KOME GOD PRIDJEM , NIJE PLESAČ

... ILI... samo još jedna konstatacija sveopšte usamljenosti , koja izgleda pogadja čitavu planetu , mada to i nije neka uteha , svima onima koji je doživljavaju i žive ovde i sada



     Naslov teksta je isečak iz rečenice moje drage blog drugarice Tangoline , zapravo iz njenog odgovora na moj komentar ispod njenog novog posta ( uz izvinjenje, onima koji me pitaju zašto imam više boja u tekstu, da objasnim - ovde kliknite i otvoriće vam se tekst koji pominjem ) .  I odlično se uklapa u temu o kojoj se već dugo kanim da kažem koju reč - što će se svesti na konstatacije i prepričavanje evidentnog stanja i postavljanja pitanja na koja svi imamo, a opet i nemamo sve odgovore, na zaključak da niko nije zadovoljan time , ali da i dalje nema recepta za prevazilaženje postojećeg ... stanja.
   
     Možda bi , posle ovako pesimističnih i nimalo nadahnutih reči trebalo da stanem i makar porazmislim o odustajanju od pisanja o temi koju sam tako dobro ocrnila  ... ali neću . Hoću da mi bude lakše . Makar od saznanja da sam učinila jedan mali napor , da svima koji došetaju dovde  usmerim pogled na usamljenost , samoću , na sve njihove  aspekte , ustvari . Na potrebe za nekim , za nečijim glasom , nečijim ramenom ili rukom , za nečijom podrškom, razumevanjem, za ćutanjem koje više prija kada niste sami medju zidovima svoje sobe, stana, apartmana...

     I nije ovde važno da li su SAMI   oni koji se jedva kreću po toj kući ili stanu od ostalih  ukućana , oni koji se bude i ležu sa nekim , a ustvari samo samuju PORED nekog , oni koji imaju muža , ženu , ljubavnika-cu , momka , drugaricu , najboljeg prijatelja ... ali nemaju sa kim da podele svoju radost i svoju tugu , svoje strahove i nesanice , pesmu koju recituju najbolje na svetu , muziku koja je lepša kada se sluša sa nekim ... svoj nemir , čežnju , želju , san ... onda kada im je tesno u sopstvenoj koži , kada bi da izadju iz svoje duše , kada bi da vrisnu , jauknu , zasmeju se ili zaplaču, ali da to podele sa nekim, da ima makar ko da ih čuje , da im kaže , ne brini, biće sve u redu , plači, isplači se i biće ti bolje , smejmo se dok nas stomak ne zaboli ...

     Samoća , jednako kao usamljenost, mada su to dva sasvim suprotna pojma , iako ponekad mogu i da su poželjne i čak da prijaju ,stanja su protiv kojeg se svi , na ovaj ili onaj način, borimo . Od nje se bogati leče i kod psihijatara  , ali je najlepši lek , zapravo , druženje .Ono, u našim uslovima bar, zamenjuje i psihologa i psihijatra , terapeuta svake vrste - osim, naravno, ako sve ne ode u krajnost pa je potrebna stručna pomoć .

     U svetu sve većeg otudjenja, koje kod nas ne stvaraju bes , ambicija , trka za što većim blagostanjem, već siromaštvo , kriza , borba za opstanak i sve veće bežanje svih nas od slušanja tudje tuge i nesreće , kada smo već i sami pritsnuti svoji  problemima za koje nemamo rešenja , dok se otudjujemo , ljutimo, svadjamo, zameramo - najčešće drugima na nedovoljnom razumevanju za nas, teško da će se išta promeniti u dogledno vreme . Nastavićemo da samujemo , sami ili u društvu , okruženi žamorom ili tišinom  , spremni da poverujemo kako je sveopšta otudjenost danak civilizacije koja hita u stvaranje još savremenijih sistema koji samoću podstiču  .

     A intimna druženja ? Na njih je , verujem, mislila  moja drugarica sa bloga, kada je napisala - kome god pridjem , nije plesač . Raširene ruke i otvoreno srce nisu dovoljan, nisu zapravo nikakav garant da će u njih neko i da udje . Što zbog naviknutosti na svoju samoću , što zbog straha od promena ili nesigurnosti u sebe ... i Bog će ga znati zbog čega još .

     Ljudi su jako sami, svi su jako sami, reče Mira Furlan skoro u nekom intervjuu , uporedjujući svet u kojem živi i ovaj ovde naš ,   za koji ipak priznaje da je u njemu manje sama . Dovoljno za opomenu da se prenemo , dok nismo dostigli stepen otudjenja posle kojeg više nema povratka .