, koliko danas, čim ispečem paprike. A možda i pre.
