POŽELI DA ODEŠ NA MESEC I BIĆEŠ NESREĆAN CELOG ŽIVOTA

- ILI - priča o tome kako možeš biti srećan jedino ukoliko svoje želje  i stremljenja smestiš u granice ostvarljivog i realnog


     Ovo je priča o porodici Popović iz Niša koja će , sigurna sam , biti propraćena sumnjama i  nevericom onih koji žive severno od južne beogradske granice . U nju teško mogu da poveruju i oni koji žive od primanja ispod republičkog proseka , a gotovo da i ne očekujem ništa osim sumnjičavog vrtenja glavom  nezadovoljnih srećnika čija su primanja premašila prosek .
   
     Njih dvoje imaju redovnim putem stečene  fakultetske diplome , kakvu je ,  pre dve godine ,  stekao i sin i kakvu će za godinu dana u kuću doneti i ćerka . Stalna primanja ima jedino Ona , zaposlena na radnom mestu šefa neke službe jednog , ne preplaćenog , javnog preduzeća . On trenutno, dakle, privremeno ali na sreću to traje već godinu dana , radi kao zamena ,na radnom mestu  koje može da se radi i bez ikakvog obrazovanja, srećan što mu je u šestoj deceniji, dakle kad ga niko i ne bi zaposlio, bilo ko pušta da porodični budžet upotpuni kojim dinarom .

     Osim toga , tata i sin ne biraju poslove , pa tako imaju prilike da po koji dinar zarade prilikom popisa stanovništva , izvodjenja javnih radova na sredjivanju grada i slično . Sinu , osm toga , struka omogućuje da se sa svojim radovima pojavljuje na javnim konkursima te, u situacijama kada ne presudjuju veze i vezice , dobije kao po običaju neku nagradu ili mu rad bude prihvaćen za izvodjenje , pa i tu kane po koja para.

     Svi su oni uvek lepo obučeni - naravno, ne pate od markiranih krpica , na trpezi imaju sve što je neophodno za normalan razvoj i održavanje organizma , deci su omogućili odlazak na sve ekskurzije , drugarske, maturske i apsolventske svečanosti , letovanja sa društvom ... Po potrebi , voze i auto , doduše nasledjen posle smrti Njegovog oca . Za poslednjih godinu dana otac i sin su renovinarli stan , promenili parket , kupili plazma TV, a pre neki dan su mi se pohvalili novom ugaonom garniturom i novim ležajem .  E sad,  to što su imali sreće da natrče na treću klasu iz Simpovog ostatka od izvoza , čista je slučajnost ...

Planiraju još neke sitne investicije i  renovinarnje kupatila, naravno, u izvodjenju muških članova poorodice i od materijala druge klase. Odazivaju se pozivu na svako kumstvo i na svaku svadbu , krštenje ili rodjendan. Omiljeni su rodjaci, prijatelji, komšije, drugari ... oni koji nikada ni zbog čega ne kukaju i ne žale se, ne traže , ne brukaju se  nikad vraćenim pozajmicama , a uvek su tu da pomognu u granicama svojih mogućnosti . Deca su im vaspitana , mogu poslužiti za primer u svakom pogledu , iz njih nikada ne izbija ni nezadovoljstvo , ni bes zbog onoga što nemaju a što neki drugi imaju , uvek vas pozdrave sa osmehom, ma... milina jedna...

Kako uspevaju , pitam Nju , na kojoj je ipak najveći teret , u ovo suludo vreme kada opravdanje za nezadovoljstvo, bes , zavist i kuknjavu imaju i mnogo mnogo boljestojeće porodice, a ona kaže

" Oduvek sam svoje ciljeve i želje postavljala u realno ostvarivim granicama, koje ti omogućuju da težiš ka boljem ,  ali da te težnje možeš i da ostvariš . Možeš ti  da želiš da odeš na Mesec i da budeš nesrećan celog života , ali je njegov smisao u toj mogućnosti ostvarenja ,  ne u njegovoj nemogućnosti ."

I tako , oni uvek imaju dva džakčeta brašna u špajzu , pa kad koji dan zagusti do plate , Ona za tili čas umesi nešto od onih djakonija kojima je i njena majka pribegavala kada je školovala decu , dok se pravila kuća i živelo se od jedne plate . Pokazuje mi lepe cipele, kupljene na sačekanom sezonskom sniženju , pa još na potvrdu- za one koji ne znaju, to je ono kada uzmete u firmi potvrdu i overite je kod prodavca i onda vam se od plate odbija odredjeni broj rata. Ćerki je sašila divnu haljinu od materijala kupljenog na kilo , kojom je " pominula " na tri svadbe , sebi šije suknju od materijala kupljenog na isti način , zavesu samo što nije završila ...
Bratu ,koji  ima još niža primanja , nedavno je kupila cipele, takodje zahvaljujući potvrdi , odnosno počeku , njegovom sinu redovno gurne u ruku hiljadarku kada vikendom dodje na ručak kod tetke , uz neizbežan paketić za poneti .


Znam da će ova priča mnogima ličiti na naučnu fantastiku .  Posebno , rekoh, onima koji imaju i više od ove porodice, ali su večito nezadovoljni . Ako iz nje ne izvuku neku pouku , niko im i  nije kriv što su besni , nezadovoljni , nesrećni. Što samo zvocaju, kukaju, hule na Boga , direktora, državu , roditelje... Oni i zaslužuju da im nezadovoljstvo i bes i zavist uništavaju život ... koji bi mogao da im bude i lep, samo kada bi se malo osvrnuli oko sebe.